Све ово могло би да прође као само још једна у низу афера наших морално посрнулих здравствених и научних радника, да се нису појавили веома убедљиви горе наведени контрааргументи, који су отворили многобројна озбиљна питања, а пре свега: Коме је у интересу да Бранко Станчевић буде у затвору, јер тиме се посредно угрожава опстанак људи и животне средине? Да ли ћемо бити сведоци једне од највећих крађа интелектуалне својине? Да ли ће бити случајност ако се ускоро појаве програми детокс хране у спрези неког економског олигарха с неким из наше Владе?

Поред упорности у лењости за спасење свога бића, постоји и упорност у немогућности да се побегне од сопственог одраза у другим бићима. Слепило за другост и другог је оно што се назива самољубље, док је богољубље, најделотворнији начин другољубља, али и једино право самољубље. Да је самољубље облик лењости, лако се уочава ако се осврнемо на чињеницу да је увек лакше бити еогиста маскиран у филантропа, него бити искрени филантроп.

У међувремену, труде се да провокативним темама продрмају аутистичну српску јавност. Оно по чему се одвајају од класичних форумаша је њихов скоро уметнички приступ политици – реторика им је сатирична, коментари конструктивни, а окупљања увек креативно осмишљена. НОПО је скуп младих политички и критички добро освешћених људи, који су решени да стану на пут неправди, иако можда нису потпуно свесни у шта се упуштају. Нису свесни колико је политика крволочна у правом смислу те речи; то ће осетити само ако уђу у стварну политичку арену, али итекако осећају очај који је завладао у читавом свету, а нарочито овде.

„Увек ће постојати људи који верују у завере, али ствари се одвијају много некохерентнијим током“. Речи су седамдесет шестогодишњег виконта Етјена Давињона, наводног председника тајне Билдерберг групе, корпоративног директора и бившег европског комесара. Али, у томе и јесте квака: треба да поверујемо да не постоји организовано зло ради самог зла. Треба да поверујемо да не постоји план, намера и координисано спроведена акција у циљу да се Србија сведе на меру која одговара опскурним интересима тих моћника.

Ако је Петер Хандке могао да остави педесет хиљада евра од награде које се одрекао (па му паре дали његови пријатељи) Великој Хочи, зашто Мишковић, или неки од тајкуна не одвоји промил свог богатства да помогне тим храбрим људима у енклавама, ишколује им децу и већ једном почне да купује део по део земље која окружује Грачаницу и преостале српске манастире на Косову и Метохији. Јер, ако то не почне да се догађа, чини ми се да ћемо ону анатему да осетимо не само у виду ослобађања Харадинаја и Насера Орића, већ и у виду потпуног нестанка Срба са лица Земље. Срби у Србији морају да схвате да је њихова лична судбина директно повезана са судбином Косова и Метохије и зато најмање што свако од нас може да учини за те храбре људе, је да их једном месечно, или бар о великим црквеним празницима, посети и са њима одслуша свету литургију у једном од преосталих косовско-метохијских храмова.

Да бих појаснила колико је све ово једна опасна игра, парафразираћу Платона, који је још давно уочио да ако неки непријатељ (а Срби их имају превише!) жели потпуно да покори и уништи један народ, треба да му уништи језик. Можда ће ово многе запањити, или ће једноставно рећи да Платон није у праву (а то тешко), али нека се онда само сети Вука Караџића, коме су ментори били Аустријанци и који је, иако допринео да народни језик уђе у књижевност, поклонио језик Хрватима (уместо хвала добили смо Јасеновац и Олују) и уништио српски филозофски појмовни апарат. Једноставно кључни философски појмови и термини, који су кроз православну теологију, византијско-грчки утицај и српско-словенску језичку структуру, преносили најсложеније идеје, на којима се могла изградити потпуно оригинална научна мисао са далекосежним последицама, избрисани су, или преведени у оне латинскога порекла.