СРПСКИ МЕДИЈСКИ ПИРАТИ

У „поморском праву“, некада је постојала категорија – Hostis humani generis (непријатељ људског рода). Тако су називани пирати, а све државе су биле дужне да их прогоне, ако их њихове поморске снаге сусретну. Без обзира да ли су њиховим бродовима нанели штету. Пират, свакако заслужено – скоро да није био третиран као човек. Био је прогоњен као звер.

Србија као да није одмакла од поморског права 17. века, али је заборавила основ за његову примену. Изгледа, ни „Европа“ није боља – макар када се ради о једном делу наших грађана. У многим медијима, од стране бројних тзв. демократских политичара, и „слободоумних“ прегалаца невладиног сектора – радикали се третирају као „непријатељи људског рода“. Скоро, да се и деца плаше причама о „злом радикалу“ и Црвенкапи.

Ако они дођу на власт – „заратићемо и са Непалом“; ако буду наметнули своју економску политику – „јешћемо глогиње“; ако се докопају полиције – „осниваће логоре“, а што се школа и факултета тиче – „у њима неће бити места за оне који пишу латиницом“. А ко „хули“, и помисли на коалицију са њима, доказао је да је и сам склон пиратерији. Па зна се у коју категорију ће брзо бити сврстан.

Додуше, претпостављам да постоји изузетак. Кад би којим случајем „евроатлантске“ демократске снаге, закључиле да им одговара да са радикалима праве коалицију – они би преко ноћи постали „бивши гусари“. Они, који су се неким богоугодним делом искупили, и квалификовали да постану део људског рода. Наравно, ако прихвате коалициони загрљај.

Видимо, сада се тако хумана судбина нуди социјалистима. Онима који су „до јуче“ третирани као „нељуди“. Додуше, мањи од радикала – јер, одавно су постали политичка снага другог реда.

ОГРАНИЧЕНИ ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ

Сада не говорим о политичким убеђењима. Неко воли СРС, а неко ЛДП – молим лепо! Не мислимо сви истом главом, и не би требало да сматрамо да обични чланови и симпатизери, чак и оних странака које не маримо – мисле лоше Србији. Колико год мени или вама деловало необично оно што сматрају да је за земљу корисно. Штавише, ако гласају из неких само њима знаних разлога, као што су фрустрација, инат, или нешто слично – и то је њихово право!

Свака партија која није забрањена – има пуно право да преузме власт, или да у њој партиципира. Само ако добије довољну подршку бирача. И наравно, ако има некакав коалициони капацитет, а нема довољан број гласова за самосталну владавину.

Избори показују да политичка моћ „извире“ из народа; да је он поверава политичарима, односно да је они врше у његово име. Међутим, оно што се показује – не значи да је увек истинито. Није џабе настала ковница „Потемкинова села“, по великашу који је Катарину Велику хтео да фасцинира „дивним насељима“ која су се низала поред пута – у стварности кулисама. Тако су и у аутократским, па и тоталитарним системима – одржавани избори. А знало се ко ће после њих владати!

Све то би морали да знају они који тврде да су демократе и либерали, а надасве да су у културном смислу прави Европљани (западни). И не би смели да изопштавају из политичког живота, оне који уживају подршку значајног дела грађана, шта год о њима мислили (и грађанима који их подржавају). Јер, тако не само што угрожавају њихова права, већ од српске демократије праве „Потемкинова села“. Но, изгледа да је код нас демократичност у обрнутој пропорцији са причом о њој.

БОРБА ЗА ГРАЂАНСКУ ЕМАНЦИПАЦИЈУ

Сећам се садржаја неког романа о „Великом сељачком устанку“ у Немачкој, током 16. века. У некој кнежевини чији владар је спроводио „социјалну политику“ у духу крајњег „либералног-капитализма“ – поданици су се побунили и успешно преузели власт. На сугестију једног од предводника побуњеника, да се слуге пребаце на него достојанственије „радо место“, главни шеф је отприлике рекао: „Да ли смо се борили да сада сами кувамо и намештамо кревете“!?

Тако се ништа није променило, осим што су неки „коњушари“ постали „маршали“, а бивши „маршали“ су се придружили осталим „коњушарима“. Но, плашим се да се ништа неће, бар за сада, променити ни у Србији. Да ће (неки) бивши „губавци“ из врха СПС-а, постати европска господа. И то она што осуђују радикале, и уз њих, у новим околностима, и припаднике ДСС-а и Нове Србије – за инфлацију из 1993. године, или за крађу на локалним изборима 1996. А биће штета ако се моји страхови остваре. Указала нам се прилика да изађемо из „духовног ванредног стања“.

Јер, у демократским земљама грађанска и политичка права могу да буду суспендована само када наступи „јавна опасност“, када нешто опако прети нацији. Нормална друштва и тада нерадо прибегавају таквим мерама, а када су на то принуђена – раде то у најмањем могућем обиму, и током најкраћег могућег периода. Међутим, ми ето, на овај или онај начин, већим или мањим интензитетом – у континуитету то чинимо од 1929. године. Неко је стално онемогућаван да учествује у власти, или бар да покуша да то уради, ако нађе партнера.

Зато је формирање владе народњака, радикала и социјалиста – питање борбе за грађанска и људска права. А не само политичко питање. То би наизглед могло да буде и формирање владе ДС-а са СПС-ом, али није! Јер, ништа се тада неће променити у односу према СРС-у. А једном морамо да „пробијемо лед“ и признам право свим грађанима ове земље да стварно то и буду! И тиме да признамо право и нашој Србији – да буде нормална држава!

А док год самозвани „Европејци“ као што је Борка Павићевић, могу да дају фашисиоидне изјаве да из јавних институција треба очистити све радикале, до нивоа портира, а да „заштитници људских права“ не реагују – нисмо нормална држава! Зато ће, надам се, СПС – искористити прилику да засвагда разбије монопол једног „блока“ да одлучује, и јавности намеће, ко је „непријатељ људског рода“. У противном, то што им неко даје „кључеве од купатила“ – на значи да ће се и опрати. Уосталом, лако ће бити „монополисти“ да сутра поново узме пуну „кофу блата,“ и излије њен садржај на њих!

* * *

Сви који се не слажу да су и радикали пуноправни људи, да су једнако вредни грађани као и присталице и припадници других странака – нек погледају Универзалну декларацију о људским правима. Став 1, члана 21, те декларације, гласи: „Свако има право да учествује у управљању јавним пословима своје земље, непосредно или преко слободно изабраних представника“. И ако и даље мисле да СРС нема право да учествује у власти – нек предложе да поништимо ту резолуцију (а и Србија је њу прихватила). И да поносно ускликнемо: „Ми смо Европљани, али на нивоу оних из 17. века“. И то не оних што су прогонили пирате – већ оних што су спаљивали вештице!