Видовдан.орг као место окупљања
„Традиција за нови миленијум“ је слоган који поручује оно што нам је данас потребно. То је гесло које спаја прошлост и будућност, а Видовдан.орг се, сам по себи, скоро неприметно, али сасвим спонтано, намеће као мост између те две временске димензије – као садашњост, у којој се управо традиција за трећи миленијум и непосредно ствара.
Многи текстови који су се ових година појавили на Видовдан.орг, већ су уткани у назирућу традицију новог миленијума. Та традиција је, уметнички речено, дело које се ваја. Међутим, да би се традиција учврстила, она, ипак, мора да постане део владајућег дискурса у својој средини. Традиција не може да буде неми посматрач, нити коментатор, нити аналитичар. То није традиција, то је посматрање традиције, са тенденцијом да се током времена претвори у отуђење од ње.
Наравно, не значи да је писање за Видовдан, учествовање на Форуму, коментарисање чланака, или једноставно читање, отуђење. То бар досад није било. Јер, међу рушевинама српске цивилизације ваљало је поново сабрати оно што ваља и проверити га наспрам духа садашњег времена, да би се кристализовало језгро из којег може да крене опоравак, препород – наставак путовањâ која су нам прекинута на нашем духовно-цивилизацијском врхунцу – када су спољна агресија и домаћа неслога срушили готово целу грађевину.
Дошли смо, међутим, до тренутка када треба направити следећи корак, да не бисмо сабране фрагменте, који су се већ донекле кристалисали, претворили у обичан музејски експонат. Јер, као што су амерички варвари уништили музеј старина у Багдаду 2003. године и развукли непроцењиво благо на све стране света, тако и нама прети иста опасност – од варвара међу нама, потпомогнутим, разуме се, и варварима споља.
Очигледно је да се криза која је захватила свет полако примиче тачки усијања и да ће то имати непосредне, врло тешке последице и по нас у Србији и српским земљама, као и на оне у расејању. Да смо сложни, сабрани са сопственом државом, знали бисмо шта нам је чинити и како да збијемо редове под заједничким кровом и организујемо се како бисмо кризу што боље пребродили. Међутим, као што сви Видовданци знају, то није случај. Напротив, суочени смо са претњом да нам варвари међу нама отуђе све оно што већ нису, да га распродају у бесцење како би владали само који дан дуже и узели још коју провизију, дневницу, или мито.
Близу смо тога да нам се отме Српско војводство, после толиких векова борбе за његову слободу. На ивици смо да се, у наше име, узму огромни, нови, зајмови од ММФ-а, који треба да нас коначно отерају у дужничко ропство, да се Телеком прода непријатељској држави, да се преостали ресурси, преко „приватизације“, или „тајкуна“ трајно отуђе од нас и наше баштине. А тада више нећемо имати од чега да правимо традицију, осим од виртуелних битова у виртуелном простору. То, ипак, не би било достојно Традиције за нови миленијум. То би, у ствари, било гарант њеног уништења у самом повоју.
Чини се да се око Видовдана, у разним облицима учешћа, окупило тврдо, интелектуално, храбро језгро људи, с којим би се могло кренути у борбу за очување вредности, под условом да су вољни и спремни. Зато је моје питање – јесмо ли, јесте ли спремни. Да ли се, у складу са традицијом за нови миленијум, можемо окупити око Видовдан.орг? Не као странка, наравно, већ као центар окупљања оних који би да покрену Србију, за почетак. Као језгро које може, преко српског, националног сајта, да у кратком времену окупи хиљаду људи за било коју акцију од општег значаја. Или да, путем (засад виртуелних) одбора широм Србије и расејања, спроведе координисане акције у својим срединама.
Какве акције? Препознаћемо их путем анкета на сајту, у којима би они који одговоре: „Да“, били обавезни да своје опредељење и спроведу, или да се на договореном месту појаве. Пример који се намеће је на пример евентуално, окупљање 1.000 Видовданаца (наравно, и оних које они позову) испред Народне скупштине на дан гласања о новом Статуту Војводине, носећи поруку да ћемо тај акт – ако буде усвојен – сматрати ништавим. Можда ћете рећи да то није добар пример – или, још боље, то изразити у постављеној анкети. И то је легитимно. Али важно је да будемо спремни за акцију, за све могућности у овом кризном времену, које ће захтевати и брза и правовремена реаговања, где више неће бити довољно само седети и плакати над јадним стањем у Србији.
Дакле, то је наш предлог за почетак. Да Видовдан.орг постане активна традиција за нови миленијум, да направи следећи корак. Да од промишљања и коментарисања пређемо у следећу, неопходну фазу активног учествовања у сопственој судбини и новој-старој традицији која се управо обликује. Да се из фазе контемплације пређе у фазу акције. Када би постојале организације које ово већ раде ефикасно, не би било потребе за оваквим размишљањима. Али, као што сви знамо, нема их. Не значи да треба искључити сарадњу са некима од њих, али управо је Видовдан она искра која животу недостаје, а време је да се кресну оцила и ватра упали. Шта кажете? Колико нас има?
у име редакције
АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ
БРАНКО РАДУН
АНГЕЛИНА МАРКОВИЋ
