Александар Димитријевић

ЗАМКА ЗА СРБИЈУ

Како сејемо тако жањемо

Други круг председничких избора у Србији одржан 3. фебруара 2008. године уопште нису били прави избори. Негде је неко одлучио да протури клип у замајац и „тако је рођен референдум о ЕУ“. Тако је гласачима бачена замка коју нису могли да избегну.

Дакле, у другом кругу председничких избора није било бирање председника него референдум о избору даљег пута. За један је речено да води напред, у будућност. На другом је вребала језа јер је речено да води назад, у прошлост у “мрачне, ратне и сиромашне деведесете”. Испоставило се да је одговор на замишљено питање био избор између бити или не бити. Уколико опредељење буде за прву варијанту, то је требало да значи пут у Европу. Гласачима је приказано да је то пут у Лилипут, илити земљу Дембелију. Прво обећање поткрепљено је са другим које наговештава прилив непресушне реке кредита за обнову и развој, иза које долази просперитет за напаћену и прилично хаотичну замељу.

Уколико пак избор падне на Србију, што је подразумевало по истима онај други пут, то је по медијској слици која нам се пласирала значило суноврат у пећине средњег века, међу вукове и бабароге. Глад и чамотиња, изолација, свака стагнација. Адекватно различитим проспектима понуђеног опредељења, стајала је пре самог дана одлуке подељеност у друштву. На једној страни били су они који су подржавали европску орјентацију, оденуте у гламурозне костиме Холивуда. Њих је сасвим природно подржавала сама Европа.. На другој страни стајали су одани синови отаџбине, браниоци националне државе, у шајкачама, гуњевима и беневрецима, од којих су сви осим њих самих зазирали.

Персонификација избора за националну државу, односно пада у средњи век где влада вечити мрак, био је председнички кандидат партије Радикала, Србин који је одлучио да то остане и даље упркос анатеме са разних страна. Перјаница обећаног просперитета и европејског просветљења, постао је кандидат Демократске партије, Србин већ од раније генетички модификован у грађанина света.

Избор пред којим су се нашли грађани Србије био је један од најтеже могућих: глад и очајање у реалности на једној страни а благостање и радост у испуњењу снова на другој. Управо зато очекивано је да би једино они са ИQ мањим од 90 моги да направе неразуман избор. На крају, очекивања Европљана су испуњена, али је победа била зачуђујуће тесна. Сасвим очигледно да у тим пословима избора-као-референдума нешто битно недостајало.

Сада је ирелевантно свако шпекулисање о томе да ли је исход председничких избора у Србији рефлексија стварног расположења бирача или је ту реч о издаји, па можда чак и превари. На крају сви су се сложили да су избори били коректни и легални.

Оно што може да буде вредно занимања у овоме тренутку, везано је за изборно обећање про-европског кандидата, што је на крају купило наклоност бирача. Обећано је да њихова победа у изборима за Србију значи долазак страних инвестиција, улазак Србије у друштво привилегованих представљено Европском Унијом и на крају, прилив кредита без којих држава у овом тренутку не може да опстане а њена привреда нема шансе да преживи. Док су прва два обећања била некако далеко од срца и од стомака, сама помисао на добијање новца без реалног рада изазивала је озареност широких размера. Да суштина “Европске” приче у Србији је наивно очекивање да ће нас неко однекуда због ко зна чега помагати и подржавати.

ФИНАНСИЈСКА ПОЗАДИНА “ЕВРОДЕМБЕЛИЈЕ”

За све оне мање упућене у природу функционисања међународних банкарских организација а нарочито светске централне банке, која има истакнуто место у процесу глобализације, послужићемо се описом истих из књиге Еwард Г. Гриффин-а “Неман са острва Џакил”. Међународни Монетарни Фонд и Светска Банка као експозитуре централне банке до сада познате под називом Систем Федералних Резерви, односно Федералне Резерве, а од недавно само Фед, су формирани од стране индустријски најразвијенијих држава, међу којима САД предњаче са уложеним капиталом. Када су новчана средства држава чланица претворена низом финансијских операција у кредите које се пласирају на тржиште, њихова реалне вредност је вишеструко увећана. Сама ова мера није била довољна да обезбеди профитулагача. Због тога су постигнути договори међу земљама чланицама Међународног Монетарног Фонда и Светске Банке да у случајевима тешкоћа у кредитном пословању одређени проценат од пореза њихових грађана послужи као средства за покривање губитака.

Пошто су обезбеђене претпоставке за функционисање светског кредитног тржишта, погледајмо како функционише пракса кредитирања привреда земаља у развоју. Са једне стране издавање кредита од стране развијених земаља неразвијеним формално представља трансфер богатства из земаља зајмодавацу у земље које су кредите узимале. Са друге стране, досадашња пракса показује да истовремено ови пословни подухвати не доводе до просперитета земаља потраживача кредита. Новац издат у виду ових кредита убрзо је нестајао у земљама корисницима кредита кроз канале политичке корупције и неуспешних инвестиција. Пошто профит негде мора да постоји, он очигледно одлази у приватне џепове.

Држава у развоју обично подиже кредит код комерцијалне банке индустијски развијених земаља са гаранцијама њихове државне централне банке. За та средства се каже да су креирана ни из чега. Тај новац бива издат потраживачу кредита. Том приликом утврђена је довољно висока интересна стопа која кроз камату дугорочног кредита може да да компензира главницу.

По добијању кредита, позајмљивач, из разних разлога убрзо није у стању да плаћа интерес. У том тренутку у игру улазе ММФ и СБ. Користећи опет новац централних банака њихових држава чланица, прослеђује се нови кредит потраживачу у виду средстава за развој. После тога државна администрација земље која је подигла кредит има довољно новца да отплаћује интерес на почетни кредит, док преосталу суму новца користи за унутрашње политичке сврхе, које могу да буду врло различите. Међутим убрзо су исцрпљене резерве и новог кредита па читав процес почиње из почетка, са захтевом код ММФ за новим кредитом. Кредитна ситуација земље потрошача кредита је поново размотрена, каматна стопа подешена новонасталим околностима и уследио је нови прилив свежег новца.

Позајмљивачу ни ово не бива дуго довољно. Сада гарант зајма постаје Светска Банка са централним банкама њених земаља чланица. Државне централне банке су ту да СБ заштите од губитка. Светска Банка још више смањује интересну стопу позајмљивачу, све до износа који је био антиципиран на почетку. На тај начин обезбеђено је да пословни однос кредитора и кредитираног, постају један бесконачан процес. Ту је банкарски свет открио перпетум мобиле који је у стању да олово претапа у злато. Све ово остварено је само са једним банкарским триком: благонаклоном доделом кредита.

На овај начин желело се да идеализована ситуација институције кредита добије реално светло пословног односа и да тиме илузија оних који од подизања кредита живе буде одбачена. На тај начин оно што је стварно у позадини кредита оваплоћено је у штапу, парчету канапа и шаргарепи. После председничких избора Србији је остало још само да у пракси, то јест на својој кожи, провери већ добро познату метафору о кредиту као омчи око врата. Тако ћемо уместо обећане финансијске Дембелије у време доласка великих кредитних транши на наплату имати тешку дужничку кризу. Но то очигледно неће бити проблем за оне који су победили на страху од “повратка у деведесете”, то ће бити наш проблем.