Рапуцинела Европе
Почело је тако што смо имали различите интересе. Лагали су о нама, уметали нам зле намере. Ништа лично - говорили су. Све је то политика, геополитика, стратегија. Онда они који су нас на Западу одавно притајено, али постојано и жестоко мрзели, искористили су ситуацију и почели да нас руже и блате и као комплетан народ. Нису престали да само политички помажу наше непрујатеље већ су им давали и оружје и учили их, не како да нас војнички победе, већ како да нас истребе са одредјених простора.Онда су нас и они сами директно напали, распарчали, окупирали, политички и економски такодје поробили али ружењу нема краја. Оно траје и данас и завршетак тог процеса још нема датум у нотесима креатора ужаса намењеног Србима. Мењале су се наше владе (на овај или онај начин), администрације, политички систем, економнско уредјење, однос према њима, према самим себи а све у складу жеља оних који мисле да још нису у потпуности остварили своје интересе на нашим територијама и у односу на наш народ. Ми смо сада и даље само "на добром путу, на којем ипак посрћемо, да се придружимо породици европских народа", као и да постанемо поуздан партнер војном савезу који нас је уназадио 50 година. Ова лажна представа у којој нам је једино преостало парче територије без присуства страних војника као о слободној држави народу и могућност да када неко из оковима оградјених простора се пробије до страних амбасада и добије визу и поред дозволе да на спортским борилиштима будемо некако присутни, су једини бенефити нашег мирења са мрежом која је бачена на нас и која се само по потреби повремено затегне или попусти.
Осим што су трећину српског националног корпуса расрбили и извукли из заједничког државног крова, наши непријатељи су успели да педесет одсто ове нације заборави, не види, не осећа и не мисли на унутрашњу лепоту сопствене државе и нације и да готово заборави све оно у чему смо добри.Наметнут нам је атрибут митоманског народа са варварским манирима. Свако наше позивање на право и историју се извргује руглу уз подпитање -да ли смо свесни "реалности ?".Истина је да су Срби у својој политици увек имали и доста тога емотивног али се заборавља да и нација, попут човека-индивидуе, у зависности од тога колико је повредјена открије и нека своја најдубља осећања. Зашто на тако нешто имају право само американци који након њиховог сумњивог "11 септембра" или сваког масакра по школама, финансијских криза и сличних ситуација истуре председника да отворено кукумавче, позива се на Господа, историју, традицију, патриотизам, америчке вредности и остале већ због излизаног стила и лажне форме осталих до сада видјених изблазираних и холивудски дотераних - обраћања нацији- а немају га Срби, етнички почишћени на свим подручјима за којие им се суди да су их етнички очистили. Неколико пута бомбардовани, економски изнуривани и истински у огромној опасности да нестану, Србима је одузето право да се сећају и далеке и ближе историје. Све је то јерес јер се морамо помирити са"реалношћу на терену". Због НВОовских лустрација и денацификација апсолутно смо се уплашили сопствених вредности, квалитета и могућности. Због траума са НАТО пактом смо се претворили у народ мишева. Због одурног, надменог, и подмуклог односа према нама / у последње време ми сведоци могу бити Хелен Ранте, Лорд Карингтон .../ апсолутно смо и у дипломатији одстранили очекавања других да ће мо у било којем случају захтевати да се према нама односе коректно. Због убаченог шаблона по којем смо почели о себи да мислимо лоше, врло дуго ћемо се начекати да се ставови других према нама промене. Успевањем да на овакав начин једном делу наше нације измене подсвест, било им је лако и да им као сасвим нормалан процес размишљања представе ново схватање о сопственом етосу као отпадничком, лошем, агресивном, геноцидном и сл. Због тога нико није изашао на улице да протестује против црногорског и македонског самопнижавајућег поступка признања суверенсоти побуњеничких власти на Космету, јер смо и сами одавно дубоко у поступку самопонижавања па нас ова последња понижења од такодје самопонижених свесно и не тангирају пуно а ни овога мало што нас је изтангирало не би било да не постоји још увек српско самосвесно језгро које већ предуго чека неку своју шансу. Ми смо се због схватања о самим себи као лошим и најгорим ко је нам је у последњих двадесетгодина исламофашистичко-бриселко-вашингтонска коалиција, која као бајаги ратује медјусобно на свим другиом меридијанима осим на нашим, у мас медијима истурила као образац, почели да бес искаљујемо на самим себи. Тако смо почели да разглабамо о неким по телу исцртаним идиотима као о стварном постојању озбиљног фашистичког покрета у Србији, да због србофобних бечких и вашингтонских Јевреја сумњамо у заоставштине Јаше Томића или ти у наше у гене дубоко усадјен отпор према било којој врсти антисемитизма.Имало националне уреднике великих медија смо почели да истерујемо на улице, убијене демонстранте током протеста против хапшења Радована Караџића да посматрамо као убијене током пљачке бензинске пумпе, спутавамо Тривуна у односу на Валентина, унутарцрквене спорове дижемо на нивое раскола и ситуације недалеке од шизме, ружимо наше прогнане које смо примили, Србе Косовце називамо Косоварима, национално освећеним и провећеним редитељима претимо зољама а оне који у својим игроказима руже сопствени народ и за то од Запада добијају награде славимо по јавним сервисима.
Нема бројнијег примера од лаког мирења са колективним губитком свих слобода од српског примера. Тако то сада изгледа, јер слободни нисмо, за њу се не боримо и такве смо себе прихватили. А каква би суштина требала да буде? Суштина би требала да буде да део борбе за слободу буде и наша унутрашња борба да изменимо споља усадјено накарадно мишљење о самим себи. Тако сам сетио и једне бајке. Постојала је једна девојка, Рапуцинела, која је живлеа закључана у замку јер ју је заробила вештица која јој је стално говорила да је ружна и да није за спољашњи свет.Једног дана лепи принц пролазећи поред куле је угледа и поче да јој говори како је лепа. Изгледао је слободно, снажно и свеже. Његов поглед пун слободе и позива да у њој уживају заједно је нешто преокренуло у њој и она испусти своју златну косу / очито невероватне дужине / те се он узвера уз њу и спасе је из замка. Рече јој тада - предуго си чекала. Нису тебе ни замак ни вештица заробили већ твоја сопствена убедјеност да си ружна.
Када и ми почнемо да будемо свесни / пежоративно названих/ вештица у нама и око нас, које су нас спречавали да се осећамо слободни или макар почнемо да се боримо за њу, говорећи нам најгоре о нама и држећи нас закључане, већину ствари на путу до истинске слободе смо већ одрадили
