Када су речи замениле камење
Ко од вас нама греха нека први баци камен... – нико није бацио камен; тако је наш Господ пре два миленијума спречио једно каменовање и једно простачко весеље доконе и надобудне руље. Међутим, данас када су речи замениле камење као да више нико не обраћа пажњу на поенту овог догађаја. Ретко ко, такође, тај догађај сравњује са оном јеванђелском поруком да не судимо једни другима док готово нико ни не доводи у везу све ово са поуком светог Јована Златоуста да треба да будемо строги према себи а благи према другима. И заиста, који је мотив огољивања туђих живота до те мере да се само мане и грешке уочавају, разматрају? У основи, два су мотива очигледна – рационализација властитих мана, где се сам човек просто утеши туђим грешкама и на тај начин се уљуљкава у властитом тетошењу сопствених мана и слабости. Док је други мотив, можда гори од првог – показивање себи и свету да је он сам праведнији од других чим ето даје себи за право да суди, односно, критикује туђе животе, туђа деловања, размишљања... Да када се крене тим путем границе не постоје, сведочи податак да је Руска православна црква чак забранила поједине интернет форуме на којима су критиковани црквени великодостојници од стране неафирмисаних праведника који су на такав начин, очигледно, више желели да укажу на сопствено постојање него ли на грешке поменутих великодостојника. Нажалост и код нас такође постоје одређени интернет форуми на којима, очевидно, докон и надобудан свет претреса животе појединих свештеника и чак, владика. Дајући себи за потпуно право да на тај начин и са толиком горчином куде оне који их представљају пред Богом на догађају свете Литургије и моле се за њих. Ако узмемо у обзир да свако од тих праведника зна ону чувену јеванђелску поруку – не судите да вам не буде суђено – сасвим је разумљиво да поставимо себи питање откуд толико осуде. Откуд толико гнева, револта...па и отворене агресије међу људима. Зар је заједница светих престала да постоји, зар се догађај Литургије за толико изменио да сама причасна заједница уместо литургијског – љубимо једни друге... – исповеда неку другу реалност са – кудимо једни друге...?
Какве су ти мисли такав ти је живот – јесте доживљена поука једног новијег старца који као да је хтео да скрене пажњу на повезаност мисли и живота у оном есенцијалном смислу где болест мисли узрокује болест тела. Недавно је и медицина потврдила да не постоје само соматске и само психичке болести, већ да је свака болест мешавина психосоматских узрока који обично своје утемељење имају у мозгу, дакле мислима. Ако овај податак узмемо као меродаван онда нас неће зачудити ни статистика која говори о енормном порасту стреса и депресије од средине прошлог века до данас. Сувишно је рећи да су узроци управо у мислима, које се све више окрећу ка другима а све мање к себи. Све се више броди туђим животима те су самим тим чешћи и бродоломи у властитом а онда анксиозност, стрес, депресија узимају свој данак док сам човек уместо да схвати узрок, да преуми сопствено кормило, све више и горчије наставља по старом, тотално убеђен да су за све криви други а да је он сам раван старозаветним пророцима. Тако да су поменути интернет форуми само израз горе поменутог нерада на себи. А ако свему овоме додамо још и старозаветну поуку – императив – Пази на себе... онда више немамо изговора, онда једноставно морамо применити библијски рецепт интроспекције којом ћемо спознавати, дакле кориговати себе те самим тим за друге, на тај начин, нећемо ни имати времена, док ће наша психа и наше тело бити растерећено болестима неспознаје себе – анксиозности, стреса, разних видова неуроза које се опет изражавају кроз логореичност, депресије...
Растеретити сопствени ум непотребних мисли јесте предуслов здравог живота, боље рећи - императив. Колико је то потребно, заправо неопходно, сведочи податак да сам човек (осим дисања, које се може изводити и вољно, мада је махом аутоматизована радња), не контролише сопствене виталне функције. Оне су усклађене комплексним аутономним нервним системом, симпатикусом и парасимпатикусом. Равнотежа ова два конкурентна дела вегетативног нервног система регулише главне виталне процесе и функције у телу. Ефектори ових налога који иду мимо наше воље су глатки мишићи, који се налазе у унутрашњим органима, једњаку, желуцу, цревима, зидовима крвних и лимфних судова, каналима жлезда. Све функције жлезда са унутрашњим и спољашњим лучењем функционишу мимо наше воље, делимично се међусобно регулишу по типу повратне спреге а делимично су под утицајем микро и макроклиме и околности у којима се одвија наш живот. Међутим, иако својом вољом не можемо утицати на аутономне функције, на њих можемо утицати посредно, преко онога што интројицирамо, дакле уносимо у себе - храна, пиће, призори, звуци, мириси... док пресудан утицај на збивања у себи остварујемо мислима и осећањима. Ако је нешто од овога набројаног лоше, онда ће и животни процеси у нама бити лоши. Разуме се по себи да је већина набројаног, с обзиром на велику загађеност, лошег квалитета што делимично и објашњава толики пораст стреса, анксиозности, депресије...од средине прошлог века па до данас. Но, оно што је утешно јесте то да човек може бити господар својих околности у одабиру православног начина живота као сопственог начина живота. А то значи да постом негује сопствено тело, штитећи га од нездраве хране, док сопствени ум милује молитвеним начином одвраћајући га од сувишних информација, судова и промишљања. Тако човек прави склад у свом животу и у својим особеним околностима сведочи потребу хришћанске свакодневице као алтернативе хаотичног и убрзаног живота данас.
Дакле, данас, као и увек у крајњој анализи, човеку остаје још једино сусрет са самим собом као претпоставка напредовања и здравог живота. На том путу узрастања, човек се обликује – дефинише; јача свој дух, чинећи га здравим а ако је дух здрав, тело ће га неизоставно пратити.
Јереј Угрин В. Поповић
