КОНСТАНТИНОВИЋ И ЈА

(идеја за филм који Горан Марковић никад неће снимити. Проверите зашто!)

Почетак трећег миленијума у Србији био је карактеристичан по невиђеном јуришу другосрбијанских јуришника, који су горели од жеље да србску паланку (нацистичку, нацистичку!) сравне са земљом, борећи се , тобоже, против остатака „Милошевићевог режима“. Цела Србија је проглашена за ЗЛОЧИНАЧКУ земљу, коју треба „денацификовати“ (као да су у Србији владали нацисти, а не комунисти.). Каквим методама? Описује их Слободан Антонић, приказујући књигу „Постидеологије“ Владимира Милутиновића:

>>И тако, као што се иза прича о слободи трговине најчешће крију олигополи великих компанија, а иза прича о слободи медија „машине за манипулацију" моћних ТВ корпорација, тако се и иза прича о слободи мисли најчешће крију снажне системске структуре које одређују шта је заправо прихватљиво, а шта не. „Либертаријанизам ће потпуно пригрлити слободу говора", пише Милутиновић, ,,и заиста ће у њему све бити могуће рећи. Неутрализација непожељног мишљења се ту не постиже забраном, већ тиме да се у име слободе одржава уверење да истина и не постоји. [...] Пошто су сви критеријуми субјективни, све што либертаријанизам тражи је да се његов доминантни положај и релативна слобода са којом се њиме служи не доводе у питање - он чак ни не тражи да његове критеријуме прихвати било ко други. Либертаријанизам неће забрањивати мишљења, али ће само добро пазити где се на друштвеној лествици мишљења излажу" (76-77).

Консеквенца овог становишта, запажа Милутиновић, јесте да елита моћи и богатства истовремено постаје и елита вредности и истине. Пошто систем по дефиницији почива на слободи и такмичењу, они који су најуспешнији то су зато што, наводно, најбоље разумеју ствари (тј. знају истину) и зато што се држе најбољих стандарда (тј. познају вредности). Стога, елита успеха (моћи, богатства), код либертаријанаца, истовемено заслужује да буде и елита која целом друштву одређује шта је истинито и шта је вредно.

Тако радикални либерали, прокламујући неограничено царство слободног индивидуума, заправо оправдавају стварање особеног аутоританог поретка. У њему друштвени губитници нису то због непоштености система (нефер игре са намештеним картама), већ због тога што нису прихватили „праве вредности" и „праве истине". А шта су „праве вредности" и „праве истине" показаће им друштвени добитници, тј. они који се налазе на врху система. У том смислу, друштвени губитници у Србији, који чине неких 80 посто становништва, ако хоће да напредују, треба да прихвате вредности друштвених добитника, пре свега елите из Круга двојке. Интелектуална авангарда те елите је, наравно, Друга Србија. А ова је, опет, основне истине научила од елите из Брисела и Вашингтона.

Коначна последица овакве идеологије радикалног либерализма, упозорава Милутиновић, јесте ауторитарна подела чланова друштва на моралну елиту и морално некомпетентну масу. Управо то је и најопаснији и најзлоћуднији продукт идеологије Друге Србије. „Морална некомпетенција [...] трајно ставља грађане Србије у положај у коме су им потребни морални старатељи" (93). Наши старатељи ће бити припадници ,,политичко-интелектуаине елите" (76) из Друге Србије. А они ће „ауторитарним методама и под ауторитарним претпоставкама" у Србију увести европске, тј. „либералне вредности" (72).

Милутиновић ефектно, на примерима, показује како изгледа то „морално стара-тељство" другосрбијанске идеологије над српским друштвом. један пример тиче се одговорности за ратове 1991-1999 (стр. 86-97). Друга Србија, најпре, објашњава Милутиновић,покушава да пројектује колективну кривицу за ове ратове на све грађане Србије. Каже се да су Срби већином гласали за Милошевића, а он је пак изазвао ратове и наредио злочине. Грађани Србије, са своје стране, те су злочине ћутке трпели, или чак подржавали. Стога, закључују другосрбијански идеолози, Србија нема шта да говори о туђим злоделима. Она првенствено мора да се усредсреди на окајавање властитих злочина. „Резултат је управо онакав какав тражи ратна логика", упозорава Милутиновић. „Једна група ће бити приказивана само преко злочина које је починила, [...] док ће друга група бити приказивана наглашено и искључиво позитивно" (89). У случају рата у Хрватској, рецимо, за Другу Србију постојаће само Вуковар или Дубровник, али не и Масленица или Западна Славонија. Срби ће бити само злочинци, Хрвати само жртве.

Наравно да нормалан човек не може да такву лаж прихвати. Борио сам се против Милошевићевог режима од 9. марта 1991. до 5. октобра 2000, и не пристајем да злочини удбиних паравојски буду моји. Не пристајем на амнестију усташко-муџахединских злочина 1991 - 1995. Почињем да пишем и говорим с циљем да се ствари у нас сагледају објективније, а не црно - бело. Злочини србских изрода нису моји и они немају везе са чињеницом да су Америка и Европска унија подржале неоусташу Туђмана и муџахедина Изетбеговића. То је чињеница, крвава, због које су Срби протерани из Далмације, Босне, са Косова... „Другосрбијанци“ су, тада (а како би другачије?) закачили и моју маленкост. Драган Мишковић је, у „Републици“ 290-291/2002. записао да се „млади нацисти радо друже са идеолозима паланке“ (међу којима сам био и ја), који „одмах прете и бију ако се лоше говори о њиховим идолима“. Мишковић је тврдио да учествујем у процесу који је овако описао: „Обичне градске силеџије њихове вође прображавају у заштитнике народа, дају им идеолошки разлог премлаћивања и осећај важности да служе светом националном циљу. Све чешће се може видети пришивена свастика на рукаву, а један од насилника када оде на купање на Мораву показује са поносом тетовирани кукасти крст на грудима“. Моје залагање за дијалог с циљем да се коренови наше трагедије дубље сагледају (неокомунистички режим Милошевића само је користио „националистичку“ реторику, а водио је народ из пораза у пораз), дочекано је на нож. Оптужен сам да сам идеолог паланачких неонациста, то јест онако како је то Антонић описао, приказујући „Постидеологије“:

>> Србе који такво гледање неће да прихвате Друга Србија ће оценити као непоправљиве српске националисте. Такви Срби ће добити статус морално некомпетенетних људи. То значи да ће бити искључени из заједнице одлучивања. А како такво одбијање показује огромна већина грађана Србије, за Другу Србију је то само још један доказ да је цело српско друштво морално некомпетентно. И још један доказ да већина грађана Србије мора бити ускраћена за право одлучивања (Милутиновић овде упућује на текст Владимира Арсенијевића). Запањујућа је „сличност ових ставова са ствовима хрватских националиста", упозорава Милутиновић (97). Наиме, „управо хрватски националисти не виде разлику међу Србима, виде у Србији само лоше стране, одузимају им сваку моралност и наравно желе да су њихова колективна права што мања" (97). Тако, закључује Милутиновић, Друга Србија заправо хоће да српски национализам излечи на тај начин што ће грађане Србије натерати да прихвате основне поставке хрватског национализма! То је једнако неразумно, колико и неправедно. „Нема никаквог смисла да се у Србији, зарад помирења, на ауторитаран начин производи слагање са ставовима хрватских националиста", закључује Милутиновић (97). Такав пут у Европу, такав начин „прихватања европских вредности", које намеће елита из Друге Србије, заправо је пут у неистину, неслободу и нељудскост. <<

Да, г. Антонићу,неслобода и нељудскост. Титоизам, опет. Знао сам да не сме да се ћути. „Другосрбијанци“ су, са својим „паланчарењем“, прешли све мере и границе. Очито је, решили су да се под видом борбе против „милошевићизма“, титоистички обрачунају са србским родољубљем. А то - не може! Не може јер је родољубље саставни део хришћанског погледа на свет, и бити хришћанин, између осталог, значи бити и родољуб. Руска Православна Црква то је јасно дефинисала у својим „Основама социјалне концепције“, где о хришћанском патриотизму пише следеће:

>> Старозаветни израиљски народ био је праобраз народа Божијег - новозаветне Цркве Христове. Искупитељски подвиг Христа Спаситеља положио је темеље постојању Цркве као новог човечанства -духовног потомства праоца Авраама. Христос нас је Својом Крвљу искупио Богу из свакога рода и језика и народа и племена (Откр. 5; 9). По самој својој природи Црква има васељенски и, самим тим, наднационални карактер. У Цркви нема разлике између Грка и Јеврејина (в. Рим. 10; 12), с обзиром на то да Бог није Бог само Јеврејима, него и онима који потичу из незнабожачких (паганских) народа (в. Рим. 3; 29), тако ни Црква не дели људе према националним или класним обележјима: у њој нема ни Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све у свему Христос (Кол. 3; 11).

У савременом свету, појам "нација" употребљава се у два значења - у смислу стничке заједнице и у смислу свеукупности грађана одређене државе. Сарадњу Цркве и нације требало би разматрати како у контексту првог, тако и у контексту другог смисла те речи.

Да би се означио појам "народ", у Старом Завету се користе (јеврејске) речи 'ам и гој. У јеврејској Библији, оба термина су добила потпуно конкретно значење: првим је означаван израиљски, богоизабрани народ, а другим, у множини - гојим- пагански народи. У грчкој Библији (тј. у преводу Септуагнита), први термин је пренесен именицама "λαός" (народ) или "δήμος;" (народ као политичка творевина), а други - именицом " έυος," (нација, множина: έυοι - пагани, незнабошци).

Супротстављање богоизабраног израиљсксг народа и осталих народа провејава кроз све старозаветне књиге, које се на овај или онај начин дотичу историје Израиља. Израиљски народ није био богоизабран због тога што је бројношћу или нечим другим превазилазио друге народе, него зато што га је Бог изабрао и заволео (в. 5. Мојс. 7; 6-8). Појам богоизабраног народа био је у Старом Завету религиозни појам. Осећање националне заједнице, карактеристично за синове Израиљеве, било је укорењено у њихову свест о припадању Богу кроз завет (савез) који је Господ склопио с њиховим оцима. Израиљски народ је постао народ Божији, а његов призив, био је да чува веру у јединог истинитог Бога и да о тој вери сведочи пред другим народима, како би се кроз њега свету јавио Спаситељ свих људи - Богочовек Исус Христос.

Осим припадношћу свих његових представника једној религији, јединство народа Божијег осигурано је и племенском и језичком заједницом и укорењеношћу у одређеној земљи - отаџбини.

Племенска заједница Израиљаца имала је за своју основу у њиховом пореклу од једног истог праоца - Авраама: Имамо оца Авраама (Мт. 3;5 Лк. 3; 8), говорили су древни Јудеји, подвлачећи своју припадност потомству онога, којем је Бог одредио да постане отац многих народа (1. Мојс. 17; 5). Велики значај придавао се очувању чистоте крви: нису одобравани бракови са иноплеменицима, јер се при таквим браковима свето семе мешало са иноплеменим народима (в. Јездр. 9; 2).

Израиљском народу је од Бога у удео била дата обећана земља. Изашавши из Египта, тај народ је пошао у Ханан, у земљу својих предака, и по заповести Божијој он ју је и освојио. Од тог тренутка, "земља ханаанска" је постала Земља Израиљева, а њена престоница - Јерусалим - добио је значај главног духовног и политичког средишта богоизабраног народа. Израиљски народ говорио је једним језиком, који није само свакодневни него и језик молитве.Осим тога, старојеврејски је био и језик Откровења, јер је на њему Сам Бог говорио с народом Израиљевим. У епохи пред долазак Христов, кад су житељи Јудеје говорили на арамејском језику и кад је грчки био уздигнут у ранг државног језика, према јеврејском су наставили да се понашају као према светом језику на којем је савршавано богослужење у храму.

Будући по својој природи васељенска, Црква је истовремено и један организам, тело (в. 1. Кор. 12; 12). Она је заједница чеда Божијих, род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен... који некад не бејаше народ а сада је народ Божији (1. Петр. 2; 9-10). Јединство тог новог народа не обезбеђује се ни националном, ни културном ни језичком заједницом, него вером у Христа и Крштењем. Нови народ Божији нема овде постојани град, него тражи онај који ће доћи (в. Јевр. 13; 14). Духовна постојбина свих хришћана није земаљски него "вишњи" Јерусалим (Гал. 4; 26). Еванђеље Христово не проповеда се на светом језику, доступном само једном народу него на свим језицима (Дела ап. 2; 3-11). Еванђеље се не проповеда због тога да би један изабрани народ очувао истиниту веру, него зато да би се у Име Исусово поклонило свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом, и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Филипљ. 2; 10-11). 223. Васељенски карактер Цркве не значи, међутим, да хришћани немају права на националну самобитност, на национално самоизражавање. Напротив, Црква у себи обједињује васељенско и национално начело. Тако се Православна Црква, будући васељенска, састоји од мноштва аутокефалних помесних цркава. Будући свесни себе као грађана небеске отаџбине, православни хришћани не треба да забораве ни своју земаљску постојбину. Сам божанствени Утемељитељ Цркве, Господ Исус Христос, није имао зсмаљско уточиште (в. Мт. 8; 20) и указивао је на то да учење које Он доноси нема нити локални нити национални карактер: Долази час када се нећете клањати Оцу ни на Гори овој ни у Јерусалиму (Јн. 4; 21). Он је, ипак, Себе поистовећивао са народом којем је припадао по човечијем рођењу. Беседећи са Самарјанком, Он подвлачи Своју припадност јудејској нацији: Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца (Јн. 4; 22). Исус је био лојалан поданик римског царства и платио је порез у корист цезара (в. Мт. 22; 16-21). Иако је у својим посланицама учио о наднационалном карактсру Цркве Христове, апостол Павле није заборављао да јс он по рођењу "Јеврејин од Јевреја" (Филипљ. 3; 5), а по грађанству Римљанин (Дела ап. 22; 25-29).

Културне разлике међу појединим народима изражавају се у литургијском и осталом црквеном стваралаштву, у особитостима хришћанског устројства живота. Све то ствара хришћанску националну културу.

Међу светима које поштује Православна Црква, многи су се прославили љубављу и преданошћу својој земаљској отаџбини. Руски хагиографски извори хвале "светог благоверног кнеза" Михаила Тверског, који је "положио душу за своју отаџбину". Његов подвиг упоређују с мученичким подвигом светог велико- мученика Димитрија Солунског, "благог отачаствољупца...", који је за своју отаџбину, град Солун, рекао следеће: „Господе, ако погубиш овај град и ја ћу с њим пропасти, а ако га спасеш и ја ћу се спасти". У свим епохама, Црква је позивала своја чеда да љубе земаљску отаџбину и да, уколико би се нашла у опасности, не штеде ни своје животе ради њене одбране.

Руска црква је много пута благосиљала народ за учешће у ослободилачком рату. Тако је 1380. г. преподобни Сергије, радоњешки игуман и чудотворац, благословио руску војску на челу са светим благоверним кнезом Димиријем Донским, за битку са татарско-монголским освајачима. Затим је 1612. патријарх московски и целе Русије Гермоген благословио народни устанак за борбу с пољским интервентима. У време рата с француским орајачима, 1813. г, митрополит московски Филарет говорио је својој пастви: "Уколико се будеш клонио смрти за част вере и слободу отаџбине, умрећеш као злочинац и роб; ако умреш за веру и отаџбину, примићеш живот и венац на небу."

Свети Јован Кронштатски је о љубави према земаљској отаџбини записао следеће: "Љуби земаљску отаџбину... она те је одгајила, одликовала, указала ти поштовање, у свему удовољила. Међутим, посебно љуби небеску отаџбину, јер је неупоредиво драгоценије од ове (земаљске), зато што је света, праведна и непропадљива. Та отаџбина је задобијена за тебе непроцењивом крвљу Сина Божијег. Да би био грађанин те отаџбине, поштуј и љуби њене законе, као што си обавезан да поштујеш и као што поштујеш законе земаљске отаџбине."

2.3. Хришћански патриотизам се истовремено испољава и у односу на нацију као етничку заједницу и у односу на државу као заједницу грађана. Православни хришћанин је позван да воли своју отаџбину која има територијалне димензије, као и своју браћу по крви која живе свуда у свету. Таква љубав представља један од начина испуњења заповести Божије о љубави према ближњем, што укључује љубав према својој породици, према саплеменицима и према суграђанима.

Патриотизам православног хришћанина мора да буде делатан. Он се испољава у заштити отаџбине од непријатеља, рада на добру домовине, бризи о уређењу народног живота, а што се може остварити и посредством учешћа у пословима управљања државом. Хришћанин је позван да очува и развија националну културу и народну самосвест.

Када је нација, грађанска или етничка, у потпуности или у већини случајева моноконфесионална православна заједница, она се у извесном смислу може прихватити као јединствена заједница вере као православни народ.

Истовремено, национална осећања могу да постану и узрок грешних појава као што су агресивни национализам, ксенофобија, национална искључивост и међуетничко непријатељство. У свом крајњем изразу, та појава често доводи до ограничавања права личности и народа, до ратова и осталих испољавања насиља.

Православној етици противуречи подела народа на боље и лошије, као и унижавање било које етничке или грађанске нације. Утолико су још више неусаглашена са Библијом она учења која нацију постављају уместо Бога и спуштају веру до једног од аспеката националне самосвести.

Супротстављајући се таквим грешним појавама, Православна Црква врши мисију помирења између нација и њихових представника који су увучени у сукоб. Тако, на пример, током међуетничких конфликата она не стаје ни на чију страну, изузев у случају да једна страна испољава отворену агресивност или неправду.“ Тако Руска Црква. Хришћанско родољубље је врлина, као и љубав према породици. Али, за Радомира Константиновића и његова духовна чеда патриотизам је „маска жудње за злочином“. Јел да? Изазовна теза - изазива на повраћање.

Спремајући се да још дубље уђем у борбу за одбрану свог народа од испирања мозга путем Б92 отровних детерџената, читао сам изванредну књигу руског философа Ивана Иљина „О суштини правне свести“. Кристално јасне, његове мисли су ми донеле, толико потребне, шире увиде у проблем патриотизма. Ко је био Иљин? Угледни мислилац и философ права, Иљин је скупа с Берђајевом, Булгаковом и другим руским философима, протеран из Отаџбине 1922, под претњом смртне казне ако се врати. Живео је у Берлину, а путовао и држао предавања широм Европе. Политички, био је монархиста и „бели“, али изразити противник сваког тоталитаризма, и левог, комунистичког, и десног, нацистичког, због кога је 1938. морао да бежи из Хитлерове Немачке (опет му је претила смрт, јер је био антинацистички усмерен и одбијао да се повинује универзитетским правилима хитлероваца). Склонио се у Швајцарску, где је и живео до упокојења 1954. Главна дела су му: „Хегелова философија као учење о конкретности Бога и човека“, „О супростављању злу силом“, „Пут духовне обнове“, „Основе хришћанске културе“, „Појуће срце“, „Аксиоме религијског искуства“, итд. Неке од тих књига преведене су и на србски језик.

Овај велики светилник руске хришћанске мисли писао је у доба кад за његове књиге није било издавача: „Ево шта ми је једина утеха: ако су моје књиге потртебне Русији, Господ ће их сачувати; а ако нису потребне ни Богу ни Русији, нису потребне ни мени самом. Јер, ја живим само за Русију“.

Једна од првих ствари на које је Иљин указивао била је чињеница да патриотизам није никакво „животињство“, никакво ниско нагонско биолошко чувство које се јавља у шовинистичком чопору, спремним да коље (познат је старчевићевски израз о „пасмини славосрбској“ као „накоту за сјекиру“). Напротив, патриотизам је узвишени призив да се Родина нађе и воли:

>> Да би човек волео своју отаџбину, неопходно ју је наћи и реално осетити да је она заиста „моја отаџбина“. Очито, то осећање даје се већини људи без потраге, као исход природног и неприметног привикавања на услове живота који их окружују. Али управо због тога духовна суштина патриотизма често остаје неуочена. Љубав према родини у душама живи као неразумна, предметно неодређена склоност, која час замире и губи своју снагу у недостатку „одговарајућег надражаја“, а час букне као слепа и противуразумна страст, која не мисли о духовом пореклу, која лута по тами, заглушујући и зов добре воље и глас правне свести. Тај спепи афекат дели судбину свих афеката над чијим објашњењем и очишћењем човек не ради: он се постепено изрођава и понижава човека.

Он се изрођава час у празну форму борбеног шовинизма и тупе националне умишљености,час у слепу пристрасност према другостепеним емпиријским чињеницама, а час у лицемерни полет, иза кога се крије лична или класна корист. Човек, који у себи има такав патриотизам, не зна-ни оно шта он воли, нити оног због чега он воли. Он не иде за духовно - политичким мотивима, него следи политички нагон крда, и живљење његовог чувства се колеба, као код праве животиње, између бесплодне апатије и нагона грабљивице.

Човек може читав живот да проживи у границама своје државе и да не нађе своју родину, тако да ће његова душа до краја бити пуста и мртва за патриотизам; и тај неуспех или неспособност постепено ће га довести до стања духовног сирочета, до стваралачке неукорењености и јаловости. Јер налажење родине је чин духовног самоодређивања, који човеку показује његово сопствено стваралачко тле, и који самим тим омогућује духовну плодотворност његовог живота. Такав човек неће волети своју родину зато што је није нашао.<<

Волети отаџбину не значи повлађивати њеној немоћи и слепилу. Напротив! Иљин је то знао, и упозоравао:

>> Дуг живот у туђини не чини исту родином, без обзира на навикнутост на тамошњу свагдашњицу и природу и постојано правно општење; крвна и национална веза не могу да разјасне питање родине људима мешане крви; припадност држави може бити недобровољна и у души стварати постојану „антипатриотску“ напетост. То значи да се родина не одређује и не може исцрпсти тим садржајима: она је нешто веће и дубље него свако од њих понаособ и сви они узети скупа /.../

Важно је управо оно шта волимо у вољеном и због чега то волимо. И, гле, истински патриота биће онај који за своје чувство пронађе предмет који заиста заслужује самопожртвовану љубав и службу. То се може изразити тако да се каже да прави патриота не воли своју отаџбину на обичан, слепо пристрасан, начин, који је мотивисан чисто субјективно и који свом предмету даје тобожњу вредност, него духовно, видовитом љубављу, која произилази из признавања правог, неумишљеног, објективног достојанства, својственог вољеном предмету. Љубити родину значи љубити нешто што у самој ствари заслужује љубав, тако да је онај који воли У ПРАВУ кад је у питању његово осећање љубави, и то да је у праву онај који јој служи. Штавише, предмет, који се назива родином, толико је сам по себи објективно и безусловно прекрасан да душа која га је нашла, која је обрела своју родину - не може да је не воли.Човек не може а да не воли своју отаџбину; ако је не воли, то значи да је није нашао и да је нема. Јер се родина да наћи управо вољом за духом а дух је самостална и највиша красота; могуће ју је видети и не знати, али, видевши и познавши је, немогуће је не заволети је. Ето због чега у темељу патриотизма лежи чин духовног самоодређивања. Човек уопште свој живот одређује тако што налази у себи предмет љубави; тада њиме овладава ново стање, у коме се његов живот пуни вољеним садржајем, приближавајући се њему и извору његовом. Притом истинска љубав увек даје способност за самопожртвовање, јер она приволева човека који љуби да свој предмет љуби више од себе. /.../<<

Али, шта родољуб воли, волећи Родину? Колико је његова љубав оправдана? Зар је могућа жртва за нешто тако апстрактно, као што је Отаџбина?

Јесте, могућа је. И Иљин нас на то подсећа:

>> Оно на шта је усмерена моја љубав према отаџбини је духовни живот мога народа, његова стваралачка дела и услови за њих неопходни (материјални, културни и политички). Не народ сам по себи, него народ који води духовни живот, и не само живот народа, него живот заиста духовни, и духовно висок, и не само услови живота -земља, и клима, и привреда, и организација, и власт, и закони, - него све то као оно што је дато духа ради и створено духом и због духа. Управо духовни живот и јесте оно због чега и зашто је могуће и треба волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. Кроз њега све добија свој истински значај и праву вредност. У њему је суштина родине, она суштина коју треба волети више но себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њим заиста треба сјединити и свој живот, и своју судбу, управо зато што он (духовни живот, нап. В.Д.) има објективну вредност пред лицем Божјим. Духовни живот мог народа и дела њиме саздана су важни, неопходни и драгоцени сами по себи, због чега су и универзални: не само за мене, него и за мене, и за мој народ, и не само за мој народ, него свагда и за све, за све људе који сада живе и који ће било када живети. /.../

Нико не може другом човеку указати на његову родину - ни васпитачи, ни пријатељи, ни јавно мнење, ни државна власт. Патриотизам је стање духовно, и зато он може да се јави једино самостално, у аутономном поретку - у личном, али аутентичном и предметном духовном искуству. Свака наредба споља може само да смета том искуству или да доведе до несрећне симулације. Не може се волети по принуди и туђем наређењу: љубав може да се јави једино „сама“, у лакој и природној предметној радости која пробуђује и гањава душу Та предметна радост или обасјава човека - и тада он постаје живи орган вољеног предмета и не оптерећује се њиме, него се радује својој срећи, или мимоилази његову душу - и тада ништа не може да му помогне. /.../<<

По Иљину, патриотизам је стваралачка сила:

>> Бреме емпиријског постојања може се надићи само стваралаштвом, то јест страдалним и трудољубивим саздавањем нових предметних вредности; човека ослобађа само порив ка духу, само остваривање духовних стања; лични страх и лична пропаст могу бити превладани само оном љубављу и оном радошћу који су посвећени неуништивом, божанском садржају. И гле, баш у том духовном стваралаштву сваки народ има своје, суштаствене особености. Сами чворови емпиријски датог карактера - условљеног расом, нацијом и језиком, климом и природом, друштвеним животом и васпитањем - развезују се и расплићу се код сваког народа на свој начин, и на себи својствен начин тај народ расплетене нити претвара у тканину. /.../ Сам начин личног одуховљења, сам ритам духовног живота у созерцању и делању истог, сам степен жеђи и утаживања исте, сам патос очајања и славословља - свезује душе једног народа сличношћу и блискошћу. И та сличност доводи до тога да се људи повезују дубоком узајамном привлачношћу, која их приволева да цене заједнички живот, да га устројавају и усавршавају његову организацију. Истоветност духовног живота постепено води снажном општењу и узајамном деловању, а то, са своје стране, рађа и нове стваралачке напоре, нова достигнућа, ново постајање још сличнијим. Духовна сличност рађа духовно јединство, и обратно. /.../

И сваки народ носи и остварује духовне акте нарочитог, националног саздавања и зато ствара своју духовну културу на себи својствен начин: на свој начин научно истражује и философира, на свој начин види лепоту и васпитава естетски укус, на свој начин тугује и моли се, на свој начин воли и умире, твори врлину и пада у каљугу порока. /.../ Народи се уклапају у својеврсна духовна јединства, од чега просторна, расна и свака друга емпиријска веза добија своје истинско и дубоко значење - предметно духовног саприпадања.

Ето због чега се национални геније и његово стваралаштво често јављају као предмет народне љубави по преимућству. Живот народног духа, који чини саму суштину родине, налази за себе усредсређење и зрео израз у стваралаштву генија. Он говори у име своје, али не само за себе, него за сав свој народ; и то о чему он говори јесте за све јединствен, али већини нејасан, предмет; и то, шта он говори о њему јесте истинска реч која открива и природу предмета и суштину народног духа; то како он говори раскида везаност и угњетеност народног духа, јер његову реч носи истински ритам народног живота. Геније узима са себе бреме свог народа, бреме његових несрећа, његових трагања, његовог живота, сав његов оnus esendi и подигавши га, он побеђује тако да та победа - на путевима непосредног или посредованог општења - постаје извор победе за све, који су повезани с том национално-духовном сличношћу /.../. Стваралачко достигнуће генија указује пут свима који воде полустваралачки живот, ослобађајући их кроз примање, уметничко поистовећивање и подражавање. Ето због чега геније за свој народ занавек остаје извор духовног ослобађања, радости и љубави. Он је оно огњиште са кога је, прво као варница, планула сила националног духа, онај вођа који народу отвара пут ка Богу - Прометеј, који му даје небески пламен, Атлас, који на плећима носи духовно небо свог народа. Његов чин - то је чин народног самоодређења у духу, и уз његово стваралаштво се окупљају потомци његови као око неког јединственог и заједничког олтара националног богослужења.

Геније ставља свој народ пред лице Божје и за њега и у његово име изговара символ његове предметне вере, његовог предметног созерцања, знања и хотења. Он тиме открива и утврђује национално духовно јединство, оно велико духовно „ми“ које представља саму срж родине. Геније је тај стваралачки центар који за свој народ саздаје духовну предметност његовог постојања: он оправдава живот свог народа пред лицем Божјим и тако постаје истински градитељ родине.<<

Ако се све ово зна (а зна свако ко жели да зна, и није затворио срце за истину), јасно је да родољуб може бити и грађанин света. Иљин сведочи:

>> Сједињавање родољуба са родином води чудесном и плодотворном поистовећивању њихових духовних енергија. У том поистовећивању личне снаге родољуба крепе духовни живот његовог народа, а родољуб добија неисцрпни извор стваралачке енергије у свенародном духовном полету; и то узајамно храњење, враћајући и умножавајући снагу, човеку даје непоколебиву веру у његову родину /.../ Шта год да се деси с његовим народом, он вером и познањем поима да Бог није оставио његов народ, да су дани пада пролазни, духовна достигнућа вечна, да ће тешки чекић историје од његове отаџбине сигурно исковати мач моћни и победнички. Не може се волети отаџбина а да се у њу не верује, јер је родина жива духовна сила у коју се не може не веровати. Али у њу може да верује само онај ко живи њоме, с њом и за њу, ко с њом сједињује изворе своје стваралачке воље и свог духовног самоосећања./.../

Волети родину значи волети њен дух и преко њега све остало, не просто „душу народа“, то јест његов национални карактер, него управо духовност његовог националног карактера и национални карактер његовог духа. Онај који уопште не зна шта је дух и не уме да га воли, тај и не зна шта је родољубље, него има само нагон групног и националног опстанка. Али онај ко уме да воли дух тај зна његову наднационалну, свељудску суштину; зато он не уме да мрзи друге народе, јер види њихову духовну силу и духовна достигнућа. Он у њима воли духовност њиховог националног карактера, мада национални карактер њиховог духа може да му буде туђ. И та љубав према туђем духу и његовим достигнућима уопште му не смета да воли своју родину.

И гле, да воли своју родину уме само онај ко не уме да мрзи и презире друге народе, јер само он зна шта је дух, а без тога се не може истински љубити своја отаџбина. Истински отачаствољубац у свом народу воли оно што морају волети, - и волеће кад упознају - и сви други народи, али зато он и код других народа воли оно што чини извор њихове величине и славе. Истински патриота не само да није слеп према духовним постигнућима других народа, него он стреми да их појми и усвоји, да их уведе у духовно стваралаштво своје родине, да би обогатио њен живот, продубио њен пут и исцелио могућу недовршеност њених достигнућа. /.../

За нормалну правну свест сав род људски улази у правни поредак, у ту живу тканину субјективних правних ћелија: и љубав према својој отаџбини не води га ка порицању природног права на постојање и духовни раст других народа. Право других народа за њега се не окончава тамо где почиње интерес „мог“ народа, нити се право „мог“ народа простире до граница њсгове „моћи“, него само до границе његове духовне неопходности. Сваки народ има неотуђиво, природно право да води национално - аутономан живот, јер аутономија јесте сама суштина духа, и сваки народ у борби за своју националну аутономију је праведан пред лицем Божјим. /.../

Нема човека и нема народа који би били једино средиште духа, јер дух живи у свим људима и у свим народима. То не видети значи бити духовно слеп, а то значи бити лишен и патриотизма и правне свести. Тај пут духовног ослепљења јесте заиста „ванетички пут“, туђ правој љубави према родини, јер истински патриотизам није слепа љубав, него љубав видовита, и њено присуство није туђе добру и праведности, него је оно само једно од највиших достигнућа етичности.<< А Радомир Константиновић вели да је патриотизам „маска жудње за злочином“. Није него!

И у србској историји, пуној падова у самозаборав, родољубље је свагда остајало неупитно. Чак и када су разобличавали лажно родољубље (као Стерија) и указивали на неостваривост националног идеала у историји (као Црњански), најбољи међу нама нису сумњали у љубав према свом народу као предуслов делања у свету и историји. Ево шта нам о томе каже др Мило Ломпар, у свом интервју у часопису „Печат“ (30/2008.):

>> Две компоненте одређују личност Црњанског. Он је одрастао у Темишвар-ском Банату, учио код фратара пијариста, у једној вишекултурној и вишејезичкој средини и имао је аутентично осећање европског културног ауторитета. Сам је, међутим, рекао да - као и многи који су рођени на периферији нашег народа -има појачано национално осећање. Црњански је, дакле, у својој личности спојио нешто универзално и космополитско, као појединац који размишља о својим идејама и сновима, са снажним националним осећањем, које му је омогућило да разуме и опише корозивни бат историјских корака. То показује како су истински наши Европљани били изразито национално одани људи. То је тако већ од Доситеја. Он је био човек рационализма и просвећености, човек западне духовне формације у српској култури. Међутим, Алојз Шмаус је показао како се код Доситеја - око 1800. године - одиграва прелаз из космополитске у националну просвећеност.

Промена је била плод нових европских струјања тог времена. Још у својој ко- смополитској фази, Доситеј је посведочио дубоку националну оданост. Јер, на уписници универзитета у Халеу, за себе је, године 1782, уписао да је „из Србије", иако је био из Хабсбуршке монархије. Да ли је због тога мање европски дух? У време првог устанка аустријски конзул у Букурешту записао је за њега: „Мржња коју он гаји према Аустрији безгранична је; он се труди да своју мржњу усади не само код свију српских старешина, већ и код њихове деце као директор школа и код целог народа" Да је била реч о политичкој процени, видимо по томе што је варадински војни заповедник барон Симбшен, јула 1808, издао наређење пограничним властима да Доситеја могу убити када се прилика укаже. Септембра 1810, на скупу у Враћевшници, на којем је одлучено да се иде са Русијом а не са Аустријом, Доситеј је био међу онима који су ту вест пренели команданту руске војске. Зар је Доситеј био мање космополита зато што је у конкретној историјској ситуацији реално процењивао опасност која је Србији долазила са Запада? Зар његов дух баш у тој процени није откривао свој просвећени и рационални карактер, своју неподложност митовима, што је све тако снажно отиснуто у његовом делу?Шта нам ови примери показују?Да је потпуни фалсификат тврдња да су то били неки национално равнодушни људи: нису били равнодушни ни према схватању српске историје, ни према терироријама, ни према људима.<<

Почетак трећег миленијума задао је низ удараца србској националној идеји и разградио много од онога што је вековима грађено. Комадање Србства се наставило после „десрбизације“ бивше Троједнице, сада знане као Хрватска. После окупације Босне и Херцеговине, на ред је долазила Црна Гора коју су почели претварати и Црвену Хрватску Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије.

Од 2001. до 2004. много сам писао о свему што се збива током наметања другосрбијанских интелектуалних оријентира нашој народној „пијаној лађи“ (израз Артира Рембоа). Оно што ме је најдубље вређало била је чињеница да су титоистички комунисти били најгласнији. Латинка Перовић и Живорад Ковачевић стали су у први ред борбе против „србског паланачког духа“, „духа србског нацизма“. У том истом реду били су и за време Јосипа Броза. Сваки нормалан човек морао је да осети гађење пред њиховим „моралним“ ангажманом. С тим у вези, осећао сам се као и мој професор, др Мило Ломпар:

>> Познато је да су симболичке слике, усвојени систем предрасуда и очекивања, простирање идеја и представа, неупоредиво трајнији и делотворнији од ствари материјалне културе. Зашто би титоизам био нешто што не подлеже овом сазнању? Али, не само титоизам као одређена друштвена формација, него као известан поглед на свет, као ритуал друштвених односа, као пресудан израз једног историјског кретања које је старије од њега, као став да сте унапред спремни да признате оно што није. Ко је живео у титоизму може да помене читав низ сеанси (од партијских конгреса до јавних свечаности) на којима су десетине људи слушали и одобравали оно што су у сваком тренутку знали да је лаж. Зар се то и данас не дешава? Кад погледате медијску и јавну сферу, видите - ако желите да отворите очи - како десетине људи отворено говоре ствари које противрече елементарном увиду у стварност. То је сличност на нивоу појаве и атмосфере, на нивоу друштвене лажи која поприма облик ритуала у којима умире друштво. У књизи сам употребио израз „наслеђе титоизма". Шта ми се учинило да видим од тог наслеђа? Много тога. Али, најупечатљиви су били времешни протагонисти некадашњег насиља који су се преметнули у прваке демократије. Шта у том увиду није тачно ? Михаило Ђурић је осуђен зато што је, 1971. године, рекао да се ствара друштвено устројство које ће разорити Југославију. Та пресуда је била акт чистог насиља. Шта су тада радиле перјанице наше данашње „либерално-европске" оријенцације? Једна је била секретар ЦК СКС. Да ли се побунила против тог насиља у име слободе? Ни тада, нити било кад. У чему се онда огледа њен прелаз из комунистичког у либерално схватање живота? Како веровати у унутрашњу промену која је омогућила тај прелаз? Посебан је проблем српске културе то што Михаило Ђурић, који је одробијао девет месеци, био избачен са Правног факултета, написао и на немачком објавио низ књига које су га учиниле европски признатим познаваоцем Ничеове филозофије, никада у јавној сфери није истицан као пример европски утемељеног интелектуалца. Зашто? Зато што се са онима који своје студенте уче да воле истину као највишу страст ума и правду као најважнију црту људског каракцера не може манипулисати. Они не ускачу у историјску кочију само зато што је она тренутно најудобнија. Али и зато што су унутрашње силе у тој култури тако подешене да уклањају људске примере који им не одговарају, без обзира на то колико вредни људи били у питању. Када нам је, пре неколико година, исти некадашњи секретар ЦК СКС, јавно препоручио једног политичког првака, нико није имао утисак да се догађа нешто недолично. Или, када нам је председник Европског покрета рекао за кога да гласамо на последњим изборима. Нико се није јавно упитао: у ком својству нам он то препоручује? У својству шефа кабинета Слободана Пенезића Крцуна? Са моралном снагом човека који је пропустио да се, 1977. године, успротиви проглашењу Николае Чаушескуа за почасног грађанина Београда? Са ауторитетом човека кога смо годинама слушали како говори о самоуправном социјализму? Са демократском легитимацијом човека који је, 2003, у име Европског покрета, обележавао 60 година од заседања АВНОЈ-а? На заседању у Јајцу је изнад говорнице била Стаљинова слика. Да ли то значи да је на почетку Европског покрета био - Стаљин ? То је, дакле, постмодерна мутација титоистичких вредности и симбола.<<

А зашто они то раде?

Зато што су они прави Титови комунисти, Срби само по биолошком пореклу. Јер, та врста нашег тоталитарног бестијаријума свагда је била најгора. Пре свега, они су свој народ увек гледали очима Коминтерне, која је, на свом V конгресу, 1924. године, јасно одредила шта србски комуниста треба да мисли о Србству. Да се подсетимо шта Коминтерна вели о „југословенском питању“:

>> 1. Југославија је многонационална држава. Српска буржоазија, која спроводи своју хегемонију, представља народ који чини само 39 одсто целокупног становништва Југославије. Остали народи, који заједно представљају велику већину становништва више или мање потчињени су режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације.

2. Срби, Хрвати и Словенци су три различита народа. Теорија о јединственом троименом народу Срба, Хрвата и Словенаца, јесте само маска за великосрпски империјализам.

3. Задатак је КПЈ да води одлучну борбу против националног угњетавања у свим његовим облицима и за самоопредељење народа, да подстиче народно-ослободилачке покрете стално тежећи да те покрете извуче испод утицаја буржоазије и да их повеже с општом борбом радних маса против буржоазије и капитализма.

4. Национално питање у Југославији није уставно питање и стога се не може поистовећивати с питањем ревизије Видовданског устава. Оно је, прво, питање борбе национално угњетеног становништва за његово право на национално само-опредељење и, друго, питање револуционарне борбе радних маса у целој Југославији.

5. Борба против националног угњетавања, за право самоопредељења народа до отцепљења, и за радничку и сељачку власт, мора бити повезана с општом борбом против реакционарне великосрпске буржоазије, против монархије и против Видовданског устава.

6. Мада национално питање не може бити решено ревизијом устава, КПЈ, упркос томе, мора активно учествовати у борби за ревизију устава у циљу обарања садашњег насилничког режима великосрпске буржоазије и освајања што више гаранција, политичких права и слободе за радне масе угњетених народа. КПЈ мора стално да тежи уједињењу радних маса у борби за успостављање радничке и сељачке власти објашњавајући масама да само радничко-сељачка власт може коначно да реши национално питање.

7. Пошто у Југославији постоји масовни покрет против националног угњетавања у свим његовим облицима, масовни покрет за право на самоопредељење, национално питање има актуелно и оштро обележје и непосредно дотиче интересе радних маса.

Због тога се општа парола у вези с правом на самопредељење, коју истиче КПЈ, мора изразити у облику издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварања независних република.

8. У вези с хрватским и словеначким становништвом у областима које је окупирала Италија Италијанска КП мора у контакту с југословенском братском Партијом развијати пропаганду и агитацију у духу споменутих парола.<<

На таквим изворима интернационализма (који се, сломом комунистичког система у Источној Европи, претворио у глобалистички космополитизам) учили су се комунисти у Срба. Они су свагда били храњени идејом да је „великосрбство“ за све криво, и да се с њим треба обрачунавати немилице. Већ онда, 1924. они су били за србофобски сепаратизам. Одвајање Хрватске, Словеније и Македоније (касније Црне Горе и Босне и Херцеговине) од Србије било им је нешто најприродније. С таквим идејама у глави, мрзећи себе зато што припадају „народу угњетача“. они нису могли бити другачији него што су постали.

Србски комунисти су ушли у Београд, вођени хрватским комунистом, и марширајући иза совјетских тенкова , учинили су све да се додворе Титу и покажу своју слепу оданост комунистичкој идеологији. Њихов почетак у Србији је срамно удвориштво Брозу и убијање оних који другачије мисле.

У јесен 1944, у наново окупираном Београду, под Титовим и Стаљиновим скутом, одржава се Антифашистичка скупштина ослобођења Србије (АСНОС), на којој се "антифашистички Срби" утркују у давању срамних изјава. Сви кличуТиту, називајући га: "понос Југославије", "највећи син Југославије", "наш предводник и неимар", "ратни геније"," наш узвишени друг", "наш велики вођа", "наш љубљени друг маршал", "генијални војсковођа", "наш омиљени друг", "највећи син свих Јужних Словена", "велики гигант" који је Србе спасио од "братоубилачког рата". Инжењер из Лазаревца, Павле Алексић, назива Србију (коју су у стварности, основали Свети Сава и Симеон!) новорођенчетом, тражећи од Тита и његових сарадника да "остану поред колевке новорођенчета док новорођенче не одрасте и постане силан грм народне слободе и народног јединства. Не треба нам никаква тетка, не треба нам никаква стрина, никаква маћеха, поред колевке овог новорођенчета... Потребни су јој родитељи који су то створили, а то је Народноослободилачка војска и њен славни вођа маршал Тито". Благоје Нешковић, лекар из Аранђеловца, ускликује да је "друг Тито исто толико Хрват колико и Србин", и прети да је "српским издајницима" дошла "ЦРНА НОЋ". Председавајући АСНОС-а, Михаило Ђуровић, предлаже да Тито буде проглашен за народног хероја, што бива поздрављено акламацијама, док Ђуровић констатује да је скупштина "једнодушно и одушевљено усвојила овај предлог свог председништва". Златиборски Јуда, Милан Смиљанић, чувени комунистички прота, није знао кога пре да поздрави - Стаљина, звезду петокраку или босоногог партизана. Он изјављује да србски свештеници желе да им на барјаку више не буде крст, него звезда, за коју вели: "Мој крст диже је са земље на небо, од српског светосавља диже је до јеванђељског свехришћанства". Универзитетски професор, Синиша Станковић, у наступу самолустрације, узвикује: "Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи", а комунистички студент из Ужица, Добривоје Видић, правда Павелићеве злочине: " Шестстотина и педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца". Распоп Владимир Зечевић, Титов министар полиције, каже да су представници бивших странака, који траже да у новој земљи буде опозиција, на страни окупатора и издајника. Мајор из Краљева, Душан Ристић, прети: "Морамо пречистити са свима онима који данас нама чангризају, те причају: "Не знам докле ће границе бити, чије ће Косово бити, надвладаће нас Хрвати!/.../ Свесне народне масе прегазиће све те шпекулације"...

Срби су се нашли у Србији у којој су такви лумени какав је Марко Ристић већ 1944. писали и овакве редове: "Да ли је икада историја, овако одсечно, овако јасно, овако потпуно, одвојила светлост од мрака, бацила свс што је у једном народу црно и одвратно на једну страну, а на другу страну све што је свстло и узвишено?/.../ Начинити се морају два огромна инвентара: инвентар моралне лепоте - несебичности, хероизма и светлости - и инвентар страхоте и срамоте. Наша је света дужност да учинимо све што од нас зависи да би на кривце, издајнике и разбојнике, крвнике сопственог народа, пала, једина праведна - немилосрдна казна/.../ Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира и среће, без потпуног немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде, која, како су рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету... укључује освету".

Зар било ко није могао да постане ратни злочинац у доба у коме је бивши министар, др Василије Протић из Београда, изгубио "српску националну част" зато што је скупљао доказе оусташким злочинима у Јасеновцу и Влади у Лондону послао шездесет фотоса усташких зверстава? Или у доба у коме је песник Љубомир Марковић послат на принудни рад због песме у којој је писао како га "боли пролеће"? Др Бранислав Миловановић, ванредни професор Философског факултета у Београду, изгубио је посао због "пасивног држања премаТиту", иако је био главни организатор антинемачких саботажа у руднику антимона у Зајачи; др Боривоје Д. Милојевић избачен је с Философског факултета јер је за време окупације држао курс пчеларима Шумадије...

Улога србских комуниста била је (и остала, данас када су маскирани у „евроинтегративце“) да Срби забораве да су народ убијан и затиран, народ избеглица, скрхан на почетку XXI века, народ протераних са својих огњишта, народ парија у Новом светском поретку. Чујмо опет професора Ломпара:

>> После Другог светског рата формиран је Нови културни образац. И тада се рачунало на младу генерацију, тако да садашња инфантилизација политичке и културне свести има своје претходнике. Нова културна свест била је идеолошка и она је читава поља српске културе стављала у сенку. Тако су - супротно од европских грађанских процеса тог времеена - формиране гене-рације људи који никада нису са потребном јасноћом схватили да је над српским народом учињен геноцид у Јасеновцу. Као што је Аушвиц био геноцид над Јеврејима, као што су Јермени претрпели геноцид у Турској. Јевреји су у Немачкој обележили места свог страдања: на једној од централних адреса Берлина и данас срећете огромну таблу на којој су исписана имена концентрационих логора и натпис који појашњава да су то „места злочина која никада не можемо заборавити". (Да ли је то икад било могуће у Загребу?) Све то није спречило Јевреје да и у Израелу створе музеј Холокауста. (Зашто то никад није било могуће у Београду?) Јермени нису само памтили геноцид учињен над њима него су успели да у Паризу подигну споменик свом страдању. Оно што је битно за њихово саморазумевање (а то је да су народ који је претрпео геноцид) успели су временом да учине битним делом светске историје. Уместо свега тога, у нас је формирана лажна матрица братства и је-динства. Као темељ титоистичке формуле, она је поништила сваку могућност међунационалног помирења после 1945. године. Кад се једна таква културна мапа формира, њени учинци су дуготрајни, јер опстаје дејство сила којима је она неопходна. Људи који су учествовали у њеном стварању, пак, не могу ни сада, када су их догађаји довели до историјског дебакла, нешто да промене. Они сада у те исте старе калупе убацују нове садржаје. Националисти који су оспоравани у име комунистичког интернационализма сада бивају оспоравани у име глобалног интернационализма. У оба случаја је истоветна матрица у дејству и постоји континуитет који ће у будућности имати своје битне учинке. То је читава једна стратегија да се целокупна српска кутура (која је култура контакта три вере) сведе на државну формацију Србије. Да се оно што је српско претвори у србијанско. Да се пониште трагови српске културне прошлости и у Црној Гори, Босни иХрватској.То се већ у Титовој Југославији остваривало. Отуд долазе неистине и брутални фалсификати. Јер, Меша Селимовић је у тестаменту, тамо где оставља поруку за будућност, рекао: „потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури!“' То је данас политички некоректно. И шта ће се чинити? Та чињеница ће се прво ставити у сенку, да би се у наредном кораку фалсификовала и да би се он - у јавној свести - претворио у југословенског, а потом у босанског писца. Да би постао баш оно што није хтео да буде“.

Само у том контексту могао се схватити откуд Радомир Константиновић. У доба кад је Титова чизма (чизма Великог Брата) газила лице србског народа, Константиновић се обрачунавао са србском паланком и „нацизмом“, да би показао своју оданост титоизму („социјализму са људским лицем“) и наметнуо Србима коначни заборав, уверавајући их, попут Добривоја Видића, да су за нешто вечно криви, и да се њихов прагрех може искупити само потпуном историјском амнезијом (зато су му сви најбољи Срби новијег доба, од Ракића и Дучића до Николаја Велимировића - „паланчани“.)

Због тога сам решио да напишем „Паланку философије“, и да, уз Константиновића, поменем и његове духовне синове (попут Ивана Чоловића, Теофила Панчића, Петра Луковића и њима сличних), као и да анализирам, из хришћанске перспективе, њихове омиљене теме (Срби и антисемитизам, Срби и четници, Срби и геноцид у II светском рату, Срби и веронаука, Срби и владика Николај, итд.)

Опет- зашто?

Зато што је задатак интелектуалаца-родољуба да, и у најстрашнијем добу окупације (нацистичке, комунистичке, глобалистичке) чини оно што може за свој народ, о чему је писао, Константиновићу омрзнути, Велмар-Јанковић, у свом огледу „Отаџбина и интелигенција“, усред II светског рата.

У том огледу ("Просветни гласник",јануар 1944.) Владимир Велмар-Јанковић питање односа између отаџбине и интелигенције почиње да решава тврдњом да мали народи, од којих у великој историји не зависи превише, ипак имају животно важан задатак да реше питање смисла великих и тешких догађаја који сналазе човечанство и њих саме. То решење не може и не сме бити наметано "улицом, слепим жељама и берзом расположења". Оно се мора укоренити у проналажењу суштинске животне оријентације; јер, кад народ пострада онако како Срби у вихору Другог светског рата страдају, онда је он у нечему суштинском погрешио, и такве грешке више не сме да понавља, ако хоће да биолошки опстане.

Са Крфа је, негде у вихорима Првог рата, у Србију стигло писмо једног војника: "Ко се врнуо из турског рата, није из бугарског. Ко је преживео Куманово, није Цер. Кога није докачио метак или шрапнел, тога је докусурио тифус, арбанашки куршум или сумарен на овој великој сланој води што је зову морем. Неки су умрли од рана што су се подљутиле, неки од глади и зиме. Једни су остали крај неког липсалог коња, а други су бачени у море. Лежимо у блату. Убише нас ледене кише. Једу нас вашке. Мучи нас дизентерија и тифус. Савезници нас хране и облаче на зајам, дају нам муницију, обнављају оружје, снабдевају оним што је неопходно за рат и јурише, а ми гинемо уместо њих. Леп и вечан распоред послова, нема шта!" ("Политика", 10. октобар 2004.). Своју анализу полома који нас је снашао Владимир Велмар-Јанковић почиње управо питањем које као да да израста из наведеног војничког писма. Питање је болно: "Да ли је увек потребно толико жртава да дођемо до пресудних сазнања о себи? Да ли је заиста крв оно најјевтније што имамо?" Велмар Јанковића не занимају други, и њихов однос према нама. То јест, занимају га, али тек другостепено, јер у историји је увек "пресудно сазнање о себи и враћање себи". (Савремени наш историсоф, др Жарко Видовић, рекао би да без свести о злу нема историјске свести, и да је наивни оптимизам кафанске самоуверености најнепосреднији пут у пропаст једног народа).

Година 1941. по Србе је дошла нагло и изненада: народ не само да је доживео пораз, него је почео и да се расипа; и не само да је стао да гине, него је гинуо и крварио бесмислено. Начин на који су Срби побеђени 1941. указивао је на неки суштински промашај у њиховом историјском определењу. Све то нам се десило "јер смо мислили да смо јаки, а били смо изнутра ослабели, баш ми победнички Срби из 1918." Овом расапу кумовали су многи, а понајвише србска интелигенција.

Она је тражила од народа да је следи, а била је недостојна да води. Веровала је да је оката, а била је слепа. Интелигенција јесте дужна да даје израз народној вољи, али само ако од своје почве није отпала и отпадила се. Неспособна за предвиђање, она је, попут Домановићевог Вође, пошла ка понору и повела народ са собом, обећавајући му небеске висине.

Владимир Велмар-Јанковић уочава три типа такве, слепе и отпадничке интелигенције: "анархо-комунисте", који Србе хоће да укључе у светску револуцију чији је циљ "варварска смена гомила у свету и на власти"; поли-тиканте и грамзивце, који се на речима не одричу нације, али се њоме служе само да би задовољили своје материјалне интересе; оне који су дигли руке од свега и гледају само "дан и комад", јер су се препустили живљењу "без етичког напора и без националне одговорности". Четврта група је група оних који још могу да се врате свом народу: то су идеалисти, али површни; наивни оптимисти, који лако могу да отпадну од нације ако се не учврсте у озбиљном, дакле жртвеном, служењу истој.

Само они људи који су спремни на жртву, који су "срасли са својим на-родом" и у срећи и у несрећи, који смеју да свакој невољи погледају право у очи - само су, дакле, они способни да, у тешким историјским околностима, свој народ воде ка добру.

Иако је рат, Србима је потребна обнова. Неки сматрају да треба сачекати крај ратних страхота и, кад све буде решено за зеленим столом, приступити неодложним пословима. Такав став је, међутим у највећем броју случајева, само бежање од одговорности. Зашто? Владимир Велмар-Јанковић јасно каже: "Пре свега, заблуда је да српски народ са ове своје геополитичке позиције уопште може да прави ону разлику између рата и мира која је дозвољена великим нацијама, нарочито оним на западу. Нека ми кажу историчари да ли је икада српски народ у целини својој био без рата или угрожавања сличног рату. Нека ми се каже који је то период старе или нове наше историје кад читави делови Српства нису били у устанку или у спремању на устанак, у револуцији или спремању за револуцију, у рату или спремању за рат. Нека ми се каже који су то периоди снаге и напретка неких покрајина српских који су прошли без мучења и агоније многих других Срба и да ли је уопште до 1918. године постојао и један тренутак модерне српске историје који би стварно значио такозвано сређење прилика. Нека ми неко оспори да је цео 19. век све до 1918. био размах једне револуције која није допуштала мисао мира пре уједињења и ослобођења свих Срба! Зар није наша историја у 19. веку сва у знаку непредаха? И зар није била обична појава у нас да, док су једни гинули у устанцима или ратовима, други Срби, уколико нису могли да непосредно притекну у помоћ, трудили су се да свој ред борбе сачекају у просветном и културном напору збијања редова и под најтежим приликама? Ми смо отварали штампарије, академије, позоришта, школе, министарстава, културна друштва, ми смо орали и сејали на једној страни народне куће док се на другој страни те исте куће непрестано гинуло". Зато ми немамо право да правимо разлику између рата и мира, јер у нас је непрестано рат, на овај или онај начин - све остало је уљуљкивање. По Велмар-Јанковићу, закон наше историје је - „живљење у непредаху" ("Да починемо, ни уз најприсније, није нам дато" говорио је о закону човековог постојања немачки песник Хелдерлин; а праведни Јов је знао да смо "у војсци на земљи". То, по Велмар-Јанковићу, значи: "Ми Срби морамо настављати живот духа и народа и у рушевинама", не чекајући никакав трајни мир, јер и тај мир нас може затећи неспремне, као што нас је затекао рат. Кад смо мислили да је мир дошао, а то је било 1918, тек тада нас је снашла несрећа од које се нисмо опоравили: "Кад је дошла 1918. ми смо први пут у историји помислили да су сва уједињења извршена, да су све снаге скупљене, да су сва ослобођења задобивена, и да смо не само стекли право на одмор и слободни живот, него да смо дочекали мир од кога почиње нека нова епоха, сасвим другачија него што су биле ове до сада у нашој историји"... Али, није било тако. Срби су, уместо да снаже себе, почели да се баве покушајем политичког уједињења са Словенцима и Хрватима; како каже Велмар-Јанковић, "заборавили смо да и даље уједињујемо, снажимо и опорављамо у тој држави Србе, ОД ЧИЈЕ СЛАБОСТИ ИЛИ ЈАЧИНЕ ЈЕ ЈЕДИНО И МОГЛА ДОЋИ ИЛИ НЕ ДОЋИ ЗРЕЛОСТ И СПОСОБНОСТ ТЕ ДРЖАВЕ. Тешка је заблуда била то осећање мира српског у Југославији". Он је слутио да ће, кад наступи нови мир, исти значити "српску слабост или мртвачку успаваност" (Зар није било тако? Зар 1944. није била црна година Србства, а не година "ослобођења"?)

Срби без "тристагодишњих универзитета и петстогодишњих парламената" ипак имају нешто што их може водити у духовном животу: имају "скоро хиљадугодишње осећање народне заједнице" (оно што би Свети Николај Жички назвао Србским Заветом). Са таквим осећањем могуће је, и без државе, увек живети у Отаџбини, тој мистичкој заједници мртвих, живих и нерођених којој припадамо својим определењима за Христа, Јер, по Велмар-Јанковићу, "ми за време Турака нисмо имали државу, али смо имали своју припадност хришћанству, светосављу и Српству, имали дакле своју припадност отаџбини. Постоји једна сваковремена српска отаџбина коју нам не може НИКО ОДУЗЕТИ СЕМ НАС САМИХ. Она може да умре само у нашим душама као што може да живи само у њима/.../ Ње нема онда кад зло наше изнутра закрчи све путеве толико да престане осећање дужности свих према свима из наше заједнице, кад престанемо да живимо животом који се обазире на захтеве општег добра и народне интересе и кад се претворимо у јединке које гамижу само са једним циљем благоутробија, хитају у своја задовољства само са једним циљем бежања од одговорности, од жртава, од потребе живљења за друге. Отаџбина је независна од државе, скоро бих рекао независна и од биолошког народа. С гомилама не може да се има отаџбина, са себичним појединцима она не постоји, кад је народ изнугра расут ње нема"... И још: "Сваковремена отаџбина -то је место незаказаног састајања на коме можемо да се нађемо у најсветлијим и најтежим тренуцима заједнице, ако смо само у себи сачували довољно достојанства човечијег, ако смо однеговали довољио заједничког осећања части из прошлости и ако смо се оспособили за заједничку верност према мртвима"...

Док се интернационалисти разних боја боре за то да људе претворе у играчке своје моћи, отаџбинољубац настоји "давати сваком своје, признавати другима живот и права, а из себе и свога човештва остваривати на своме тлу, на своме домаћинству, у своме духу оно највише што човек може од себе и за друге да створи". Ако отаџбински људи не буду повели народ, расућемо се на "цариградском друму". Отаџбина је оно што је Свети Николај Жички дефинисао као начело Будуће Србије: "ЧОВЕК ИЗНАД СВЕГА, А БОГ ИЗНАД ЧОВЕКА". Све што хоће да је изнад отаџбине, све лишено завичајности и све што се против те завичајности бори, по Јанковићу, води у ропство: "Капитал изнад отаџбине - страховито наказно ропство људи; вера изнад отаџбине - бесна инквизиција над људским душама; социјална једнакост изнад отаџбине, - тупо унижење способности и стваралаштва. То је нељудски. Капитал подвргнут отаџбини, вера у Бога срасла с отаџбином, социјална једнакост с корективом отаџбине, то је људски и то може да се подигне до високог и светог". Ко воли своју отаџбину, може волети и друге људе и народе, који такође имају своју отаџбину и животно право на њу.

Зато се свим силама морамо борити за себе, ослобађајући се илузије да Срби духовно могу јачати нагонским биолошким путем, а не свесним радом на себи, да држава може и мора све организовати, да су наши преци за нас све учинили, да ће нам неко, за зеленим столом, дати наша права, слободе, могућности. Морамо се ослободити узајамних мржњи, клеветања, зависти; морамо упознати једни друге и, што је најпрече,"УЖАСНУТИ СЕ НАЈПРЕ ОД РАЗДРОБЉЕНОСТИ СВОЈЕ, ОД РАСУТОСТИ". Пут је, дакле: "Само једна страховита збијеност свих са свима, ниједна енергија да не пропадне, ништа да се не утроши улудо, свака неслога да се избегне, сви фронтови унутрашњи да падну, - само то може да нас одржи у светском метежу". Позивајући се на Начертаније Илије Гарашанина, Велмар-Јанковић указује на нужност једног свесрбоког надпартијског плана и програма, којим би се живело за будућност. Таквом плану, ма колико појавом били опречни, служили су и кнез Милош и краљ Петар, и Јован Ристић и Никола Пашић, и Вук Карацић и Јован Цвијић.

Свако има право да напусти своје отаџбинске дужности, али треба да зна да не сме спречавати оне који хоће да их врше. У непрестаном рату за отаџбину, морамо радити на себи и преображавати се: "Без обзира на то шта ће нам донети мир, треба наставити, и под најтежим околностима, живот српског подизања и српске духовности, и не чекати ни на шта, ни на кога, ни на какве поклоне ни дарове, никаква обећања, него с оним позитивним снагама које су остале на нашој историјској територији и које су једино меродавне за нашу решеност, организовати свој препород"...

Данас, кад се, пред нашим очима, Србија расипа у прах под туђим ногама, кад слепи вођи слепима привиђају некакву "Европу" какве нема и никад је неће бити (а биће Француске, Енглеске, Немачке, макар као болесника и сенки, утвара своје славне прошлости), речи Велмар-Јанковића звуче и као пророштво и као опомена: "Да останемо овде ма и на најмањој територији, и под најтежим режимом, али нека се међу собом разумемо простим знацима распознавања које ће у нама осветлити жеља за сваковременом и бољом отаџбином. Са свега неколико речи српских, али таквих које пркосе столећима јер укључују у себе сва изванредна постигнућа човека - дају сва социјална решења и сва решења културе - ми даље можемо живети и васкрснути, као што смо васкрсли у освит 19. века кад нам се нико није надао".

За мене је то била заветна порука искреног родољуба, чије тело још увек по-чива у туђој земљи. Потписујем је, шездесет година касније.

Мило Ломпар, попут Велмар-Јанковића некад, подсећа нас на дужност да будемо будни и делатни, да се боримо против постмодерног титоизма и његовог „редизајнирања истине“, постављајући задатке србској интелигенцији, које се, између осталог, састоје и у одбрани великана србске културе од неотитоистичког претумачивања:

>>Ако нешто данас не можете практично спровести, онда морате изнутра себе оспособити за тренутак када ће бити могуће да то спроведете. Омиљена теорија српских интелектуалаца гласи: пошто сада не можемо да постигнемо нешто, ми онда не треба да урадимо ништа. Али није тако. Ви себе треба да оспособите у сваком смислу, духовном и материјалном, за тренутак када ћете можда моћи да урадите нешто. Нико не зна шта ће се догодити у будућности. Ако ви унапред себе онемогућите, као да је овај тренутак данас једини тренутак у времену који постоји, онда је то најбољи алиби да не урадите ништа. Али, тако ви престајете да живите. Јер, живот није пуки физиологизам хемијских процеса, већ је много више од тога - живот је учествовање у једној егзистенцијално - симболичкој размени, у једном односу са прошлошћу и са бу-дућношћу. Код нас не постоји никаква свест о томе, па отуд не постоји никаква потреба за тим. /.../

Постоји један снажна тенденција да се Црњански на неки начин испразни од историјског садржаја. Њена окосница би изгледала овако: Црњански је био апатрид зато што га је ова средина, која је заостала и ретроградна, посредно и непосредно до тога довела; исто то се дешава и оним писцима који су се данас од те средине одвојили. То је чист фалсификат. Његов циљ је да испразни Цр-њанског од историјског и егзистенцијалног садржаја, да га редизајнира и понуди новом разумевању као политички коректну фигуру. Истина је на супротној страни. Милош Црњански је био прогнан, јер је био антиомуниста и националиста. Шта то показује ? Да судбина националисте није унапред до-бро изабрана судбина. Као човек који је написао три књиге о Црњанском и који је председник Задужбине која штити и морална, а не само материјална пишчева права, сматрам својом дужношћу да укажем на чињеницу да Црњански, са данашњег становишта о политичкој коректности, није био политички коректан. Он је пре био писац који провоцира наше данашње уверење у те саморазумљиве идеје прихваћене без великог размишљања. Требало би да поставимо следеће питање: ако је један тако изузетан писац, и тако талентована и комплексна личност, са нашег становишта политички некоректан, није ли можда проблем у ономе што ми сматрамо да је политички коректно? <<

Дакле, све то ми је било на уму кад сам приступио раду на првом издању „Паланке философије“ (која се, онако широка, прелила, или ће се прелити, у друге и другачије књиге.) Прво издање, које су, у свом сјајном часопису, оствариле „Двери српске“, одавно је распродато. Сада је време за нови сусрет са Константиновићем и „паланкизмом“ - грађанистичким фалангизмом. Борба против „надирућег простака“ (Д.С. Мерешковски) треба и мора да се настави. Нећемо им дозволити да разграде хришћанске темеље србске отаџбине.

И само дотле до тог камена, до тог бедема могу да ступе својим лакованим ципелама (у којима огледају своја нарцисоидна лица и празне умове) „другосрбијанци“ бедни остаци титољубља маскираног у европејство. Дрзну ли даље - наићиће на књиге попут ове и људе који воле своју отаџбину и своје наслеђе. То је сасвим довољно да, упркос Сорошевим парама и вашингтонским бомбардерима, заувек буду поражени на пољу србске културе.