И да на крају констатујемо: ако се сада деси да буде сломљена кичма национално оријентисаним организацијама, које су у стању да на улице изведу младе људе спремне да и по цену репресије искажу свој став, онда можемо да у маргинализованим патриотским медијима пишемо и говоримо до миле воље шта год нам падне на памет. А посланици опозиције могу у Скупштини да раде шта год хоће. Од тога свега неће бити никакве користи. Зато будимо спремни да на легалан начин, али одлучно и истрајно, пружимо отпор самовољи власти. И то данас. Сутра можда то више нећемо моћи.

Те, кто нас довёл до такого состояния, когда политика развития сводится к чтению молитв для получения худеющих европейских фондов - чаще всего просто лоббисты мировых ростовщиков и стараются показать, что наш интерес в том, чтобы продолжить движение по этой же дороге и поспешить на американский корабль. Между тем, кораблик-то серьёзно повреждён, и когда придёт время для серьёзных захватов, за борт в первую очередь сбросят таких маргиналов, как мы. Поэтому пусть рассказ о "Южном потоке" послужит для ориентирования во мраке, в котором нас и в дальнейшем хотят эксплуатировать те, кто причинил нам больше всего зла, а именно как маяк того, в каком направлении надо двигаться, чтобы нам стало лучше.

«Русская волна», желая помочь распространению правды о Сербии и страданиях сербского народа, предложила помощь на месте группам российских журналистов, а также другим группам, приезжающим в Косово. А сейчас, когда натовские хозяева Косова напоминают нам, что для западных проповедников идеологии прав человека жизнь серба ничего не значит, свидетельство русской женщины о страданиях сербов Косова и Метохии, может быть для нас весьма полезным. Думаю, что нам нужно помнить об адских мучениях нашего народа и не только упорно говорить о них, но и кричать во весь голос тем, кто притворяется глухонемыми.

Крајње је време да они што украду милионе евра, више не буду слављени као „народни хероји“, док на робију, уз аплауз пука покраденог од „великих угледника“, бивају слати само они што су украли коју хиљаду. И једнима и другима следују букагије. Само, одмерене према стварној кривици, а не према политичким критеријумима! Крајње је време за све то, али, знам, речено звучи као бајка.

То што ће Срби умети боље да се боре за своје интересе, не значи да ће бити шовинистички настројени према другима. Напротив, значиће да ће тако поступати и ређе. Зато они који уместо концепта новог српског патриотизма, форсирају политику самоунижавања, не раде само против Срба, већ раде и против оних који са нама живе, а од већине нас се по неком критеријуму разликују. Зато је на истој страни и Весна Пешић која је не тако давно Емира Кустурицу терала у Сарајево, кивна што није хтео да се одрекне свог српског корена, као и примитивац који је у Кремни извикивао гнусне, верски обојене погрде, на његов рачун. А на нама осталима је да се замислимо!

Вы можете представить себе Београджанку (высотку в центре Белграда – прим. пер.) в огне? А можете себе представить ужасающие сцены после взрыва бомбы в городском автобусе?
Если вы можете представить себе наших солдат в составе натовского контингента в Афганистане или в качестве американских союзников в Ираке, вам следовало бы постараться представить себе и приведенные выше неприятные сцены!

Многие наши мондиалисты думают, что делают счастливым свой народ. Они «просветились» и свое «просвещение» хотят доказать отказом от Косово и Метохии во благо «хорошего», до недавнего времени «угнетенного» албанского народа. Вместе с тем, они хотят смыть с нас грехи с примесью их собственной крови – послать сербский контингент в Афганистан или Ирак.
Наши интернационалисты в основном готовы жертвовать чужими жизнями и чужими детьми за идеи, в которые верят они сами.

Евроатлантска влада ће се брзо суочити са великим изазовима и тешкоћама. Много тога је обећала, а мало тога ће моћи да учини. С друге стране, враг ће брзо доћи по своје тј. да наплати са каматама оно што је инвестирао у њихову победу. Тражиће од њих да успоставе добросуседске односе са тзв. државом Косово, да активирају неки вид сарадње са Северноатлантском алијансом, итд. Наравно, и да забораве на тужбе против земаља које су признале акт сецесије наше јужне покрајине а да врате повучене амбасадоре у престонице тих „пријатељских“ држава. Зато је на свима нама да припремимо пиштаљке и сва друга пригодна „помоћна средства“ за демократско ванпарламентарно изражавање неслагања за влашћу. И да чекамо погодан моменат, а он ће брзо наступити. Отровно „воће“ је већ презрела и колико год власник „плантаже“ сада славио наводни тријумф, ако се ми не предамо и ако сваку прилику будемо користили да мало протресемо дрвеће – трули и црвљиви плодови ће брзо пасти, а Србија ће коначно моћи да крене „другим путем“, путем спаса. Зато не треба клонути духом већ главу горе и веровати у победу!

Као некада Мустафа Голубић, само сада у духу „неокоминтерновског интернационализма“, многи наши мондијалисти верују да „усрећују“ свој народ. Они су се „просветили“ и желе да се то деси и са њиховим, ипак не генетски инфериорним, народом. Желе и да му омогуће да своју „просвећеност“ докаже одрицањем од Косова и Метохије у корист „доброг“, „напаћеног“, донедавно „потлаченог“ албанског народа. Уз то, хоће да нам омогуће да оперемо грехе са нешто сопствене крви – слањем контингената у Ирак или Авганистан.

Вођство ДСС-а показује несхватљиву нефлексибилност. Просто, могу да послуже као пример за поткопавање теорије јавног избора. Поступају у складу са својим схватањем онога што ја најбоље за нацију, и то, скоро простодушно нуде бирачима. И тек ту допуштају неку, и то скромну, улогу изборном маркетингу. Неко ће рећи: „Па то је политика какву је препоручивао Волтер“. „Браво“! Међутим, сврха политике је да програм буде реализован а не да се о њему искрено прича – да се максимално допринесе заштити националних интереса, а не да политички актери демонстрирају доследност и поштење.