ЛОВЦИ НА ГЛАВЕ

Последња истраживања јавног мнења у Србији, која је обавио „Стратешки маркетинг“, недвосмислено указује да се 65 процената испитаника изјашњава против евентуалног хапшења и изручења Хашком трибуналу Ратка Младића и Горана Хаџића. То је, с правом се може рећи, најбоља илустрација расположења српског народа према хашком казамату. Без обзира што је очигледно да Србија трпи знатне политичке штете у вези са путем ка Европској унији, немогуће је пренебрегнути чињеницу да одиоза Срба према политичком суду у Хагу из дана у дан бележи очигледан пораст. Посебан тренд незадовољства радом овог суда (не)правде подстакле су ослобађајуће пресуде Насеру Орићу и Рамушу Харадинају – људима пред чијим су злочинима хашке судије затворили и очи и уши. Осим тога, уцене које међународна заједница поставља у вези са одласком Младића и Хаџића у Хаг, додатно подстичу нескривену мржњу великог дела Срба према Трибуналу у чијим казаматима у Шевенингену чаме углавном њихови сународници.

Међу Србима, нажалост, има и оних који би, подстицани од спонзора из иностранства, а ради сопствених политичких и материјалних интереса, односно опстајања на постојећим добро плаћеним политичким, економским и другим функцијaма, једва дочекали вест о хапшењу преосталих Срба – хашких оптуженика. Да у то нема сумње потврђује и Бруно Векарић, портпарол Тужилаштва за ратне злочине, који у изјави „Политици“ од 26. јануара каже да је „апсолутно видљива политичка воља правосудних органа и политичара“ да се Ратко Младић нађе у Хагу и да су „све наше снаге уперене ка том циљу“. Чак и 10.000 полицајаца прековремено трага за Ратком Младићем, а поред њих укључен је и један број чланова других служби. А све то кошта и, поред осталог, пада не терет пореских обвезника земље. Испаде по господину Векарићу да Ратко Младић „држи народ Србије као заробљенике“ и да то „просто није фер“, јер због тога што је он на слободи народ ове земље мора да стеже кајиш. А кајиш, захваљујући томе што ћелија у Шевенингену намењена Младићу зврји празна, морају да стежу „пензионери, здравство, просвета, судство“... Очигледно је, дакле, да је за све недаће које годинама притискају Србију крив искључиво Ратко Младић. Из тога је могуће закључити да ће изручењем Ратка Младића Хагу, у земљи Србији све почети да штима – стандард, цене, проценат запослености становништва, процват привреде, раст националне валуте...

Нико, наравно, не може, и нема право да портпаролу Тужилаштва за ратне злочине замера на његовим ставовима који, вероватно, добрим делом почивају и на његовој професионалној обавези, а из тога, опет, и на животној егзистенцији. Немогуће је, међутим, ћутке прећи преко тврдње наведене у „Политици“ од 26.јануара да су у Србији подељена мишљења када је предаја Ратка Младића и Горана Хаџића у питању. Јер, како је наведено, „анкете показују да око 60 процената становника Србије сматра да је Младићу и Хаџићу место у Хагу“. Међу њима је највише младих до тридесет година старости. Не види се, међутим, ко је и када вршио те анкете, што оправдано наводи на сумњу у њихову веродостојност. Вратимо ли се, пак, на почетак овог текста, уочићемо да се у њему наводи податак по коме 65 процената испитаних ни за какве паре не пристаје на изручење оптужених Хашком трибуналу. Тај податак објављен је такође у „Политици“ 24.јануара, само два дана раније пре податка који износе аутори текста од 26. јануара.

Смешно, при свему, делују претпоставке неких „истраживача, социолога, психолога, аналитичара и политичара“ који упозоравају да наведених 65 процената испитаника који су против одласка Младића и Хаџића у Хаг, истовремено не подржавају злочине и „ратне злочинце“. Никоме ко је нормалан, наравно, не пада на памет да пружа подршку ратним злочинцима, али је такође далеко од памети да се неко проглашава злочинцем пре званичне судске одлуке. То је, нема сумње, познато не само студентима прве година права, већ и готово сваком средњошколцу. Неозбиљно је, такође, да људи који себе називају стручњацима и интелектуалцима, олако износе претпоставке које почивају на незваничним, или „неким“, анкетама и истраживањима. То се посебно запажа приликом реаговања на истраживања чији резултати не одговарају интересима и политици оних који се залажу да се и преостали Срби оптужени за ратне злочине нађу у тамници Шевенингена. Они и даље, насупрот већинском јавном мнењу Србије, оптужују Младића за све српске недаће и моле Бога да услиши њихове молитве и омогући да се, као сужањ, и овај српски генерал придружи бројним Србима у хашком казамату.

„Дај Боже да напори Акционог тима“, рече ових дана Векарић, „уроде плодом и коначно завршимо хашку причу“. Сви су изгледи, међутим, да их Бог није чуо због чега ће молбе и молитве остати неуслишене. Ипак, они се не предају. Ако неће Господ, хоће еври, надају се. Ловцима на српске главе понудили су гомилу европских новчаница да им, ако ништа друго, дошапну где бораве Младић и Хаџић. То је изгледа њихова последња безизгледна нада. Даће Бог да се све заврши на нади.

Радисав РИСТИЋ