Јереј Вукашин Милићевић-Big Brother all over Baščaršija Датум: 08.02.2012
Big Brother all over Baščaršija
У години у коју Орвел смешта причу о хипер-тоталитарној држави позната сарајевска група је издала албум који је, поред осталих класика, садржао и песму Анархија all over Башчаршија, кратку повест о човеку нагона, класичној сировини. Уопште, прича о новим примитивцима и прочим надреалистима је један од најуспелијих покушаја контекстуализације струјања у најзначајнијем културном или субкултурном феномену XX века: рок музици. Наиме, након потпуне атрофије хипи-покрета чији су се духовни вође, сада у улози звезда, угушили у новцу и диму различитих опијата, крајем седамдесетих долази до обнове интересовања за централни проблем, идејну осовину рокенрола, а то је свакако питање слободе. Сада се, међутим, ово питање поставља потпуно искрено, отворено и максимално заоштрено: I don’t know what I want, but I know how to get it. Заиста, нисам сигуран шта је то чему тежим; знам да ме ужасно притиска и потпуно сам сигуран да га могу достићи уништењем свеопштег лицемерја које ме окружује – «анархијом». Изгледа да пред собом имамо феномен који донекле сличи непознатом Богу Атињана (Дап 17, 19-34). Наиме, током боравка у Атини, св. апостол Павле се сусретао са различитим људима, међу којима и са философима. Једна група епикурејаца и стоика је тако одвела Апостола на Ареопаг не би ли им изложио своје учење јер сви Атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају (Дап 17, 21). Павле почиње своје обраћање овим речима: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме беше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете, тога вам ја проповедам (Дап 17, 22-23). И заиста, идеја апсолутне личне слободе којој незнајући тежи бунтовник с краја седамдесетих је у ствари незамислива без хришћанства; она је кључни елемент хришћанског учења о човеку. Како каже један велики светитељ из IV века, Григорије Ниски, управо је слобода оно по чему је човек икона Божија. И то божанска, апсолутна слобода; наиме, у једној од молитава чина крштења се каже да је Бог човеку дао власт над вечним животом. Није у питању, дакле, некаква «слобода» грађанина, «слобода» да се ради ово или оно – све ове слободе почивају на ограничењу, јер све су пролазне, а њихов плод је само нова дилема и бесконачни процес бирања између два зла; отуда и револт и жеља да се све заједно напросто униште: I wanna destroy the passer by. Ужасни проблем са којим се суочава савремени човек, човек који живи у милионским «заједницама», су управо пролазници са којима је принуђен да општи; ти исправни, често и «побожни» грађани киселог осмеха, и то такви од којих јадном човеку често зависи живот – слобода. Наиме, слобода о којој говори хришћанство је слобода да се буде – просто и без икаквог условљавања.
* * *
Е, да: сад имамо проблем; шта са насловом? Какве сад Big Brother има везе са свим овим. Не знам, али довољно је то што је данас заиста врло тешко говорити о ма чему а да се овај хипер-мега-популарни феномен не помене; заиста, слути 1984. Најблаже речено, тужно је што се век у коме се толико много говорило о слободи, век у коме је несравњиво много крви проливено за слободу завршио једним тако јадним изругивањем слободе, тако бедним «слободним» негирањем слободе. Односи који се у овој реалности која не постоји успостављају управо су односи пролазника; група људи који опште јер немају избора, будући да су насилно и нужно спојени, треба да одглуми сопствену слободу и посебност тако што ће се понашати у складу са одређеним правилима, а све не би ли добили награду којом ће купити своју «слободу», свој personality. Производ је, наравно, «слободна персона» која је толико посебна да се завршено уклапа у нови сценарио рекламе, примера ради, за кикирики или тоалет папир. Коначно, како би се јунак из песме са почетка текста, човек импулса, снашао у Великом брату? Веома тешко; Сејо се, наиме, мучи док размишља; у Великом брату учесници морају много да размишљају како би били природни. Такође, Сејо има проблем са пролазницима који хоће да истакну своју посебност. Они, наиме, после сусрета са њим остају без бубрега.
У години у коју Орвел смешта причу о хипер-тоталитарној држави позната сарајевска група је издала албум који је, поред осталих класика, садржао и песму Анархија all over Башчаршија, кратку повест о човеку нагона, класичној сировини. Уопште, прича о новим примитивцима и прочим надреалистима је један од најуспелијих покушаја контекстуализације струјања у најзначајнијем културном или субкултурном феномену XX века: рок музици. Наиме, након потпуне атрофије хипи-покрета чији су се духовни вође, сада у улози звезда, угушили у новцу и диму различитих опијата, крајем седамдесетих долази до обнове интересовања за централни проблем, идејну осовину рокенрола, а то је свакако питање слободе. Сада се, међутим, ово питање поставља потпуно искрено, отворено и максимално заоштрено: I don’t know what I want, but I know how to get it. Заиста, нисам сигуран шта је то чему тежим; знам да ме ужасно притиска и потпуно сам сигуран да га могу достићи уништењем свеопштег лицемерја које ме окружује – «анархијом». Изгледа да пред собом имамо феномен који донекле сличи непознатом Богу Атињана (Дап 17, 19-34). Наиме, током боравка у Атини, св. апостол Павле се сусретао са различитим људима, међу којима и са философима. Једна група епикурејаца и стоика је тако одвела Апостола на Ареопаг не би ли им изложио своје учење јер сви Атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају (Дап 17, 21). Павле почиње своје обраћање овим речима: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме беше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете, тога вам ја проповедам (Дап 17, 22-23). И заиста, идеја апсолутне личне слободе којој незнајући тежи бунтовник с краја седамдесетих је у ствари незамислива без хришћанства; она је кључни елемент хришћанског учења о човеку. Како каже један велики светитељ из IV века, Григорије Ниски, управо је слобода оно по чему је човек икона Божија. И то божанска, апсолутна слобода; наиме, у једној од молитава чина крштења се каже да је Бог човеку дао власт над вечним животом. Није у питању, дакле, некаква «слобода» грађанина, «слобода» да се ради ово или оно – све ове слободе почивају на ограничењу, јер све су пролазне, а њихов плод је само нова дилема и бесконачни процес бирања између два зла; отуда и револт и жеља да се све заједно напросто униште: I wanna destroy the passer by. Ужасни проблем са којим се суочава савремени човек, човек који живи у милионским «заједницама», су управо пролазници са којима је принуђен да општи; ти исправни, често и «побожни» грађани киселог осмеха, и то такви од којих јадном човеку често зависи живот – слобода. Наиме, слобода о којој говори хришћанство је слобода да се буде – просто и без икаквог условљавања.