Пре свега, да га подсетим на апокалиптично убрзање историје, које је Цвајг, истински Европљанин и грађанин света, већ осетио на својој кожи, и које смо ми, што смо се смејали читајући “Алана Форда” (“Зар је то било чија стварност, тај “Алан Форд”?” питали смо се, не слутећи да ће нас ММФ-ови Суперхикови у Влади Србије крваво пљачкати и да ћемо се лечити у “Болници без наде”) такође осетили у виду врелог жига историје који су нам утиснули у душу.

Али, с поносом то можемо рећи: имамо Рашу Бунтовника, Рашу Копљоносца у јуришу на Аждаху Тајкунске Транзиције, Рашу Старог који је Раша Млади, Рашу Новог Бертолда Брехта који је, у исти мах, и Раша Храбри Банаћанин. Читајмо "Спев о Транзицији" Раше Попова, да бисмо опет били спремни да устанемо против голе силе, чудовишне лажи "слободног тржишта", антиљудске, антихришћанске Звери из Бездана. Раша је устао у одбрану свих нас, малих и скромних људи, који хоћемо да живимо од свог рада и да својој деци оставимо наду.

Наравно, овај чланак оца Никодима настао је сасвим у складу са духом православне апокалиптике: антихрист је близу, али, ако се покајемо, Бог ће одложити његов долазак, и дати свету још времена. Отац Никодим није рекао: антихрист ће сигурно доћи 2012. или 2018. Он је рекао: “Ова хронологија, међутим, умногоме зависи од нас, православних хришћана. Само ми имамо од Бога дату силу да задржавамо потапање света у море зла”.

Србија је земља која огромном брзином нестаје. Сваке године умире тридесет хиљада људи више но што их се роди. У нашим медијима и школама очито је потребно више породичних вредности, више сведочења о љубави и жртви као основи породичног живота. Ако кренемо путем немачког “здравственог просвећивања” и америчког “сексуалног либерализма”, треба да знамо да нас ускоро неће бити. Биолошки, наравно, о моралу већ одавно и не говоримо.

"Узалуд би било мислити да је сваки човек који је постао пунолетан и није очигледно сишао са ума способан да гради државну власт. То би значило да се политика ставља испод најпримитивнијих заната и ручних радова, који, поред узраста и одсуства умне поремећености, траже још и одговарајуће органе, телесну спрему и макар мутно осећање циља. И политичка делатност није испод заната и ручног рада: и за њу је, осим пунолетства и менталног здравља, потребан одговарајући духовни орган, свест о државном циљу или макар минималне, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ НАВИКЕ. Бесмислено је стварати државну власт без ДРЖАВОТВОРНЕ ПРАВНЕ СВЕСТИ; жалосни резултати ће у супротном бити осигурани: то ће бити или противу-државна власт, или државно безвлашће, или, што је најгоре, противудржавно безвлашће.

Какво необично име, чворновато као чобански штап на који се човек наслања док иде за стадом, али којим се увек може и одбранити од залуталог вука... Три самогласна сугласника Р, која коче слободно кретање кроз звук имена и презимена,а онда „Кијук“, као кијача, опет за одбрану. Име, презиме и надимак који пружају отпор изговарању... Као да ходаш козјом стазом у херцеговачком или далматинском кршу - Предраг Р. Драгић, па још и Кијук... Видиш то име како пркосно излази на врата своје звучне колибице, и пита: „Шта хоћете?“, проверавајући придошлице - наши ли су или њихови... Изгледа да човек намерно носи то име, презиме и надимак: ко издржи притисак изговарања истог, може да РАЗГОВАРАа с његовим власником. Ако је nomen каткад и omen, онда је овај човек знаменован да буде непокоран, да му се не може приступити олако.

У Законоправилу које је превео и приредио Свети Сава, у тумачењу петог правила Лаодикијског сабора стоји: „Молитве које изговара архијереј над рукополаганим епископима, и презвитерима, и ђаконима, не изговарају се много гласно да сви људи чују, него само они који су унутра са архијерејем светитељем“. У старом српском Служебнику из 13. века, а то је век чији је почетак карактеристичан по архиепископском деловању Светог Саве, јасно стоји да свештеник молитве чита тихо и након тога произноси возгласе, то јест завршетак молитава је такав да га чују сви окупљени у храму. Да скратимо причу: Руси, Бугари и Срби, од када су се крстили никада нису слушали наглас читане свештеничке молитве. Да је било потребно мењати тај поредак, то би свакако учинили Свети Сава, Свети Василије Острошки, Свети Петар Цетињски, Свети Владика Николај и отац Јустин Ћелијски. Они то, међутим, нису учинили. За сваког православног Србина то би требало да буде довољно.

Почетак трећег миленијума у Србији био је карактеристичан по невиђеном јуришу другосрбијанских јуришника, који су горели од жеље да србску паланку (нацистичку, нацистичку!) сравне са земљом, борећи се , тобоже, против остатака „Милошевићевог режима“. Цела Србија је проглашена за ЗЛОЧИНАЧКУ земљу, коју треба „денацификовати“ (као да су у Србији владали нацисти, а не комунисти.). Каквим методама? Описује их Слободан Антонић, приказујући књигу „Постидеологије“ Владимира Милутиновића: "И тако, као што се иза прича о слободи трговине најчешће крију олигополи великих компанија, а иза прича о слободи медија „машине за манипулацију" моћних ТВ корпорација, тако се и иза прича о слободи мисли најчешће крију снажне системске структуре које одређују шта је заправо прихватљиво, а шта не."

Када је, у часопису „Печат“, Слободан Антонић почео да објављује огледе о другосрбијанској култури (од Радомира Константиновића до Марка Видојковића, што је, по њему, болно низлазна путања ка понору нихилизма), знао сам: збива се нешто важно. Најзад је неко схватио да је култура у Србији важнија од Владе Цветковић - Дачек, коју је правио угледни интелектуалац Централне интелектуалне академије САД, Камерон Мантер. 

У касаби, једној од многих многих балканских касаба, живео је ванбрачни син Циганке и неког турског официра из Анадолије. Звали су га Ћоркан. Обављао је све прљаве послове, које нико други није хтео: од сахрањивања утопљеника до закопавања цркотина. С њим су збијали шале и сиротиња и бегови. Уверавали су га да је велики заводник. Кад је у касабу, после аустријске окупације, стигао први циркус, Ћоркан се заљубио у играчицу на жици, па, подјариван од обесних газда, починио многе глупости, због којих је батинан и затворен.