Оливер Вуловић
Дисање је авантура
У представи Небојше Брадића "Звер на месецу ", италијански дечак Винсент , после ко зна којег повременог бега или ретког слободног изласка из баптистичког сиротишта у Милвокију у дом избегличке јерменске породице Томанисијан, халапљиво гутајући топли оброк којим га је послужила нежна, али на жалост на без деце осуђен живот госпођа Сета Томанисијан, пажљиво упијајући њихове исказе којима су уз породични сто једно другоме сведочили о покољу својих пoродица који се одиграо током турског геноцида над Јерменима, у једном моменту је прекинуо оно до чега му је било тада највише стало - јело, и тихо али јетко прекинуо дијалог брачног пара реченицом "дисање је авантура госпођо Сета и господине Араме ".
Шетајући београдским улицама након представе а да бих је на миру у глави обновио пре него што се вратим вреви свакодневног живота наишао сам на проблем. Никако нисам успевао да причу која се дешавала тридесетих година прошлог века а која је својом суштином ослоњена на јерменски холокауст из 1894. године мисаоно да оставим периоду којем припада већ сам се, те за фебруар претопле ноћи, осећао као савременик самог догађаја. Космет! Да Космет је оно што ми није дало да ову причу писца Калиноског оставим иза себе. Држава која је сама начинила геноцид над хришћанима - Турска, одмах је после Америке и Албаније пожурила да "призна" геноцидну творевину Независни Државу Космет и опет на рачун православних Хришћана уз пут не повлачећи се са Кипра и не престајући да на дневној бази војно провоцира Грчку. Ондашња Абдул Хамидова Турска која је уз помоћ Курда са којима се данас коље убила на хиљаде Јермена и протерала њих преко 2,5 милиона, је исте ствари и у истом периоду и под истим владарем радила и Србима на Космету и централној Србији и Босни али на Космету и тада и сада са Шиптарима као партнерима.
Док су ми се кроз главу смењивала лица Сете, Арама и Винсента, паралелно сам размишљао о свакодневним телевизијским емисијама у којима су новинари пресретали српску и осталу неалбанску децу која су на кратко могла да са Космета дођу да обиђу Београд и буду гости данашњих модерних српских Томанисијанијевих а која су сва од реда и без задршке на питања новинара шта им на Космету највише недостаје одговарала - слобода.
Рикер и терористи које је са својим америчким шефовима произвео у државнике непрестано говоре да су наша деца на Космету слободна иако и у дворишта а камоли у школу не могу без оружане пратње. Њихово кретање је свакодневна авантура. Нихова "слобода" коју им дарују Рикер и његови терористи је она Винсентова авантура дисања а око столова око којих се и у 21 веку уз свеће окупљају њихови родитељи претекли из већ стотинама година континуираних шиптарско-турских масакара над Србима , тема остаје и даље иста - како до слободе и када ће коначно доћи слобода.
Калиносковљеви и Брадићеви Томанисијанови се налазе у целој Србији. Кроз Брадићево постављање ове приче на даске догодило се још само једно од милион подсећања у низу овог народа на муке кроз које смо пролазили и кроз које још увек пролазимо а којима се крај не види скоро. Винсентово поимање дисања као узбудљиве али мрачне авантуре је проширено Србијом и због непрестаног историјског понављања отимања слободе или целом нашем народу или његовим деловима, тешко да ће се оно икад и одвијати пуним плућима докле год као народ постојимо. Но, упркос колоплету бола искуство нам говори да је живот некако-икако могућ и да мора да се иде даље и ми смо као нација тога свесни али престрашени. Осим крваве јерменско-српске паралеле представа ме је подсетила на још нешто. На причу коју сам чуо од старих Призренаца, а коју су они слушали од својих старих али коју сам чуо и те вечери из уста Калиносковљевог Арама. Када је долазило до помрачења месеца Турци су веровали да се то нека страшна звер навалила на месец и својим телом му тотално заклонила светлост па се она тога ради није могла одсјати ка земљи. Због тога су Турци излазили на сокаке и уз урлике и игру сатима испаљивали разно-разне пројектиле у небо све до онда док "звер" не би била отерана. И ако је то била само нормална београдска тмина након касне представе ја сам ипак имао осећај да српски непријатељи опет виде неку звер на месецу и да је цела ова прича око њиховог "независног" Космета само још једно од њихових шенлучења којем ипак када тада мора неумитно доћи крај. Дисање једном треба коначно да престане да буде авантура а наше је или да се томе изборимо или сачекамо нови круг историјског точка.
Београд, фебруар 29, 2008.
