Re: Светозар Ливада Доживели смо демографски сл (Оцена: 0) од Милорад Станојловић(ravnogorskipokretdm@eunet.yu) у 30.05.2009
Иако су мотиви и сентиментална опредељења атора разумљива, његови ставови су дати без аргумената, а уочавање чињеница је субјективно. На тај начин, могуће је изнети низ примедби на ауторову беседу. Поштени патриотизам нас не спашава истраживачке и научне одговорности или промашености. Укратко само, ради се, пре свега, о следећим ставовима.
Не стоји став: «Србији je политичка, економска и интелектуална колонија». Колонија и колонијални статус су тачно одређене структуре егзистенције квази државе. У суштини, колонија није држава, док Србија то јесте. Тачна одредница би гласила да Србија има, по прилици, неоколонијални статус. То значајно мења услове за евентуалне промене, реформе и било какве дубље захвате у друштву и држави, јер домаћа врхушка маскира суштински однос према «газди». Она пацификује и патриотизује стање у друштву и држави, јер се наводно бори за демократију. Али, то је статус који није нов. Он је од стране српско-хрватских републиканаца установљен још 1944. године уласком Црвене армије; тачније, 7. јужноукрајинског корпуса. То је омогућило српским (али не и хрватским) републиканцима да се детаљно прихвате најважнијег задатка: масовним злочинима ликвидирати што више богатих у селу и граду, узети му имовину, а успут уклонити и понеког могућег политичког противника. Док су то чиниле паравојне партизанске јединице, Црвена армија је држала стражу и била Титова лична жандармерија. Понижавајуће за тако велику силу каква је био СССР. Али, комунистички интернационализам није имао алтернативу. Касније, после 1948. године, Србија се опредељује за другог неоколонијалног господара. Џаба је причати да је то учинила Југославија, јер управо српски републиканци томе нису дали никакав отпор. Половина их је била за то да будемо неоколонијална губернија и они су отишли на Голи оток. Друга половина је боље прошла са Западом. Добијали су станове, руководећа места, износили су државни и друштвени капитал у иностранство, школовали децу, возили аутомобиле, ишли у иностранство на одмор и имали и друге малограђанске повластице. («Наша ниска свест, поданички менталитет диви се колонизаторима!».)
Око 25 година касније, приликом уклањања «анонимног капитала», српско-хрватски републиканци основали су 18.000 фирми у иностранству, под својим именом и усисали целокупан српски капитал од пре рата, а и кредите добијене после рата. Све су то чињенице које описују неоколонијални статус, врло «напредан» у то време. У исто време, расте државни дуг, али они се тиме не баве, већ то чини Институт у Лунду (Краљевина Шведска), а резултати су невероватни и нису приступачни нашој јавности, сем у једном тексту новинара Драгана Бисенића.
Делимично је само тачан ауторов став: «Дуго времена је Србија у озбиљној кризи, и нажалост, нема интелектуалну елиту као одређену друштвену групу, која би је водила.» У кризи су народ и друштво, а то и није више криза већ пропаст и суд Божији, док држава стоји онако како је правно и конципирана АВНОЈ-ем. Начела АВНОЈ-а се сада реформишу, али је то узалуд (имамо вишепартијско уређење са 6оо политичких организација), мада Европа то прихвата.
Интелектуалну елиту Србија има, као друштвену групу српских републиканаца, формирану на поразу грађанске културе Србије 1945. године и ова елита води Србију тачно оним путем који је АВНОЈ одредио. Управо је заблуда веровати да српска републиканска елита не постоји и да не води Србију тамо где програмски и планира. Стога, катастар и није потребан баш, јер је државна и друштвена својина и даље доминантна. Али није ствар у томе. Систем српских републиканаца од 1951. године наовамо је типични синдикални анархизам и то објашњава степен анархије у друштву који личи на распад, али он је чврсто фундиран.
Зашто то нико не истражује, не знам. Јер, све то личи на успаваност, која прелази у наркотично стање.
Даље, на једном месту аутор каже: «Многи не знају да сва интелигенција у светским размерама, она која прва израсте, постаје националистичка.И онда, имамо стање да од бандита настаје партија, од партије- таква држава.».На жалост, национално свесна интелигенција нити мора да буде нити је нацистичка (националсоцијалистичка). У светлу тога, да српски републиканци већ 70 година уништавају свој народ у име неких интернационалних идеја и идеологија, домаћински однос интелектуалне елите у другим земљама спрам своје земље, заиста личи на националсоцијализам. Али то је неутемељено и само је усахли субјективни осећај српских републиканаца.
Поштовање устава, где и војска ту нешто одговара, вишепартијски систем, парламентарна демократија, приватна својина... су темељи нашег националног програма. Када њега остваримо, наши непријатељи ће нестати, а Србија ће поново бити Пијемонт слободе. Тај програм је пре 65 година донет једногласном вољом 11 партија, које су уочи рата имале 90% гласова на изборима. Срби се не деле, већ су јединствени. Деле нас српски републиканци да би оправдали свој неоколонијални положај. Када то схватимо, решили смо први проблем.
