О томе како је ЦИА деценијама помагала преврате и инсталирала подобне политичаре на власт широм света пише за РП-Монитор Звонимир Трајковић

ЦИА ведри и облачи а Руси и Кинези спавају

Пре 25 година у САД је основана „Национална фондација за демократију” да би отворено радиле оно што је ЦИА деценијама чинила кришом. Да би помагала одређене политичке странке, радничке синдикате, дисидентске покрете и медије у више десетина држава, укључујући и Кину која им је данас најважнија.

  „Америчке окупационе снаге” натпис је на улазу базе на на јапанском острву Окинави. Јапан је признао независно Косово. И Авганисатан је такође држава која је међу првима признала Косово. Треба ли да „преведем“ ко је у ствари признао ту самопроглашену НАТО државу Косово, или ће те то ипак закључити сами.

Требало је да прође много година па да амерички Стејт департмент скине ембарго са документације која садржи разговоре, телеграме и специјалне депеше америчких дипломата, војних и обавештајних функционера о томе како да се на најефикаснији начин обезбеди победа пријатељских политичара на изборима далеке 1965. године на јапанском архипелагу Рјукју, укључујући и острво Окинаву, најважнију америчку војну базу у том делу Пацифика. Из те документације видљиво је да су амерички функционери без икаквог устручавања говорили о механизмима пружања тајне финансијске помоћи кандидатима јапанске Либерално-демократске партије, расправљајући једино о начину на који то може да се изведе, а не и да ли треба да се изведе.

Документација показује да сви учесници разговора и преписке као и „право“ Америке да се меша у изборе у Јапану узимају као сасвим нормално понашање. Вашингтон је током педесетих и шездесетих година тајно помагао јапанску Либерално-демократску партију и подржавао успон политичких личности из њених редова. Едвин Рајшауер, тадашњи амерички амбасадор у Јапану, тврдио је да би било „много сигурније” дозволити да функционери јапанске Либерално-демократске партије преузму новац и затим га директно пребаце локалним партијским кандидатима како би на изборима постигли што бољи резултат.

„Окинава је мало место, мало као неки градић у САД” , рекао је Рајшауер у меморандуму од 16. јула 1965. године, с којег је скинут ембарго. „Окинава такође личи на полицијску станицу у некој малој земљи у којој су политичка маневрисања, посебно када је у питању новац, добро позната. Зато ми треба да пронађемо другачији, савршен параван за пребацивање новца нашим пријатељима у оквиру других новчаних трансакција”, изјавио је тадашњи амбасадор САД у Јапану. Наха је највећа америчка војна база на Окинави и из те базе свакодневно полећу амерички „авакси” који прате догађања у ваздушном простору Кине. И данас на улазу у америчку базу стоји натпис: „Америчке окупационе снаге”. Па мода није за чуђење што је и Јапан пре неки дан признао независно Косово...
 

Демократија или инсталирање марионета

Пре 25 година у САД је основана „Национална фондација за демократију” да би отворено радила оно што је ЦИА деценијама чинила кришом. Да би помагала одређене политичке странке, радничке синдикате, дисидентске покрете и медије у више десетина држава, укључујући и Кину. Фондација је финансирала синдикате, странке и покрете у Француској, Парагвају, на Филипинима, Панами, Али и Португалу, Костарики, Боливији, Северној Ирској, Италији, Јапану…Средином осамдесетих година дала је милионе долара пољској Солидарности, помагала је политичке странке у Португалу, Костарики, Боливији и Северној Ирској. Дала је неколико милиона долара политичким групама у Чехословачкој, које су подржавале избор Вацлава Хавела за председника 1990. године. Дала је и три милиона долара на име „техничке помоћи” за изборе у Никарагви 1990. године и још неки милион помоћи председничком кандидату Виолети Бариос де Чаморо, којег су подржавале САД. Само током 1996. године Фондација је потрошила око 1,6 милиона долара за програм „стварања политичких институција” у Кини што је био само мали „додатак” на милионе долара који су издвојени за емисије „Гласа Америке” на кинеском језику и другу техничку помоћ проамеричким снагама у Кини.

Укупно гледајући, то су неки од безазленијих покушаја Вашингтона да интервенише у унутрашњој политици држава широм света. Јер, ЦИА је годинама изводила много драстичније операције: од уклањања лидера на свим континентима, тајног помагања разних политичких партија, припремања државних удара до ширења лажних гласина, подмићивања политичара и моделисања јавног мњења. Просто речено нема то што ЦИА није била спремна да уради да би у некој земљи инсталирала на власт проамеричке кандидате, само је било питање цене.

Прве политичке активности ЦИА, које ветерани ове агенције и данас сматрају њеним највећим успесима, одвијале су се у Француској и Италији 1947. и 1948. године, када су комунистичке партије и комунистички раднички синдикати били надомак победе. Америка је пребацила милионе долара у обе земље да би помогла странкама десног центра и конзервативним синдикалистима заустављајући тако напредовање комуниста. Операцију у Италији водио је Џејмс Енглтон, касније шеф контраобавештајне службе ЦИА. Педесетих година, ЦИА је помогла да се збаце лево оријентисани лидери у Ирану и Гватемали, и на њихова места довела диктаторе, али пријатеље Америке. У то време ЦИА је лажирала и изборе на Филипинима, у Либану и Непалу. Едвард Ландсдејл, легендарни оперативац ЦИА водио је и председничку кампању министра одбране Рамоса Могсесеја на Филипинима 1953. године. Тадашњи директор Агенције из Ленглија (ЦИА) Ален Далес понудио је Ландсдејлу пет милиона долара за операцију „председнички избори на Филипинима“, али је Ландсдејл телеграмом одговорио да се посао може обавити за милион долара.

У Либану 1957. године Вилбур Крејн Ивленд, официр ЦИА, за време избора редовно је одлазио у палату председника Камија Шамуна и исплаћивао му новац у либанским фунтама. Све је то Ивленд описао 1980. у својој књизи „Пешчани конопац”.

Америка је, дакле, навикла да утиче на политику других држава, чак и из „најплеменитијих побуда“, и то је једноставно навика које се Вашингтон тешко ослобађа. При чему постоји само борба између циљева и величине средстава. Неки Срби би то формулисали као ЦИА, „дарежљива ЦИА”!

Мислим да ми господин Лазански неће замерити што са многе податке користио из неких његових текстова, као и ову реченицу која ми се посебно допала: „Српски избори са овим текстом немају никакве везе, и све ово написао сам због Јапана и Јапанаца. Разочарали су ме!“

Руска успаванка

Ембарго још није скинут шта је КГБ бившег СССР-а на овом плану радио, па стога о томе се још не може писати. Но ипак се зна да и КГБ није баш седео скрштених руку, али са значајно другачијом тактиком. КГБ је углавном играо одбрамбену, знатно ређе офанзивну улогу. Најчешће се то сводило на послове, како заштити нових младих социјалистичких режима од овако агресивног деловања САД. Помагани су углавном покрети за ослобађање од колонијалног ропства или покрет е који су већ покренули социјалистичке револуције. Помоћ се огледала више у облику војно-техничке помоћи, а знатно мање новчано, јер социјалистичке снаге на власт нису могле доћи изборима већ искључиво кроз револуцију. Стога је КГБ радио на принципу идеолошког концепта, а идеологија се није ослањала и градила новцем.

После распада социјалистичког блока и самог СССР-а Русија се у овој игри наметања и инсталирања „демократије“ начисто погубила. Као да СФБ и остале руске службе ни после двадесет година нису схватиле како се то ради, и како се на „демократским“ изборима „побеђује“. Резултат тог незнања је врло видљив. Изгубљен је утицај на све бивше социјалистичке земље, али оно што је још горе Американци ноншалантно продиру и у зеље бившег СССР-а претварајући их тако у НАТО базе за напад и на саму Русију. Други још важнији аспект тог продирања је привредни. Губљењем утицаја на неку земљу Русија губи и своје привредно присуство у тој земљи, не одмах али постепено свакако.

Зато је на недавном самиту НАТО-Русија председник Путин остао прилично неубедљив критикујући НАТО за ширење на границе Русије. Неубедљив из разлога што Русија те претње понавља већ неколико година а Грузија и Украјина се несметано спремају за улазак у НАТО. Није јасно коме су Путинове претње упућене - НАТО-у или руководствима Грузије и Украјине. НАТО је савез и његово ширење више зависи од Саакашвилија и Віктора Јушченка који своје земље гурају у тај војни савез, него од жеље Буша и осталих НАТО чланица. Исто као што и наш Тадић гура Србију у НАТО који нас је чак пре само осам година бомбардовао. Стога ако лоцирамо проблем он је код Руских служби, које мора да обезбеде да на изборима у Грузији, Украјини, Азербејџану, Србији…побеђују неки други кандидати а не америчке марионете, јер то исто раде Америчке и западне службе. Може ли и Русија да формира неки своју „Националну фондацију за демократију“, неки свој („Freedom House“) који ће помоћу разних покрета попут, „Отпор“, „Кмара“, „Пора“… да на власт у Србији, Грузији, Украјини, дођу неки други људи који ће на Русију гледати као пријатељску земљу и са њом сарађивати и у одбрамбеном а још више у привредном смислу.

У данашњем свету воде се много значајнији „ратови“ између служби јер су оне добиле знатно шири и значајнији простор деловања од како је разорен социјалистички блок. Американци су после сумњивог „терористичког напада“ на куле СТЦ (светског трговинско центра) у Њујорку и Пентагона у Вашинтону све стрпали у један кош под називом „Борба противу тероризма“. Па су ракетни и радарски системи у Пољској и Чешкој наводно потребни за ту борбу, Али је нејасно да ли је инсистирање Буш-а да Украјина и Грузија уђу у НАТО исто нека борба противу тероризма или се иза тог антитероризма крију сасвим друге врло офанзивне намере према Русији.

Можда сам у овој анализи неправедан према руским службама критикујући их да су у судару са западним изгубили све битке у бившим социјалистичким државама, али чак и у државама бившег СССР-а где су имале огромну предност. Можда оне те битке нису ни водили јер такав налог нису ни добиле. Потпуно се слажем са председником Путином да се у унутрашња питања земаља не треба мешати али не можете се само Русија држати тог правила ако ЦИА са својим већ поменутим полугама руши једну по једну земљу инсталирајући „демократију“ и председнике који су безусловно окренути Вашинтону. Ако Американци под видом „демократије“ и „тероризма“ играју врло прљаву игру, а играју је и Русија је обавезна да на ту игру одговори истим средствима или ће бити прегажена.

Погрешна кинеска рачуница

Ових дана покреће се медијска кампања противу Кине због Тибета и сепаратистичких намера дела Тибетанаца. Све је то заогрнуто плаштом и „великом бригом запада“ због наводног угрожавања људских права у Кини. Када ми Срби који све то на својој кожи доживели преведемо на практични језик то изгледа овако. Почео је медијски рат противу Кине као припрема терена за дестабилизацију Кина и евентуално њено урушавање. Иза свега не стоји никаква брига за људска прав већ јасна намера запада да разори или бар успори кинеску привреду као конкурентску. Кинеска привреда је већ постала најснажнија привреда света која из темеља дрма и тржишном конкуренцијом гаси западне компаније, па запад оваквим методама унутрашње дестабилизације покушава да своје компаније одбрани. Та кампања неће престати све док Кина одлучно не узврати. Али не медијском кампањом јер данас на свету не постоји ни једна земља која би могла да добије медијски рат противи глобалних западних медија у на том пољу не треба трошити енергију. То оружје поседује само запад и од њега тренутно одбране нема али срећом директно не убија већ само дезавујише сопствену јавност.

Кина на тај медијски рат који је ипак само припремни, треба да одговори много тежом артиљеријом а то је удар на финансијско-привредном пољу који неупоредиво разорнији и много више боли. Само тада ће Француска као америчка претходница ућуткати своје медије а Американци бити принуђени да се окрену својој до темеља уздрманој економији.

Банкари су били покретачи свих светских ратова јер је то за њих само бизнис. Нападнуте државе се задужују да би купиле оружје и остало… како би се од нападача одбраниле а нападач се такође задужује да би се за нападе припремио. Многи на западу у контексту тих посматрања данас сматрају да је нови рат неизбежан јер је рецесија западних привреда толико дубока да се из ње другачије неће моћи изаћи. Ја се таквим констатацијама не бих сложио да је рат неизбежан. Врло га је лако избећи ако се змија удари у главу, а та глава је без сумње банкарски сектор.

Он је због своје грамзивости и дестабилизовао западне привреде, презадужио грађане који сад те хипотекарне или потрошачке кредите не могу да врате. Презадужени су и буџети појединих управо западних држава код „својих“ централних банака. А ово својих је под наводницима јер су „FED - Federal Reserve System“ (америчке федералне резерве) у приватном власништву и немају никакве везе осим имена са Америком, као што ни Централна банка  „Banc of England“ није државна банка Енглеске. Не зову без разлога ЕУ и „Банкарска Унија“ чија је једина привлачност обиље новца и разних кредитних повољности. С обзиром да је и Долар и Евро без златне подлоге и реалне гаранције, цела та финансијска пирамида се може доста лако срушити, па ће нам се у џеповима наћи безвредни папири. Безвредни јер иза њих нема златне подлоге, али нема ни нафте, гаса, сировина, хране, а ни роба широке потрошње које долазе из Кине. Када тај папирнати, електронски картични…новац без покрића сведемо на реалну вредност неће се више моћи да финансирају активности ЦИА које сам горе наводио као ни остале фондације за утеривање квази демократије и инсталирање Влада. Без пара нема ни ратних похода јер амерички плаћеници расути по свету неће ратовати ако их добро не платите. Разни ратови су се водили али се још није водио рат противу банкарско-финансијских паразита. Нека Кина а и Русија о таквом „рату“ без пуцања размисле јер само он може умирити експанзионистички запад који је научио да свој високи стандард гради на пљачкању других.

Кина је дуго била у заветрини чак и помагана од стране запада како би западним компанијама отворила своје огромно тржиште. Кинези су све од Другог светског рата сматрали да је СССР односно Русија на првој линији фронта. Мисле да је то и данас, али не бих рекао да су у праву, рачуница је данас мало другачија. Русија западу даје енергенте и сировине које запад нема а Кина му угурава робу коју и они могу да произведу. Према томе у Кини морају да схвате две суштинске ствари. Да су сада они на првој линији фронта и да рат противу њих неће престати све док они западу не узврате пуном снагом. Тамо где запад изгледа најјачи а у ствари је ту и најслабији. Змију треба гађати право у главу.

Звонимир Трајковић

Политички аналитичар