Уједно, изабран је начин да домаћа јавност буде упозната са Европом као са земљом чуда, али и да путујуће друштво по Европи на најбољи начин прикаже истовремено и Србију као земљу чуда. При свему не треба потцењивати ни политичке поене за наредно изборно опредељивање, као и за прихватање будућих политичких одлука садашње власти.

Полако, све више излази да Србија хоће-неће, мора у Европску Заједницу. Када је реч о томе приступању, постаје све мање јасно са које стране долази већи притисак, да ли из Европе или из Србије. Истовремено, није баш јасно где стоје веће препреке, а ли код куће или у иностранству. И ако је Србија формално још далеко од Заједнице, испуњавање појединих услова ствара утисак да постоји могућност за скраћивање процедуре и омекшавања ригорозних захтева. Изненадна светска економска криза могла би да баци ново светло на формалну процедуру око уласка Србије у заједницу европских држава.

Тешко је осим тога одбранити став да један филм попут “Турнеје”, данас није ништа друго него бављење уметношћу ради уметности, пошто на тај начин филм избегава суочавање са стварном реалношћу, прибегавајући клишеима који му обезбеђују да остане на курсу дневне политике. На тај начин Горан Марковић филмом “Турнеја” само утапа свој глас у тренутно преовлађујући тоналитет хорског певања. На крају после свега, браниоцима слобода и права на изражавање, остаје једино да ускрате препоруку за гледање филма “Турнеја”. Јер чинећи тако они показују своју бригу за очувања менталног здравља и личног поноса свију нас. На горе споменутим појединцима, на жалост без помоћи Горана Марковића, остаје обавеза даљег тешког рада на допуњавању слике у свету о нама.

Пред сумрак, у Ноевој Арци, на врху новог Арарата, притешњен зебњом, чучи данашњи свет. За то време Терминатор, Џокер, Бициклиста и Велики Експериментатор, започињу необичну партију карата. Необичну утолико што су њени улози неуобичајени а правила променљива. Свеједно, та партија мора да буде одиграна. Велики ризик суштина је игре покера. Зато, умеће претварања постаје основна њена стратегија. У игри изгледа да долази до лабавих савеза међу играчима док они у ствари играју сваки за себе. Пуни увид у исход партију долази тек по њеном завршетку. Како ова игра одмиче, карте и улози постају све више материјализовани. На столу за игру искрсавају територије, гас и нафта, технологија и животи људи. На крају ове партије Арка ће или да заплови или и да потоне.

Трговина делом државне територије, није најбољи начин за обезбеђивање њеног адекватног учешћа у данашњим интеграцијама.  Како ствари сада стоје, постоји реална опасност да приступање Србије Партнерству за мир,  њено касније евентуално прикључивање ЕУ а онда, једног дана и НАТО-у, што је све врло дуг и крајње неизвестан процес, значи ништа друго до амалгамизацију тренутно постојећег стања на терену, са којим српска страна у целини не може да буде задовољна јер иде комплетно на њену штету.

Поред благослова нове интернационале, пристиглог из Брисела, Стразбура и Вашингтона, постоји и један сасвим природан разлог за тај политички брак између светских демократа из Србије и давно отписаних социјалиста. Управо тај разлог чини њихову везу готово природном. То је њихова заједничка прошлост везана идеологијом комунизма и титоизма. Док интернационалне демократе из Србије своју предност у политичком старту имају да захвале очевима, који су сви скоро одреда били истакнути комунисти, дотле, социјалисти сами представљају неплодни изданак комуниста, идеолошки потпуно обезглављених у тренутку губитка политичке власти. И једни и други имају заједничког идеолошког непријатеља, а то је национална традиција и национална држава, иако су често знали да прикрију симулирајући патриотизам и национализам.

Нарочита пажња треба да буде посвећена органима извршне власти и војсци, као стубовима одбране права, слободе и државног интегритета. Политичка платформа иоле озбиљнијег претендента на народно поверење у управљању државом Србијом, мора да има укључена ова два политичка елемента. Слободна, модерна и јака држава Србија, која као таква постаје равноправни и поштовани партнер у међународној заједници, може да буде остварена једино комбинацијом друштвених и економских реформи обједињених идејама светосавља које су уткане у културу баштину дуготрајне државне историје.

Pravljenjem presedana po pitanju uskraćivanja suvereniteta Republike Srbije nad delom njene teritorije, protivno svoj do sada poznatoj pravnoj praksi uređivanja međudržavnih odnosa, demonstrirani su strategija i princip moći novca primenjeni od strane SAD i i vodećih država članica EU. Na eventualnoj promeni takvog kursa a time i svetskog istorijskog toka, ukoliko je to uopšte logički i praktično sada (više) moguće, vrlo malo može da bude urađeno sa do sada poznatim metodama i sredstvima političke delovanja.