Ипак је добро, колико год очајавали национално опредељени Срби, али и не само они, што је Демократска странка добила могућност да приграби скоро апсолутну политичку и медијску власт у Србији током лета 2008. - или јој се бар тако у овом тренутку чини - јер друкчије неке ствари једноставно не би могле да дођу на видело. Док год су били или опозиција или приморани да деле власт са релативно независним партнерима, Демократе - популарни "Жути" - нису ни могли ни смели да се потпуно офирају, и маркетиншки магови који им обликују наступе у томе су их веома добро истренирали.

„Једнострана примена“ Привременог трговинског споразума са ЕУ се, између осталог, представља као знак наше „решености“ да наставимо са „интеграцијама“ (у којима се још нигде нисмо „интегрисали“), али и наше „практичности“, како не би губили време чекајући тамо неку Холандију да се смилује на нас (што неће док садашња влада не испоручи обећани плен хашком минотауру). То што се наше тржиште додатно отвара беспоштедној, државно-субвенционисаној страној конкуренцији „није проблем“, јер ће нам „дати прилику да повећамо конкурентност“ кажу мудраци из садашње владајуће већине. С којим новцем и каквим програмима намеравамо да „повећамо конкурентност“ није речено – и неће ни бити речено, то се са сигурношћу може прогнозирати. С друге стране, мањак у државној каси због смањених царина биће „надокнађен већим привредним растом“ и „повећаном продајом“ увозне робе која ће сад, на штету државног буџета, бити још јефтинија.

Дакле, што је цивилизациони модел пријемчивији на општем људском плану, то се сам његов носиоц сматра мање агресивним а у већој мери привлачним. Додатно, у времену где је технолошка моћ нарасла до те мере да сваки цивилизацијски сукоб прети да се претвори у Армагедон, једини здрав простор за међуцивилизацијско "такмичење" остао је управо онај најбитнији - духовни. А ту православно-византијска цивилизација сматрамо да има одлучујућу предност. Православно-византијска цивилизација треба јасно и гласно да истакне духовну политику – ПНЕУМОПОЛИТИКУ – као своју врховну вредност, под чијим ће барјаком наступати, промовисати се и, попут великог Константина, побеђивати, али на крају не силом, већ снагом сопственог примера и цивилизацијског духа.

Ту нешто није у реду. Хоћемо у Европу због њених „вредности“ – које она крши на скоро сваком кораку, бар кад је реч о Србији. Пре ће бити да смо овде суочени са, што се српских „реалиста“ тиче, оним феноменом којег они непрекидно приписују својим политичким противницима у Србији: феноменом епског сањарења. Само што овде није реч о „небеској Србији“ већ о „небеској ЕУ“. И ту, више него било где другде, поборници „Друге Србије“ непобитно доказују колико су они заправо део српског народа.

У поменутих седам година на српским контролисаним медијима никада није организована озбиљна јавна дебата о добрим и лошим странама ЕУ-интеграција, као ни о томе да ли су оне за Србију уопште и реалне, тј. да ли јој се оне искрено и нуде. Уместо тога, уз непрекидно сервирање већ поменуте мантре о „непостојању алтернатива“, народ се непрекидно застрашује ничим-аргументованим катаклизмичним сценаријима у случају да се са „јединог правог пута“ ипак скрене. Стога, евентуална победа „Евро-интегриста“ извојевана под оваквим условима не може се сматрати политички легитимном. Из тог разлога, нелегитимну власт било би нужно третирати на исти начин на који су некадашњи опозиционари (а сада перјанице „про-европског“ политичког блока) третирали власт Слободана Милошевића још од „првих демократских избора“ одржаних 1990. април 2008.

И дан-данас, полуге финансијске и војне моћи у Србији још увек држе "Евро-атлантисти", а Русија још увек не може бити у потпуности сигурна у ком ће се правцу Срби определити. Зато је и овде Дугин у праву када каже да ми сами морамо да преузмемо иницијативу. Ми први морамо да покажемо да смо спремни да се преоријентишемо. Више пута су нам руски званичници скретали пажњу на чињеницу да, до дан-данас, никакви конкретни позиви за руску помоћ нису упућивани од стране званичног Београда, ако изузмемо хуманитарну помоћ. Стога је први потез стварно на нама. И ту нема никаквог ризика. Јер, алтернатива је - наставак "евроатлантског" иживљавања над нама свима, наставак бескрајних условљавања, наставак продаје у западно ропство, што непосредно, што преко кооперативних "српских" тајкуна.

Đelić uzima mikrofon u ruke: “Čim restruktuiramo privredu, Srbija će krupnim koracima grabiti ka Evropi! (veliki aplauz) Kako ćemo to uraditi? Tako što će oni koji su se za vreme ratova i sankcija obogatili biti naši ledolomci u regionu! Tako što ćemo ih podržati da izađu ne samo na domaću već i na Londonske i Frankfurtske berze! A oni će otvoriti i poslovne škole u Srbiji, da pokažu i drugima kako se to radi!” Nagradno pitanje: kako bi publika reagovala? Ili: kako biste reagovali vi da ste tada bili u publici? Još bolje: da li bi Đelić uopšte ostao živ? I, najvažnije: da li biste glasali za DOS 24.9.2000. godine?

Појам Великог брата с којим смо суочени у потпуности је повезан с појавом новог глобалног фашизма чији су носилац САД, а (не)вољни помоћник (у зависности да ли се ради о убеђењима владе одређене државе-чланице или тренутном виђењу сопствених и националних интереса) Европска Унија. Зато су горе-наведене речи садашњег председника САД толико индикативне. Јер, ако Велики брат, или његово најближе садашње оличење, сматра да треба нешто да уради или нешто да вам наметне, он не сматра да вам притом дугује било какво објашњење.

 Од краја бомбардовања Југославије у пролеће 1999. под вођством Сједињених Држава и размештања 50.000 војника НАТО пакта на Косову које је уследило, 151 хришћанских цркава и/или манастира у косовској покрајини (чији је пуни назив «Косово и Метохија», а реч «метохија» потиче од грчке речи «метох», што значи «црквени посед») спаљено је од стране албанских терориста или руља, на десетине хришћанских гробаља је оскрнављено, споменици на њима разбијени и тела раскопана, док је око 250.000 Срба и других не-Албанаца протерано из својих домова.