Срби  су  буквално  од  стране  режима  Бориса  Тадића  остављени  на  цедилу. О  томе  довољно  говоре  и  следећи  подаци. Прошле  године  из  буџета  Републике  Србије  издвојено  је  мање  средстава  за  Косово  и  Метохију  него  за  општину  Јагодина. Признавањем  и  прихватањем  мисије  ЕУЛЕКС-а, која  има  циљ  да  спроводи  Ахтисаријев  план  и  да  ''помогне''  у  формирању  институција  лажне  државе  на  Космету, владајућа  коалиција  је  целом  свету  послала  јасан  сигнал  да  de  facto  признаје  независност  Космета

Волео бих да живим у тако економски богатој, развијеној и срећној земљи, као што је она коју приказују у другом дневнику РТС-а. Мислим да би социјални инжењеринг био потпун када би у шпицу другог дневника убацили песму из „Коцке, коцкице" да су овде куће од чоколаде, а прозори су од мармеладе и где свако ради оно шта хоће.

Поред Косова следећи услов ће бити и Војводина. Зато се управо и доноси овај сепаратистички статут и закон о надлежностима. Све су то препреке на европејском путу. После је на реду и југ централне Србије, па Рашка област, па регионализација и (кон)федерализације целе Србије. Борис Т. се на ове Јелкове речи мало брецнуо. Он је рекао да су му представници Грчке и Италије другачије говорили. Да му је Фратини нешто друго обећао. Јелко му је одговорио да тај који му је обећао нека му то и да, ако може. Сав дилентатизам и рајински менталитет дошли су до пуног изражаја код наших властодржаца. Међутим, они са политиком даљег комадања Србије и ''регионалне'' сарадње не стају. Вредно су се бацили на нове задатке.

Наравно  да  њих  не  интересују  никаква  људска  права, вредности  демократије  и  борба  против  дискриминације, већ  је  њихов  циљ  обрачун  са  свим  политичким  неистомишљеницима  и  са  сваким  ко  не  дели  њихова  убеђења  о  ''светлој  ЕУ  будућности''  која  нема  алтернативу.

Разлог томе су тзв. ''елите'', нарочито политичке, које су отворено издале сопствени народ и уместо националних заступају транснационалне, западне интересе. Са оваквим ''лидерима'' и ''лидерчићима'' не можемо очекивати ништа добро. Одбрана православне духовности и културе представља последњу линију одбране нашег народа. Та битка се мора добити за спас саме Србије, иначе ускоро неће имати шта да се спасава. Од исхода ове борбе зависи да ли ћемо повратити сопствену земљу и њене институције, или ћемо пропасти до краја. У овој борби неопходни су нови, млади, духовно свесни и национално утемељени људи који ће ову борбу на дуге стазе водити и изнети до краја.

Међутим, пошто смо потпуно деиндустријализована држава са огромним спољно-трговинским дефицитом, са перспективом од 30 милијарди долара спољног дуга, великом и непокривеном јавном потрошњом, хроничном незапосленошћу и пошто су пресушили и приходи од приватизације, није тешко погодити шта нас чека, са глобалном економском кризом или без ње. Наше економске ''експерте'' то не брине. Они ће тада бити далеко од Србије и уживаће у оним десетинама милиона које су изнели одавде и ''поштено'' зарадили док су живели на теткином каучу.

Све земље се против кризе боре државним интервенцијама и протекционизмом, једино наши (ако су уопште наши) ''стручњаци'' понављају мантру о ''слободном тржишту'' и неолибералном капитализму. Само у јануару месецу ове године производња је пала за 20%, инфлација је износила скоро 3%, откази пљуште свакодневно, а динар пада у бездан. Гувернер НБС Јелашић и министар Динкић тврде како су стране банке које контролишу комплетно финансијско тржиште у Србији, пошто смо домаће уништили, и које целокупан профит који остваре на нашем тржишту преносе и инвестирају тамо где им је седиште у ствари ''домаће'' банке. Изгледа да наша НБС оваквом монетарном политиком, а нарочито бацањем девиза како би се неуспешно бранио прецењени курс динара, даје свој допринос стабилизацији финансијске кризе у западним земљама на рачун сопственог народа. Постаје све јасније да права криза тек долази и да нам до краја године прети економски слом...

Као што се могло и наслутити, после краткотрајног рата на Кавказу, којим је јасно стављено до знања САД-у и њиховим следбеницима да се свет променио и да је концепт униполарности у међународним односима доживео тешку кризу, следећи геополитички судар догодио се у Украјини. Избио је прави ''гасни рат'' са очигледним последицама по све учеснике. Суштина овог сукоба није ни у економским, енергетским или билатералним односима између Русије и Украјине, већ је политичко ''монтирање'' сукоба урађено свесно, дуго је планирано и темпирано, а прави стратези ове операције угрожавања енергетске стабилности у Европи налазе се у Вашингтону и Лондону.

Тада долази до појаве која у историји није ретка, а са собом увек носи одређену дозу ироније. Захваљујући исламском фундаменталисти и екстремисти Харису Силајџићу предлог реформе устава није прошао. Силајџић, вођен болесном мржњом према Републици Српској и српском народу, гласао је против предложених измена устава БиХ само зато што ентитети и даље постоје, иако је реформа устава ишла највише на штету РС и српског народа. Тако испада да је Силајџић вођен слепом мржњом према РС исту ''спасио'' од погубних измена устава на које је власт у РС предвођена премијером Додиком била пристала.

После свих дешавања на нашој политичкој сцени вероватно не постоји нико ко је при нормалној свести и здравој памети, а да мисли да народ својим гласањем на изборима може да утиче ко ће бити на власти. Свако пре народа одлучује, страни амбасадори, тајкуни, САД, ЕУ, корумпирани политичари. Гледати ''левицу'' и ''десницу'' наше политичке сцене и узимати за озбиљно оно што они говоре, може да представља једино симптом озбиљног психичког обољења и ништа друго.