Многи су свесни и да је Покрет несврстаних стратешка пројекција Енглеза, као и сама Југославија да ослабе Стаљина, да се деси да Москва није једини центар идеологије комунизма те да их стратешки ослаби на Балкану и Трећем свету. И Устав из 1974. године је британски услов, предлог још из 1943. године, јер су знали да морају имати карту на коју ће заиграти после Тита. Чак се и Черчил хвалио како је кумовао „покрету несврстаних“ са јасном стратешком свешћу чему ће то њима да послужи. Само Срби остају вечито у самозаблудама и самозаваравањима не желећи да се суоче са непријатним истинама о себи и својој прошлости.

Да ли смо им ми и зашто велика сметња? Зашто се прикривају и користе друге у својим намерама? Зашто желе да остваре доминацију по сваку цену и да је никако не изгубе? Зашто смо ми мазохисти до лудила и игноришемо реалност? Да ли ћемо добити нови светски рат? Да ли ће се то десити ако њихови витални интереси буду угрожени? Како покренути са мртве тачке најнаивнији и најлаковернији народ, који нема никакву политику осим слепог срљања у провалију, амбис (југословенство, комунизам, евроунијатство) и да ли су они одлучили да ''коначно реше српско питање''?

Светозар Милетић је рекао. ''Балкан ће уместо најлепше баште, врта Европе, остати вечити извор нестабилности, ратова и сукоба због преплитања интереса великих сила''. Пророчке речи мога великог земљака дате пре више од сто година, опомињу и отрежњују. Србија је кључ од Цариграда или врата Босфора и Дарданела (Коридор 10, у прошлости Via militaris или Цариградски друм). Зато су се под изговором борбе против Велике Србије борили за што мању. Неиспуњена жеља 5. октобра им је хаос и грађански рат и стално држе га у неком тихом интензитету. Знајући све то разумљиво је оно што је рекао Јован Ристић - коначно се не везивати ни за једну силу непријатно затечен преокретима на Берлинском конгресу.

Кум који је био директор ДС у Ђинђићево време и несуђени премијер.
И догађа се да у Србији све иде од лошег ка горем Ђинђић-Тадић, Ђинђић- Костић... Решио изгледа краљ који се одрекао титуле, сад постане – цар. Од „краља шећера“, сада изгледа хоће да постане „цар“ земље, кукуруза, пшенице и – вештачког ђубрива.
Готово сви откупљивачи откупљују, а силоси у Србији данас складиште житарице и пољопривредне производе због Колета и за Колета. Откупљивачи, складиштари, транспортери, млинари, пекари, ... и нигде, нигде нема – произвођача.

Таман су помислили: све је сређено, лоботомија урађена, испирања уста, грла, желуца, црева и задњег трапа одрађена. Откуд њима још увек неке свести, осећаја да то где их водима и шта им обећавамо не води ничему? А трудили смо се да их претворимо у зомбије... У креатуре мртвих душа а покретних тела, пристојно укочених, насмејаних (као и код свих покојника), који имају само две функције – да се крећу, једу и држе се гомиле. Где ли је направљен пропуст у процесу зомбирања?

Од 1804. године, када се догодио устанак Срба под вођством Карађорђа, британска штампа није писала у корист Срба. Испало је да се дивљи, примитивни народ на Балкану побунио против мултиетничке, мулти конфесионалне Турске. Неколико година касније десио се грчки устанак, који се на сасвим други начин описивао. Оцрњивање Срба у англосаксонским медијима има дугу традицију

Потоње историјско искуство много страшнијих међусрпских деоба потпуно потврђује оправданост Гарашаниновог залагања за снажну, централистичку државу Срба, способну да превлада све класне и идеолошке, регионалне сукобе и деобе. Стога је и јасно које сила и због чега гурају пројекат „Војводину Републику“у чему их самоубилачки следи српска псеудоелита. Ако српски народ није у стању да стекне потребну националног јединства и солидарности – централизам из ''Начертанија'' је једина алтернатива одржања и развоја државе.

Чанак се укључио успешно у српски транзициони циркус. Њега су узимали за пример „кумовске транзиције“. Поручује нам тако Неша: „Ко може да каже и да тврди да мој препоштени и предобри кум није био успешан као привредник (ваљда и као димничар) још у време Слободана Милошевића, а да данас није још успешнији?“ Појављивао се он у тој својој „промоцији кума“ у многим новинама и ТВ емисијама.Можда бих и поверовао у приче у „кумовском поштењу“ да тада нисам био народни посланик и члан Одбора за пољопривреду. Са те функције одржао сам конференцију за штампу у Новом Саду, где сам прозвао Нешиног кума Костића, који је „поштено“ купио зграду ЦК – за 10 одсто од њене стварне вредности. Данас, са ове дистанце, тврдим чак за 2–3 одсто од стварне вредности. Тој „поштеној“ куповини претходила је кампања, наслови у новинама и другим медијима „да је зграда склона паду и да је хитно треба рушити“? Зграда није срушена, скупо је препродата, а 15–16 хектара парка око зграде ЦК данас вреде једно велико богатство. Још тада сам безуспешно указивао на продају друштвене земље у бесцење, коју је (између осталих) куповао и „МК комерц“, најчешће у почетку не на своје име.

Новом прекомпозицијом политичке сцене у Србији, то дупло голо је само још једном „дуплирано“, са јасном намером слабљења снага које се противе неодговорној и штетној политици Тадића, због тога је и створена „семафор коалиција“. Фронт борбе је ослабљен, то је био циљ Запада и „патриота демократског опредељења“ председник Борис је испунио свој задатак.

Желимо ли да употпунимо представу о XIX и XX веку требали би да анализирамо и расветлимо три теме:

1. Премијери (први министри) Енглеске –

Палмерстон, Дизраели и Гледстон;

2. ''Начертаније'' Илије Гарашанина и

3. ''Источно питање'' Светозара Милетића које је обезличио Јован Цвијић а који се фаворизује и често цитира.