ЛЕЊИ РАЗУМ


“Ја сам једaн обичан тврдоглави мазохиста,” кажем то у мушком роду, да овој изјави дам више ауторитета и њоме потхраним свеопште дубоко осећање мушке надмоћи. Ово пишем да бих вас натерала да поверујете у моје херојство и чедност, јер докле год имам свест о непрестаном дијалогу с Богом могу да се надам опроштају. Међутим, не разговара човек с Богом увек кад мисли да с Њим разговара. Понекад разговара и с неким другим, с једним тајним саговорником, кога уопште није свестан.
Немогуће је бити у тако дубокој заблуди, али, нажалост, истина је да човек готово никада не разговара са собом самим, иако је у то чврсто уверен у својој самољубивој гордости. С Богом човек разговара углавном никад, или веома ретко. Најтеже од свега у животу је разговарати с Богом и само ретки стекну ту привилегију. Они који су успели да завире у Оностраност непосредним доживљајем, уједно су успели да допру до себе у најјаснијој светлости - угледали су (созерцали) праву слику о себи. Тај тренутак је тренутак ''Венчања Неба и Пакла'', помирења вере и разума, када они постају једно, као што су то били у временима пре Источног греха, спојени у мистичком јединству. То је уједно и највиши резултат који философија може постићи у погледу разрешења својих антиномија.
Горе поменути Тaјни саговорник, Он највише воли да се прерушава баш у оног човека који је уверен да разговара са самим собом. Као и самог Бога и Њега човек може научити да осећа свесно и препознаје лажну срећу којом га вешто опија. То је вештина, или боље је рећи врлина, разборитости (фронесис), у којој је монашки занат неприкосновен.
Зато је ово прича о двојности, али не оној исусовској, она је идеал, него о нашој, људској - она је Армагедон!
Иако се душа исконски опире патњи, она много тога чини да ту патњу беспотребно увећа. Зашто је то тако? Покушаћу да одгонетнем у редовима који следе.

***

Није могуће за самосвест да тачно утврди тренутак преласка душе из једног "царства" у друго, иако се прелаз догађа у времену као и покајање. И грех и покајање догађају се у искуству и зато нема говора о човековом метафизичком злу, па самим тиме ни о Божијем, уколико се Бог посматра као Творац и Човек као творевина његова. Међутим, ова чињеница упућује на могућност постојања максимума огреховљености сабраног у једноме бићу, такође, створеном од Бога.
Огреховљени, пали Човек, који је крочио једном ногом у царство небића, као да се стиди тог преласка, па тај догађај потискује до заборава, премда никад у пуној свести о његовој драматичности. С друге стране, после покајања радост озарује читаво биће и тај тренутак остаје постојан у сећању - најјасније запамћен. За разлику од гордости, оно руши ограничења постављена временом, побеђује пролазност и закива човеку поглед у вечности. Из перспективе вечности, покајање бива освешћено самом бистрином тог погледа, па га зато тако јасно и доживљавамо. Али, као што је на почетку речено, ту привилегију имају само они веома ретки духовни прегаоци. Остали упадају у волшебне замке оног Тајног саговорника, који се заодене у нас саме.
Тада, душа бива иницирана у потпуно другачију форму, форму где је количина једини критеријум.
Разлог што већина одлучује да крене тим другим путем, то је због прирођено пролазне природе свих ствари у свемиру. Онда није чудно што се многи добровољно подмећу под гиљотину временских јединица, степеновања, градације и тако исецкани мисле да су у поседу велике мудрости. Мудрости боље од свих претходних, оргазма бољег од сваког замисливог и доживљеног. У свести која је начинила такав прелаз, задовољства се своде на паклене муке у потрази за већим и бољим, што никада неће бити сасвим задовољено. Тога је свако потајно свестан, али то нас уводи у предворје очајања, јер то јесте, заиста, нада јалова. Таквом душом овладало је начело апсолутног релативизма и она се, једноставно речено – мучи.
Верујући у апсолутни принцип релативности, на први поглед, лакше је изборити се с тајнама васионе. То је свепознати метод линије мањег отпора, а да би се он спровео у дело, потребно је максимално улењити ум.
Због истовремене, сталне и мучне, тежње за вечношћу, за мировањем, то јест, задржавањем неумитног тока времена у неком облику, коначног задовољења и престанком те паклене потраге за све већим уживањима, човек је увек у метафизичком искораку - запремином у простору и времену, а тежњом у вечности. Том тежњом за непролазношћу поништава се претпостављени след момената бивствовања, који неумитно води у распадање телесног. Заробљен у вртлогу пролазности, запремине и количине, човек, готово увек, погрешно тумачи наслућено стање њиховог одсуства. Кад постигне делић тог стања аскезом, или којим другим начином, заборавља да то стање није апсолутно за временито биће. Тада, одједном ишчезава његов душевни кредо апсолуног релативизма и одређује човека који тежи за смирајем, као парадокс који мора да прође између Сциле бића и Харибде небића.
У нама се тако преплићу начини хоризонталног и вертикалног бивствовања, по законима неке нееуклидске геометрије, а ми бисмо желели свим пренапрегнутим струнама свог бића да одсвирамо бар једну смирену мелодију, која ће трајати довољно дуго, да је можемо измерити степеном среће коју осећамо.
Оно апсолутно неподељено у физичком свету, најелементарнија честица, монада, семени логос, атом, схваћени су несхватањем могућности престанка деобе, јер ум напросто не може да појми сопствену дезинтеграцију, тј. рашчлањавање до губитка самосвести. Свест о могућности сталне деобе доводи нас до поимања ништавила, а немогућност поимања ништавила у пуном обиму, враћа нас до метафизчког монас (једно), које је ван свих прирока (категорија). И, тада опет бивамо враћени на почетак зачараног круга; никада сасвим задовољни оним што имамо, увек тежимо за нечим већим, бољим и још недоживљеним, што ће превазићи све претходно.
Само големим искуством установљеним правилним исповедањем вере, осећајни део нашег бића појављује се у души пречишћен, налик оном пре Источног греха. Пра-основа осећања тада се јавља као најјаснији Лик Божији у човеку - одиграва се уток луче вечности у временито. Том дијалектиком онај негативни парадокс ишчезава и јавља се нови, далеко позитивнији- временитој души отвара се ''прозор'' у ванвремено. У том осећању тријумфује врхунска естетика васионе, са обоженом људском душом као њеним најсавршенијим изразом.
Међутим, многи су подвиг вере, који доводи до обожења човека, поистоветили с очекивањем премије на лутрији, испуњењем гатариног предвиђања и слично. На тај начин, људска судбина ставља се у руке безумним стихијама и слепим силама, само да би се избегао напор да се превазиђе самољубље. То је највећи могући напор за човека - изместити себе, за себе и у себи, из центра свемира; не бити себи најважнији (иако веома важан), већ цео људски род осећати као себе - волети ближњега као себе самог. Измештањем себе, за себе и за свет, из центра света, не значи да човек треба да се сурово обезличи, што представља бојазан сваког атеисте. Напротив, то је једини начин стицања пуног личног идентитета. Тада се постаје личност у највећој могућој мери, јер она задобија атрибуте вечности. Стицањем вечних врлина, она се заправо растаче сабијањем у таутологију. А, велика је разлика између логичке и емпиријске таутологије, када је истина исто што и лепота и правда у једној конкретној особи, наиме у њеном делању. Уосталом, то је последица сваке исправно вођене духовности. Упркос томе, хришћани мисле да је у нирвани неминовно уништење ипостаси, а брамини да хришћани вређају божанство тиме што његову апстрактну суштину конкретизују.

***

Поред упорности у лењости за спасење свога бића, постоји и упорност у немогућности да се побегне од сопственог одраза у другим бићима. Слепило за другост и другог је оно што се назива самољубље, док је богољубље, најделотворнији начин другољубља, али и једино право самољубље. Да је самољубље облик лењости, лако се уочава ако се осврнемо на чињеницу да је увек лакше бити еогиста маскиран у филантропа, него бити искрени филантроп.
Постоји један моменат када се ум улењи и то је исто као и његова смрт, само неко жали за “покојником” и вечно ће патити за њим и са њим, а што време више пролази имаће мање снаге и воље да га васкрсне, док неко целог века неће ни приметити његов нестанак. Такви људи су, наводно, срећни, јер не знају колико су обогаљени, а можда ја и немам право да судим.
Ипак, чини ми се да увиђам једно: пресудни критеријум и једина стварност за њих су осећања настала од употребе лењег разума.
Разум је оруђе за разумевање појава, а онај који не схвата каузалитет, тј. логичку везу појава, у људском смислу, је животиња, а не човек, био каузалитет нужан, или не, био Хјум у праву, или не. Једина осећања која поседују су осећања осећаја повезана лењим разумом у смислену целину, а чију смисленост чини сама рационално-естетичка природа човекова. Та целина има смисао и симпатију само за себе, сачињава подстварност сачињену од доживљаја пријатности и непријатности и одређује психологију ових људи, то јест, њихов карактер. Она представља архетип палог човека. Такође, чини их припадницима посебне врсте, иако границе врста нису строго утврђене, управо зато јер су оне мисаони, логички ентитети и постоје само у личности. Пали Човек је постао двоврсна врста, која је несвесним импулсима прародитељског греха коначно формирала колективну свест данашњице. Филозофија палог човека добила је своје најјасније црте у времену Ренесансе. Заснована на готово неосвешћенм и опскурним премисама до данашњих дана изродила је највећа постигнућа људског духа, али и отворила пут ка савршеним злочинима. Једно без другог у историји човечанства изгледа да не може. Додуше, један њен битан огранак се уз помоћ математичке методе и окамовог бријача развио у модерну науку и у, слободно могу рећи, све оно чиме се дичи модерна цивилизација. Други део је прешао у сујеверје простог пука, али и у нацрт Нове религије, Новог вавилонског царства.
А, у том новом-старом царству, царује нико други до ЛЕЊИ РАЗУМ. Он је онај разум који одбија да постане ум, онај који одбија да учествује у активном уму исламских философа, али и онај чије сећање је похрањено на фотографијама и у компјутерским чиповима. Пре проналаска фотографије сећања су живела у мислима, књигама и на сликарским платнима, данас је сећање лењо и уопште не чуди што је човек постао смртно досадан и некреативан. Све је разоткривено до сржи, те је машти преостало мало тога да измашта.
Такође, добар пример је и тобожња делотворност психијатријских и психолошких метода, која се свела на то да болесници вегетирају дрогирани тешким лековима, јер је та пракса у основи атеистичка, претерано горда и неће да сарађује са званичним религијама. Пракса која је млада и препотентна, прогласила је један мрачни ентитет, са којим су нам веза једино снови, халуцинације, хипноза и слично, на пример, дејство дрога, несазнатљивим божанством наше психе. Тако је нешто у нама што нема самосвест, што је сасвим налик на горе поменуту животињу, проглашено господарем и тумачем наших осећања и понашања. Оно инфериорно, подземно и лошије, које је извесна ментална селекција изопштила, проглашено је супериорнијим, еминентнијим и бољим. Зато и не треба да чуди песимизам и очајање код већине психијатара, јер знају да су њихови пацијенти неизлечиви, а само понекад, великим трудом и стрпљењем, залечиви. Вероватно жељно ишчекују тренутак када ће њихова наука стати на пиједастал вечне славе заједно са осталим наукама. Једино их теши чињеница да је њихов предмет проучавања, заиста, деликатан. Не знам како се могло очекивати да нешто што има фундаментални недостатак, објасни други недостатак који се налази у самом човеку, а који је Фројдова психоанализа тако тријумфално ископала из најмрачнијих дубина људске свести. Копајући тако дубоко, вршећи брутално аналитичко сецирање стварности, неминовно губимо увид у целину, као и у сврху постојања. Напослетку, сам Бог нам постаје потпуно излишан и наместо њега долази онај недостатак, који бива апсолутизован. Његових имена има много: фолклорних, митолошких, теолошких, па чак и философских. Тај апсолутизовани недостатак мора бити личност, јер постоји подударност између имена и принципа [f(x)=x], слично глаголској именици. Истоветност имена и принципа могућа је само уколико имамо посла са таквим нечим као што је жива личност. Зато никако не може бити формализована и живети живот пуке апстракције, universalia sunt realia, у овом случају не пролази, само зато штo наивни човек одбија да поверује у персонификовано зло.

У потрази за правом сликом

Човек уопште не зна како изгледа, каква је његова појава, тело, а посебно лице и његов израз.. Да ли се њeгово мишљење и утисак о самом себи битно слажу, или не слажу, са утиском и мишљењем околине? Да ли су телесне мане које уочава гледајући се у огледалу, икако, и како, допадљиве њему самом?
Да ли их он види онако како их виде други?
Најгоре је то што човек не може да осети тај утисак, да непосредно опази своју спољашњост и осети симпатију, или антипатију, према себи, као што то може у односу на све друге и све друго. Недостаје му непосредан увид у оно његово највидљивије, а то је он сам када се креће у простору.
Како нас други виде, односно доживљавају, потпуно је другачији утисак од оног када се гледамо у огледалу. Додавањем нових огледала још више бисмо искривили праву слику, а камером још више; што је више посредника то нам права слика више измиче.
Та права слика не може бити искључиво доступна оком, она мора бити целовита, а ми појединачно чуло за такав опажај немамо. Упркос том недостатку, ипак стичемо осећај привлачности и одбојности према некоме, или нечему. Имамо, додуше, орган који синтетише све чулне подражаје и ко зна још које, а да ми тог процеса уопште нисмо свесни. Тај орган зове се мозак с централним нервним системом - поље медицине и неуро-феноменологије толико је слабо схваћено, колико је тајанствена спознаја апстрактних појмова, тј. априорног принципа расуђивања.
Наш дух нема довољно јаку моћ одражавања, да би себи представио себе у пуном обиму. Метафизички носилац савршених образаца, илити парадигматских идеја, обично бива Бог и питање је да ли је тај носилац нужно личност, или безосећајно начело и да ли је могуће да је он тешко оштећен у домену ћудоредности, чиме му се одузима атрибут апсолутног савршенства. Да ли уопште може бити биће као такав и да ли их напросто има двојица? Један који даје праву слику и други који је злонамерно квари? То се питао и Декарт и то га је довело до две ствари: опреза у суђењу (епохе) и најдубљег очајања у виду метафизичке сумње.
Иако је још Парменид утврдио да се небиће не може изрицати (наиме појмати), питање је овде да ли оно ипак може постојати? Како га замишљамо и да ли уопште можемо да га замислимо, сем као бесконачни збир недостатака?
Небића очигледно нема, (има само мртвих), али зато би могао постојати метафизички носилац зле воље. Хипостасис зла, зло које је личност, оличење зла у особи. Недостатак добра може се пририцати (заправо, одрицати) стварима у језику и мишљењу, али свака ствар може и даље да постоји упркос бројним недостацима у стварности, па што онда не би могао и тај метафизички носилац зле воље, кваритељ праве слике? Ако верујемо да постоји нешто што у себи има минималну дозу доброте, а поседује савршену интелигенцију, која не подразумева добру намеру (безљубавном интелигенцијом га назива Владика Николај Велимировић), то би онда било нешто што нема душу да њоме осећа, али има памет да другоме нанесе бол?! Али, како било шта може постојати без душе, која је извор животне енергије, тј. по Аристотелу прва ентелехија тела? То „нешто“ свакако је има, али је питање какву?
Код гностика еони полако тону у онтолошко блато, можда у аристотелово проте хиле, у прву материју, која је равна ништавилу, а сви они и Архонти се боре око божанске искре која је човечија душа да би се повратило нарушено преломатско јединство (што би било нешто као апсолут изнад самог Оца); Бог тј. Отац спашава се кроз човека и обратно, самоспознаја Оца потом иницира процес еманација.
У манихејској визији честице Светлости треба да се ослободе из таме, а конгломерат до тада познатих пророка, које је послао Отац, који је Личност, њихови су избавитељи. И у овој игри Игру осмишљава Отац.
Дакле, увек се појављује један носилац свега, само је питање да ли то Све обухвата и оно што није ништа и да ли је то Ништа нужно зло?
Ко, или шта, је тај носилац, или ималац праве слике и да ли је неопходно да човек поседује сазнање о њему као и доживљај праве слике, питање је које онда можемо свести на питање о сврсисходности самог човека. Можда би тај свеобухватни, итегрални, поглед човеку управо искривио праву слику, стварајући неку врсту кубистичке стварности. Збијање свих углова и перспектива предпоставља и збијање времена, тј. његов престанак за људски опажај. Значи, и онда када би нам таква слика била представљена, ми бисмо били у немогућности да је опазимо.
У том смислу, да ли су кадрирање и монтажа, тј. покретне филмске слике, расветљавање мистерије о човековом спољешњем изгледу или, пак, стварање тоталне илузије?
Ако би, хипотетички, људски дух био прочишћен апсолутном јасношћу и разговетношћу божанске спознаје, истог часа би изгубио сврху свог постојања, да спозна Бога или савршенство у највећој могућој мери, или, да удовољимо атеистима, да постигне највећу могућу срећу, иако је сама спознаја Бога највећа срећа коју човек може постићи. Људски дух у стању свезнања био би божански, те би онда и сам Бог постао излишан, а ако би Бог постао излишан, то би постао и сам човек.
Не постоји уређај који може да нам да ту праву слику нашег спонтанитета, онакву какву бисмо је доживели да можемо да се видимо, тј. не постоји уређај који може да пренесе сам лични доживљај утиска неке особе о нама, јер ми бисмо волели да видимо како нас други виде, да завиримо, макар и на тренутак, у туђи опажај нас самих. На крају остаје само то да свако поседује опажај сваког другог, сем себе самог.
Трагајући за непосредним доживљајем наше спољашњости констатујемо да себе можемо да видимо само из неког одређеног правца и под одређеним углом. Такву слику нам даје одраз у води, стаклу и огледалу. Како је бити виђен из свих праваца у исто време и да ли то сазнање битно доприноси нашој самоспознаји? Онда би филмска монтажа знатно унапредила лично самопознање, али догађа се управо супротно: многи филмски глумци почињу себе да доживљавају у лику онога кога су глумили на целулоидној траци; постају опседнути привилегијом да себе могу да доживе изражајније него остали, али често заврше код психотерапеута због проблема с личним идентитетом. Позоришни глумци се, пак, огледају у реакцијама публике и критичарском перу, што може дати исти резултат. У том случају не смо да нису близу праве слике о себи, него су се од ње удаљили толико да су завршили у некој потпуно другој слици.
Несликовно представити себи слику себе самог, услед недостатка непосредног сликовитог доживљаја сопствене спољашњости, једино је што човеку као таквом преостаје.
Ипак, да не буде забуне у називима, ми заправо никада не можемо очекивати да се ту ради о пуком представљању, овде се заправо трага искључиво за доживљајем. Трага се за непосредним доживљајем сопствене спољашњости, а то благо, као што је више пута речено, поседују сви сем нас у односу на нас, као што га и ми поседујемо у односу на све друге, а нико у односу на Бога.
Због немогућности такве спознаје и доживљаја, јавља се као последица нешто што би се могло назвати мит о неприкосновености личног доживљаја. Тај мит дистинктно је обележје постмодерног човека. Наиме, долази до тога да у естетском суду тј. доживљају, наш лични доживљај проглашавамо за необорив критеријум вредности. И то би било у реду да се човек на томе заустави, али неретко се догађа да лични суд намећемо другима управо као универзални критеријум вредности. Ипак, постоје људи који су извежбали свој опажај и у пуној самосвести изобразовали дух и перцепцију како да усваја тј. посматра предметну стварност, нарочито ону коју је људска вештина створила.
Мит о личном доживљају као универзалном критеријуму процењивања уметничког дела, само је преображена жеља за надмоћи суда неке личности, а у ствари иза ње се крије суштинска лењост да се научи доживљавати права уметност и стварност кроз љубав и склад. Јер, склад подразумева дисциплину и одрицање. Овај подвиг, готово је раван оном монашком. У том смислу слажем се с Николајем Хартманом који сматра нам свако успешно уметничко дело открива своју унутарњу нужност. На нама је да је откријемо.
Са стране посматрача јавља се, дакле, двојаки елитизам: оних извежбаних (''монаха'') и оних неизвежбаних који се руководе личним доживљајем, а ту спада скоро читаво човечанство. Звучи као олигархија образованих, а није ни чудо, јер тај је лични доживљај једини посед који је апсолутно неотуђив од сваке особе. Ово се односи како на спољашњу, тако и на унутрашњу перцепцију, како на сам доживљај, тако и на доживљај доживљаја.
Међутим, ипак треба имати у виду да правилност доживљавања непогрешиво открива вредност бар у уметности, а тиме и себе устоличава као критеријум за додељивање особине изванредног. Ово закономерно опажање (захватање) управо чини тај елитизам оправданим и ову причу своди просто на то да ли је неко меродаван у процени нечег, или није, и шта је то што његов суд чини изврснијим од суда других.


Шта доживљај чини закономеним и истиносним?

Хераклит је још давно закључио да ''многозналаштво не учи мудрости'' и да треба ''ослушкивати Логос'', да би каснији философи ту тему развили до става да се познавање великог броја чињеница самих по себи не може назвати знањем у правом смислу, јер оно што тој набацаној гомили пружа смисао је један ''поглед одозго'', савршена представа, идеја, наиме представљање, или интерпретација теоријом. Појединачне чињенице ваља ставити у виши смисаони оквир, који мора бити одређен од стране нечега што нема природу пуке чињенице. Без непосредног чулног утиска о нашој спољашњости, дакле без гомиле перцептивних чињеница, себе познајемо само изнутра, неким самодоживљајем који је као неко трајно стање, неки пред-предуслов нашег бића. То је оно што је Декарт ограничио на когито, али јасноћа и очигледност суда ''его когито'' том расуђивању на крају даје обележје интуиције. Код Декарта интуиција има управо ову премошћујућу, синтетичку, сажимајућу улогу, а нама одвде и треба нека врста надсуђења. Да ли би се онда то надсуђење могло назвати баш именом интуитивна спознаја?

Шта је уопште чињеница? Истина о неком догађају, својству, битију?

Постоји и ''поглед одоздо''. Он даје објашњења ствари из самих себе. Постмодерна метода стварања и мишљења гледајући ствари ''одоздо'', види само једну непрегледну раван, коју се упорно труди да ''заталаса'' компликујући фабулу. Све ствари и појаве упућене су једна на другу без сазнања о томе када ће се окончати њихов боравак у овој стварности. Оне се по суштини се не разликују, јер имају исти онтолошки статус – постојање за њих није нужно.
То се очитује у начину осећâња, осећања која настају од збира осета доживљених само као пријатност и непријатност, те се они углавном своде на љубав и мржњу према болу и уживању. Осетити, а не очекивати пораст личне среће, велики је изазов за човека егоисту. Људи који поседују искључиво ту врсту осећања погрдно се називају примитивцима, душама без духа, робовима чула и страсти. Напротив, осећања која потичу из освешћених духовних садржаја, илити идеја у платонском смислу, као и из рефлектованог душевног садржаја, али где је вредносно првенство дато духу, далеко су префињенија и зато људи који их негују припадају природној аристократији, јер им је то стање духа природно, иако су га тешком муком стекли.