Наравно, већ од наслова текста - Хоћете мир ? Онда србија мора у ЕУ ! -, имплиците се закључује да је Србија у овом тренутку  само једна силом укроћена држава, која ће оног момента када дизгине попусте опет отићи у   "........радикални национализам, базиран на рату и употреби силе и насиља.....". Фишер понавља сада већ отрцане али још увек у употреби антисрпске ставове а ла "Ова, некада највећа југословенска, република је под Милошевићевим режимом изазвала кризу на Балкану и бројне ратове

Ovo bi damei gospodo trebao da bude javni akcioni plan a ne neki magličasti, poluskriveni, izmantran- nedomantran plan kojim nam mašu predstavnici i prošle i sadašnje vlade. Srbija i Srbi se moraju konačno odrediti. Pa svi su se ljudi moji odredili i čemu i dokle više straha da se i mi odredimo prema našem najbolnijem pitanju koji je neodvojivi deo jedinog nerešenog nacionalnog pitanja u Evropi -srpskog nacionalnog pitanja. Naša dosadašnja politika čardaka na nebu je totalno raspolutila i izdegenerisala čardak koji imamo na zemlji. Ako nas Crnogorci i Makedonsci nisu otreznili, mi više otrežnjenja nećemo ni imati. Umrećemo i nestati u pijanstvu zasnovanom na neizvesnom u dalekoj budućnosti zacrtanom ulasku u EU.

Pripadnici Druge, poražene Srbije, a što je jednako i porazu cele Srbije, čega je svesna i Prva Srbija ali za to iz svojih kratkoročnih i slugeranskih obaveza prema briselsko-vašingtonskim mentorima i ne haje, su u debelom procepu. Druga Srbija razmišlja o daljem načinu spasavanja države. Ona odlučuje da li sve što nam se dešava u interesu biološkog opstanka treba prepustiti istorijskom krugu, koji se ne menja od postanka čoveka, i sačekati da naši neprijatelji u celini završe svoj naum totalne dezintegracije Srbije i mirno sačekati trenutak kraja tom procesu i projektu i u pravom trenutku, trenutku promenjenih istorijskih okolnosti pristupiti mirnom, brzom i čvrstom procesu svesrpskih integracija, koji će neminovno doći, bez obzira koliko u ovom momentu okupatori imali vojnika u Srbiji, Srpskoj, Crnoj Gori i oko njih i ma koliko se EU batrgala oko našeg konačnog poraza i svodjnja na podnošljive predkumanovske granice, kao jednog načina, ili totalno drugog, radikalnog načina borbe, te do cilja, spasa države,doći metodama sličnim koje su upotrebili naši neprijatelji stavljajući nas u sadašnji položaj.

Sigurnom presudom za genocid protiv Radovana Karadžića, sigrurno na osnovu sigurnosti kojom smo znali daće Orić, Haradinaj, Tudjman, Izetbegović, Ganič, Čengić i da ih ne nabrajamo biti oslobodjeni ili uopšte neprocesuirani za bilo kakvu krivicu za svakojakih krvolovština nad Srbima, tzv Medjunarodna zajednica će sarajevskim i šiptarskim islamofašistima podupreti njihovo neprestano ponavljanje teorije o Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini, što će dovesti ili do njenog ukidanja ili novog rata. O nastavku razvijanja teorija o srpskom narodu u celini kao genocidnom i da ne govorim.

Социјалистичка партија Србије, Јединствена Србија и група грађана некадашње новосадске прве грађанке су еклатантан пример захукталости пројекта разисторичења и убацивање у канал кратко памтљивости комплетног бирачког тела у садашњој Србији. Они, чија су уста била пуна барјактарства су постали прости промениоци крпа и крпица на себи и на својим странкама за које још увек имају дрскости да их називају заставама. Њихова намигушка политика није нешто чему се диве они учи је се коалиционо крило залећу. Она је само прагматично прецизно наканалисана тако да ће се и имена њихових министара и чланова управних одбора народ сећати колико и неког одавнелог вашарског очијукања. Они због својих поступака које кане ускоро учинити и не заслужују боље када бисмо занемарили колико је то све за нас на дуге стазе много горе. А не можемо и не смемо и то им треба сада одмах ставити отворено на знање. Ваљда ће нас остати толико да и ми изнедримо неког српског Валванидиса који ће нас спасти усуда кратког памћења.

За прошлу републичку владу кажу да је била испреговарана, можда, али не у Србији. То је и био њен највећи недостатак и разлог њеног кратког постојања. Оног тренутка, када српски политичари заиста сами између себе испреговарају владу без утицаја и Солане и Лаврова, када се обавежу једни другима да неће доносити одлуке кроз сопствене централне комитете и своје политичке противнике посматрати само кроз злоупотребе идеологија које представљају а не саме идеологије, онда ће једна таква влада моћи да изадје у свет и коначно буде озбиљно и схваћена и прихваћена. Ове досадашње посткомунистичке владе су биле или вишеруске или бриселско-америчке него српске и због тога смо ту где сада јесмо.

Роберт А.Вите, јасно ми је ставио до знања следеће: "Господине Вуловићу, вас су Руси, тешка срца тачно, али ипак одлучно пустили низ воду не дајући Вам оружје и Ваш народ ће бити отеран са Космета и Руси ће бити протерани из Украјине и Грузије. То вам је судбина све до оног момента док Русија не схвати да ће озбиљније штитећи интересе Вашег народа на Балкану, а под тим озбиљније мислим и војно, моћи да обезбеди и повратак свог апсолутног утицаја у сопственом најближем окружењу".

U ovom najnovijem periodu sveopšteg žigosanja Srba, Čavić je prvi sportista koji je za primer drastično kažnjen ne bi li se tako sprečilo da recimo pet šest vrhunskih svetskih tenisera i teniserki ili recimo košarkaša i košarkašica, odbojkaša i odbojkašica a koji su - o užasa- Srbi, slučajno i ne pomisle da svetu prirede sličan šok prilikom primanja medalja koje nam ne mogu uskratiti ukoliko opet demokratski ne odluče da nam nije mesto u svetskom sportu, pout demokratske odluke da nam otmu teritorije, ubijaju i proteruju narod.

За разлику од „аналитачара“ који мисле да „још увек има простора за дипломатско деловање“ а чиме у ствари вољно или несвесно праве додатни простор за деловање шиптарских терориста и администрације у Вашингтону и на тај начин продужавају век периоду опште националне фрустрације, последње је време да се да простора људима који би успели да тај процес буде заустављен појавом јасног, непомерљивог и оштрог става и одговора на три НЕ Контакт групе са наша три НЕ у случају отимачине Космета. Не Европској Унији, Не НАТО пакту и Не Дејтону.

Наравно ако се из свежих лакших искустава Биљане Плавшић или драстичнијег покојног Бабића као и  других који су из редова нашег народа са њима пактирали, може уопште и рећи да су Силе Новог светског поретка неког од својих српских политичко-финансијских клијената уопште икако заштитили. Много има сада онога чега је било и тада. Истребљује се на једном парчету територије читав народ а и концлогори су ту, само се сада зову базе и кампови.