Раскол између Млађана Динкића и осталих коалиционих партнера у вези са потписивању уговора о продаји Нафтне индустрије Русима, на пример, минимизиран је ,наводно, „његовим правом на другачије мишљење“ чиме се ни на који начин не нарушава идилична атмосфера већ, напротив, потврђује  демократски карактер актуелне власти. Динкићева изјава да је Влада Србије изгубила на  ауторитетету, такође се толерише правом на испољавање личног мишљења, мада сви министри редом, укључујући и премијера Цветковића, изјављују да је таква оцена далеко од реалности.

Било како било, немогуће је оспорити чињеницу да спорни календар, штампан под насловом „Војводина република“, садржи мапу на којој граница Војводства Србије и Тамишког Баната захвата и део Мачве, мада се никада ни пре ни после тога није простирала на том простору. Ко је стварни иницијатор израде календара и с каквим циљем су у њему уврштени подаци који се тумаче Чанковом сепаратистичком политиком, остаје да се види. Неки политичари, као Милош Алигрудић, на пример, тврде да је Чанак само „извршилац посла“, а да је стварни наручилац Демократска странка. Председник Републике, и Демократске странке истовремено, није био вољан да коментарише овај несумњиви гаф свог коалиционог партнера. Његов је једини одговор био: „То није став владајуће коалиције, већ најобичнија глупост“. Глупост или збиља? Време ће, можда, веома брзо дати прави одговор. Потребна је, међутим, обазривост јер никако не би било добро искључити репризу „заиграности“ словеначке и косметске младежи.

Констатоваше страначки лидери на тој сесији ЗЕС-а да је земљи неопходна политичка стабилност, али остаде недоречено како то обезбедити у условима када се маса људи  - незапослених, месецима неисплаћених и слабо плаћених, из дана у дан слива на улице тражећи да деци, унуцима  и себи обезбеде корицу насушног хлеба. Улица, међутим, како рече премијер, није место где се зарађује хлеб. Гладнима, полугладнима и сиротињи која једва преживљава, не остаје ништа друго него да сваког дана у време доручка, ручка и вечере, уз  химну Богу “Оче наш”, више пута понављају део који гласи: “Хлеб наш насушни дај нам данас”.

Критике на рачун исхитрене одлуке председника Тадића стижу, помало неочекивано, и из Сједињених Америчких Држава. Господин Данијел Нелсон, председник и извршни директор консултантске фирме Глобални концепти и комуникације, који важи за изузетног познаваоца прилика у југоисточној Европи, сматра поред осталог да одлука председника Србије прети да „успори преко потребну реорганизацију снага безбедности Србије“. Смењивањем Поноша, како сматра Данијел Нелсон, Борис Тадић сече грану на којој седи, јер је донетом одлуком у вези са сукобом две водеће личности у области одбране и безбедности земље, ослабио сопствену позицију, додајући истовремено да смењивање генерала Поноша представља „разочарање за већину спољнополитичких посматрача.“

И поред чињенице да су и Драган Шутановац и Здравко Понош , сваки на свој начин, допринели незавидном стању у коме се налази Војска, неправедно би било сву кривицу сваљивати само на њих двојицу. Јер, од 2000. године до данас, сви смо сведоци тога, улога војне силе Србије не само да се маргинализује, већ, што је најгоре, борбена готовост је стално на падајућем краку графикона који приказује стање њене борбене моћи. То недвосмислено потврђује и генерал Понош који, поред осталог, тврди да се више борбених ваздухоплова налази на ремонту него на стајанкама. Жалосна је чињеница, такође, да Војска Србије, гледајући тренутно стање, неће моћи, хипотетички гледано, да се успешно супротстави евентуалној агресији било ког суседа.

Мада се сада социјалисти и њихови коалициони партнери посипају пепелом због неиспуњења предизборних обећања, правдајући то светском економском кризом, пропустима претходних влада, којима су иначе и они пружали подршку, а има и оних у њиховим редовима који и данас оптужују Турке за све недаће које су нас снашле. Највише ће, када се сагледају наведене чињенице, изгубити СПС као политичка институција о чему сведоче и најновија истраживања јавног мнења по којима су, имајући у виду расположење градјана, далеко испод границе цензуса који обезбедјује место о српском Парламенту.

U Srbiji je danas aktuelno donošenje Rezolucije o Kosmetu. Posebno se u njenoj izradi kao jabuka razdora postavlja pitanje (ne)prihvatljivosti rasporedjivanje Euleks misije na Kosmetu. Uz to, insistira se, kako nedavno reče Goran Bogdanović, ministar za Kosmet, da se kroz Rezoluciju pošalju odgovarajuće poruke Srbima koji su tamo ostali da žive. To je, nema sumnje, u redu, ali nigde se ne pominje da li neke poruke treba, a više je nego sigurno da treba, poslati i Albancima, posebno onima, a ima ih sigurno dosta, koji nemaju ništa protiv da Kosmet, kao i više proteklih godina i decenija, ostane u sastavu Srbije. Neophodno je, dakle, ozbiljno razmisliti i profesionalno pripremiti poruke ne samo Srbima na Kosmetu, već i Albancima koji nikada nisu lošije živeli nego danas u “nezavisnoj” državi. A da život kojim danas žive ljudi na Kosmetu, tamošnjoj mladeži i široj javnosti u svetu, najbolje će posvedočiti napred navedeni pripadnici srednje i starije generacije. Naravno, uz to, što do sada nije bio slučaj, država Srbija mora vrlo ozbiljno da se pozabavi stvaranjem uslova za bezbedan povratak Srba na svoja pradedovska ognjišta, a da se mane utopijskih priča o podeli.

Доста људи из странке председника Тадића, дакле, учесници су, или осумњичени као учесници, бројних афера. Опозиционе странке, после вероломства социјалиста и располућивања радикала, немају изгледа више ни снаге ни воље да инсистирају као некада на коначном разрешењу афера и санкционисању њихових учесника. Изгледа да и председник Тадић, имајући у виду раскол у највећој опозиционој странци, полако заборавља на њих и недавно обећање које је дао у вези са њиховим разрешењем. Уместо њега, сада се све чешће оглашава неко из његовог табора у намери да себе представи као чистунца. Иако их тренутно нико не прозива за протекла (не)чињења, бивши и садашњи ДОС-овци, не поричући постојање афера, убише се доказујући како немају никакве везе са њима – по оној народној: “Ко о чему, лопов о поштењу”.

Brojna reagovanja, mišljenja, komentari i ocene poteza Rusije u vezi sa priznanjem nisu, prirodno, mimoišli ni našu zemlju. Neposredno po objavljivanju vesti o potpisivanju dekreta od strane predsednika Medvedova, oglašavaju se pojedini gradjani, novinari, političari, analitičari, Ministarstvo inostranih poslova, pa i premijer Cvetković. Stavovi zvaničnih institucija Srbije - Ministrastva inostranih poslova i predsednika vlade su, manje više, poznati javnostii jer su ih preneli svi štampani i elektronski mediji. Što se tiče novinara, analitičara i političara, čula su se različita mišljenja – od odobravanja do neslaganja o priznavanja Abhazije i Južne Osetije. Većina gradjana Srbije, medjutim, a to se čuje na ulici, pijacama, trgovinama, u vozilima gradskog saobraćaja, kafanama i drugim javnim mestima, ne skriva zadovoljstvo ovakvim ishodom. Koliko zbog simpatija prema Rusiji, još više zbog histerije Zapada s čijeg je lica spala obrazina licemerja, arogancije, netolerancije i težnje da ostatak sveta podrede svojim političkim i ekonomskim interesima. Jer, kako se ovih dana u Srbiji često čuje: “zaigrala je mečka i pred njihovom kućom”.

A bukvalno do juče, do trenutka kada su okrenuli ledja svojim pristalicama - ljudima koji su im omogućili da premaše izborni cenzus i udju u parlament, Dačić, Mrkonjić, Obradović i ostali iz redova bivših socijalista, svakodnevno su se putem izjava i programskih opredeljenja kleli kako će poštovati želje i htenja svojih birača. Ispostavilo se, medjutim, ne samo da ih nisu ispoštovali, već su, stupanjem u koaliciju sa sa Demokratskom strankom, G-17, SPO i ostalim pripepcima Demokratske stranke, jednostavno namagarčili svoje pristalice.