РЕПУБЛИКА СРПСКА – НЕЗАВИСНА ДРЖАВА?

   Када сам тамо давне осамдесет и неке године написао афоризам „кујмо братство и јединство, поново је постало вруће“ нисам ни слутио да ће то „ковање“ отпочети само пар година доцније. А да цијела ствар буде још неизвјеснија потрудили су се ковачи историје који су у Дејтону сковали нешто што ни сами нису знали да именују али су знали да ће им то „нешто“ бити алиби за све што послије тога буде услиједило. Некима се то тада допало, некима не, сада свако узима оно што му одговара, што му се допада а оно што је исувише „осјетљиво“ не жели ни да помене а камоли да га озбиљно разматра. Међутим, историјска неминовност не зависи од тога да ли се некоме нешто допада или не, какав је његов емоционални став према одређеном “осјетљивом” питању већ искључиво и само од тога јесу ли се стекли одређени услови за било какав догађај па био он “осјетљив” или не. Вратимо се у не тако давну прошлост, у доба маспока, када се за само помињање државе Хрватске (не дај Боже независне!) плаћало политичком дискредитацијом и дебелом робијом, да би данас ти исти робијаши “обнашали” највише дужности политичког живота Републике Хрватске, дакако независне! Према томе, ако прихватимо да је историја учитељица живота, онда морамо гледати истини у очи без обзира што је гледање у Сунце и истину отворених очију веома тешко и болно. У покушају да дам свој прилог на тему “осјетљивог питања” позабавићу се садашњим приликама и збивањима на овим просторима, тј. у Републици Српској и Федерацији БиХ. Можда ће моја размишљања подстакнути још неке људе како бисмо лакше дошли до одговора на питање шта Срби треба да раде али не само у наредних десет година, већ шта им је чинити за покољења која ће доћи. Правно и демократски уређена држава или држава која тежи таквом моделу, мора прије свега водити рачуна о ономе о чему се увелико данас прича (нажалост само прича!) а то су људска права и слободе. Постојање демократије подразумијева постојање политичке одговорности, контроле власти, слободног јавног мњења, слободе говора, штампе и наравно плуралистичког политичког организовања. Међутим, у студији водећег истраживачког центра о питањима Балкана, коју је 5. јула 2003. године пренио британски лист “Гардијан”, каже се да високи представник за БиХ Педи Ешдаун, испољавањем апсолутне моћи, омета развој БиХ у једну дјелотворну демократију. Студија, коју је урадила Иницијатива за европску стабилност (ЕСИ), оптужује Ешдауна, бившег шефа британских либералних дедмократа, да претвара БиХ у “европски раџ” (облик индијске управе), примјењујући методе и лекције Британаца у Индији у 19. вијеку. Овај истраживачки центар, са сједиштем у Берлину и Сарајеву, каже да велика овлашћења, која је посједовао Педи Ешдаун, (а сада их има Мирослав Лајчак), слабе БиХ, обесхрабрујући локалну политичку иницијативу и учвршћујући културу међународне зависности. Веома је индикативно и мишљење француског пуковника, писца и геополитичара Ги Долија који сматра да тип демократије који постоји на западу, данас нема никакве везе с демократским принципима, да је то чисто једна врста тираније и контроле свих медија и свих свијести. “Ово говорим просто у име слободе и мислим да се у име те слободе треба борити против таквог типа демократије”, каже Ги Доли. На питање каква је држава БиХ, социолог др Брацо Ковачевић даје веома сликовит одговор: “Послије Дејтонског мировног споразума БиХ се нашла у до сада непознатом облику модерно успостављеног протекторалног колонијалног односа. Њена територија постала је полигон за разне бирократске експерименте међународне заједнице. БиХ је држава ограниченог суверенитета, гдје је високи представник врховна власт “међународно признате државе”. За власт у БиХ се може рећи да се налази у прелегитимитету, односно некој врсти вандредног стања, “легимитета у пеленама”, јер још увијек није стекла услове сопствене легитимизације. Да би се дошло до тог стадијума, неопходно је да се сви њени држављани идентификују са њом као са својом државом”. Наведени аутор је заборавио, или није смио да спомене, жалосну чињеницу да се “међународно призната држава” налази под окупацијом стране војне силе (ЕУФОР и ЕУПМ) чија су овлашћења неограничена јер могу да се крећу куд год желе, насилно да улазе гдје год им падне на памет, одлажу којекакво смеће сумњивог садржаја без ичијег одобрења и сагласности па чак и да убију било кога а да за то ником не одговарају!

Према томе, у условима непостојања демократских принципа, а самим тим и непостојања људских права и слобода, гдје апсолутну власт има само један човјек, и то странац и к томе гдје половина становништва ни у ком случају не може да се идентификује с државом у којој су против своје воље, не може бити говора о озбиљној државној творевини, већ само о квазидржави у коју вјерују само политички дилетанти жељни власти по сваку цијену. А да ствар управо тако стоји ево најновијих доказа. Бошњачки историчари траже да се из уџбеника историје, из којих уче ђаци из Републике Српске, избаци све што има префикс “српски” – јер их вријеђа!!! Композиција уџбеника је незадовољавајућа, сматрају бошњачки историчари, јер је “историја БиХ у средњем вијеку презентирана кроз историју српског народа”. Па кроз коју историју да се “презентира”, господо бошњачки историчари, када је историја средњевјековне “босанске државе” историја српског народа, јер тада није било ни муслимана ни Бошњака. То је, наравно, за њих неприхватљиво и захтијевају (ни више ни мање!!!) да се историја Босне обрађује кроз историју Турског или како траже, Османлијског царства! Траже да се термин “српски” замијени термином “јужнословенски”! Они тврде да је Босна од почетка била држава Бошњака!!! И то није све! Бошњачки представници траже да се период од 1972. до 1992. године, када су постојали муслимани, користи термин “Бошњак”. А зашто? Па зато јер то има дубоку политичку позадину, јер су елементи државности историја, нација, религија, територија и традиција. Потпуно их разумијем, пуно им треба а ништа немају! У федералним уџбеницима историје о Гаврилу Принципу, атентатору на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, пише се као о члану националистичке и терористичке групе “Млада Босна”. Одједном, преко ноћи, након 80 година “часног бивствовања”, национални јунак свих нас постаде терориста! Шта му би па из једне крајности оде у другу то знају само бошњачки историчари а каква судбина чека садашње јунаке сазнаћемо у скорој будућности. Можда на то питање одговор има “врли” бошњачки политичар који је недавно српске споменике јавно назвао најобичнијом скаламеријом! Историчари из Републике Српске не пристају на то да се данак у крви учи онако како су га представили аутори уџбеника историје у Федерацији БиХ. По њима, насилно одвођење српских дјечака у јањичаре описано је као добровољни чин, а породице су се од дјеце са радошћу одвајале, шаљући их да буду припадници елитне турске војске. Да човјек не повјерује докле иде њихов цинизам. Данка у крви, по бошњачким историчарима, није ни било, а исламизација српског народа оцијењена је као добровољан а не насилан чин. То рекоше и остадоше живи! Према томе, након ових наведених примјера, који су више него илустративни, поставља се сасвим нормално питање а то је да ли овај географски простор, који неки називају државом БиХ, треба и може опстати као јединствен државни субјект ако знамо да то никада у својој историји није ни био. Више је него јасно да се српски народ никада неће моћи идентификовати са државом у којој је, као прво, задржан против своје воље, гдје му забрањују да се користи својим писмом, да има и поштује своју историју, културу и традицију, у којој му одричу право на сопствено поријекло и у којој му националне јунаке проглашавају терористима. То је, вјерујем, јасно и муслиманским и бошњачким политичарима. Ако није то је веома лако провјерити. Постоји у свијету једна врло демократска метода провјере воље народа а зове се референдум. Дозволите, господо, српском народу у БиХ (који је као што тврдите конститутиван) да изађе на референдум гдје ће једно једино питање бити: ЈЕСТЕ ЛИ ЗА НЕЗАВИСНОСТ СРПСКЕ? Сваки резултат референдума испод 95% одговора ДА сматраћу неуспјелим и пристаћу да и даље живим у тамном вилајету с надом да на други долазак Исуса Христа нећемо дуго чекати! Илузију муслиманском становништву да је овај географски простор некаква државна творевина појачавају и поједини српски политичари који ради ситних, властитих интереса и нескривеног страха од високог представника говоре о неопходности очувања постојећих граница ради мира и стабилности. Па, господо, нико нормалан не жели промјену граница оружаном силом. Рат призивају лоши и неуспјели политичари а води га мржња и сљепило. Ако се сматрамо цивилизованим, одговорним, савјесним и толерантним створењима онда ћемо све проблеме рјешавати на начин који неће угрозити другог нити ће рјешење проблема ићи на штету другог, било појединца било етничке скупине. Ја зато зааиста подржавам идеју укидања Републике Српске (укидање или нестанак, како ко више воли) коју свакодневно заговарају муслимански (бошњачки) политичари! Додуше, они о укидању Републике Српске говоре с призвуком пријетње, неријетко с гнушањем изговарају само њено име, њене становнике (додуше само Србе!) отворено и без пардона називају агресорима, злочинцима, четничком бандом и слично и у томе се разликују од мог модела укидања Републике Српске јер ја сам за њен постепен нестанак, успостављање независности и припајање Србији као једином могућем и праведном рјешењу. Јер заиста је нелогично и непојмљиво да политичке вође муслиманског живља о једном народу свакодневно говоре у негативном контексту а да се истовремено од њега тражи апсолутна лојалност! Такву врсту колективног мазохизма, господо, није забиљежио ни један уџбеник психопатологије. Неодрживост “међународно признате државе” БиХ огледа се и у немогућности формирања заједничких институција а прије свега заједничке војске. Сва настојања међународних посредника нису дала резултате што је и логично јер искуства бивше ЈНА довољно говоре шта се дешава у вишенационално формираној војсци кад избије конфликт на националној основи. Господо Бошњаци, ако ви прихватате да вас окупирају муџахедини не мислите ваљда да ће им и Срби похрлити у загрљај и шта мислите ко у том случају треба да нас брани од окупатора ако не браћа Срби из Србије. Па има ли ишта логичније од тога да брат брату помаже у невољи. Нема тог Србина који ће с пуним срцем полагати заклетву пред “зеленом” заставом чији је “отац” Алија Изетбеговић, познатији као припадник злогласне Ханџар дивизије. Ни систем заједничког школства није могућ ма каквом реформом покушавали да га успоставите. Срби имају свој језик и писмо и не пада нам на памет да слушамо којекаква наклапања на тзв. бошњачком језику, измишљотини фрустрираних псеудонаучника око чега се више чује спрдачине него ли озбиљних расправа. Склон сам вјеровању да Далматинци имају више права на свој језик, далматимнски, Истрани на истарски, него ли новокомпоновани бошњаци, бивши муслимани, чије поријекло уопште није тешко доказати!

Но добро, од воље вам да говорите како хоћете и да смишљате назив за тај језик какав год хоћете, али не тражите од нас Срба да се одричемо свог језика на којем су написана дјела непроцјењиве вриједности и свог писма, ћирилице, којим је написано Мирослављево јеванђеље, културни споменик какав немају ни много “већи” народи. Завјештање Стефана Немање за нас је светиња и нема тог закона који ће нама Србима забранити да своју дјецу учимо у духу Завјештања у којем је, између остало, речено и ово: “Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као моћна и тиха сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство, у једну државу”. Наша православна црква је једина институција која је кроз вијекове била уз свој народ и којој имамо захвалити што смо очували идентитет и душу. Страдања кроз која је пролазио српски народ и Српска православна црква на челу с безбројним великомученицима јесу камен темељац нашег духовног јединства и снаге. Неопходна је духовна обнова српског бића а те духовне обнове нема без свете Православне цркве. Духовна обнова, ма како то парадоксално звучало, мора обухватити и дио свештенства да у скорој будућности не бисмо наводили како су некада били дрвени путири а златни свештеници а данас су златни путири а дрвени свештеници! или, не дај Боже, ону другу изреку: цркве граде, Богу се не моле. Нека нам у том погледу буде узор јеврејски народ. Српске политичке вође морале би много одлучније, енергичније и “агресивније” заступати српске интересе. Овако како то поједини сада раде не чини ми се да су у функцији одбране интереса српског народа. Онај политичар који не ради на остварењу јединства Републике Српске и Србије не чини добро своме народу и неће бити запамћен ни по чему другом осим по удворичком и поданичком понашању које само њему лично доноси корист. Др. Срђа Трифковић је то најбоље изразио сљедећом реченицом: “Услове треба стварати изнутра. а при томе мотрити на промјену околности споља, спремно чекати да се стекну политички, психолошки и војни услови за нову подјелу геополитичких карата.” Ако се узму у озбиљна разматрања најновије изјаве појединих бошњачких политичара како им сметају српска обиљежја (српска застава, двоглави орао, химна “Боже правде”) те да је Република Српска геноцидна творевина настала агресијом на БиХ, онда не треба бити посебно далековид и мудар те закључити у каквој то држави треба да живе Срби у будућности на овим просторима. Има ли онда ишта логичније него да се Република Српска укине на начин поменут у тексту и тиме бисмо заувијек ријешили међунационалне тензије и неспоразуме.