ТРАГ У ВРЕМЕНУ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

Комнена Коље Сератлића

Империја и Афера Ковачевић

Ова земља, тачније српски народ, се већ одавно налази пред тајанственом силом, Империјом зла, која одређује ко ће живјети, а ко умријети. Сила се зове САД. Та Империја, осим што је пројектовала, изазвала и водила више од стотину локалних ратова од 1945. године до данас, и осим што је побила стотине хиљада невиних (њиховим војницима убицама се не може судити, а о испоручивању некој земљи гдје су починили злочин да се и не говори, јер та Империја поштује свој Устав и законе), стално производи и афере, случајеве. То је једна завјереничка земља, земља из које се сваког секунда шири трулеж и смрад у политици, економији, култури, науци, спорту. За иоле нормалан људски ум просто је невјероватно да вође у Србији не могу, неће или не смију да са том Империјом зла или уреде односе, или да их потпуно прекину, tertium non datur (нема трећег). Да су односи донекле нормални (а зна се шта су нормални односи између двије земље), да Империја не производи афере, туча младића на територији Империје зла не би се нашла ни као кратка вијест у неком „пиштољском” листу, јер се такве туче у свијету догађају сваког минута. Да иронија буде већа, управо на територији Империје зла има свакодневних туча невиђених размјера, убиства ђака по школама, расних и других сукоба. Ту Империју зла нико не може да казни, нико не може да јој уведе санкције, нико не може да је бомбардује. Додуше, често јој вјетрови и пожари однесу цијеле градове и села, али ти безбожници, те сотоне, не могу из тога да извуку поуке.

О намјерно изазваној афери Ковачевић, Империја је успјела да заокупира цијели живот једне земље. А онда плаћеници Империје зла, докона наклапала „ауторитативно” доносе оцјене, затим наивни и неуки насједају, посебно гладни којима је пред очима милион долара (ово је земља сиромаштва и глади). До повраћања изазвали су неки ставови о тој афери вјечно присутних у масмедијима шефица НВО, бивших неуспјешних амасадора, затим разних самозваних коментатора, аналитичара, експерата. Живио сам у неколико земаља свијета, и то у великим земљама и градовима (Сиудад Мексико, Москва, Буенос Аирес, Рио Де Жанеиро, Сантиаго Де Чиле, Софија и други мањи), посјетио сам више од стотину земаља, али нигдје нисам видио толико коментатора, аналитичара, експерата, водитеља као у Србији. Када сам недавно видио и чуо да су двије ТВ водитељице проглашене српским брендом потпуно сам полудио, јер сам ја, непоправљиви идиот, мислио да бренд могу да буду, рецимо, малине. Да, бренд може бити нека изузетно популарна личност, позната у свијету, али зар су то водитељице, које су туга ТВ-а? Као што срце стане и живо биће умре, тако стане цијели живот земље, „умире” цијела земља због једне добро изрежиране афере, којом се већ мјесецима баве и звани и незвани и познаваоци и тотални лаици. Најмање су се чули, зато и јесте афера, они који су се годинама бавили конзуларним пословима, пословима који су темељ једне озбиљне дипломатије. Дужан сам према невиним и поштеним грађанима ове земље као дугогодишњни дипломата (36 година искуства), надасве конзул, да објасним, помогнем, образложим било које питање из конзуларне проблематике, а ова намјерно изазвана афера прије свега спада у ту проблематику.

Једна од главних конзуларних функција (има их 25) назива се Конзуларна заштита. Када се ради о тој кључној конзуларној функцији, она се не може пружити док се претходно у сваком конкретном случају поуздано не утврди да је у питању држављанин Србије (тако раде и све друге земље, односно конзулати). Дакле, држављанство је основ за пружање конзуларне заштите. Држављанство је трајна правна веза између грађана и државе. Историјски гледано, држављанство је настало када и држава. Та веза одређује и персонални суверенитет сваке државе. Сваки држављанин, грађанин има неограничено право живљења у својој земљи, и зато је протјеривање својих грађана из земље недопустиво, као и екстрадиција. Ова заштита домаћих грађана, држављана, налази се у уставима свих озбиљних и уређених држава. Надаље, сваки конзул дужан је да свога држављанина у земљи пријема штити све док се не докаже шта је урадио, без обзира на тежину оптужби. Тај доказни период у неким случајевима траје и по неколико година. У дугој пракси имао сам толико примјера да би овај осврт захтијевао десетине страница. Можда неки примјери помогну да сви они који су заузимали ставове у вези са наведеном афером коригују или потврде своје ставове. Навешћу примјере из Братиславе, гдје сам био конзул више од четири године. Тамо сам издао на стотине путних исправа, понајвише путних листова (пасавана). На примјер, издао сам путни лист грађанину чије име сада није битно, а који је донио потврду да је пријавио одговарајућем органу земље пријема да му је пасош украден. Имао је докуменат на основу кога сам утврдио да је држављанин Србије (према прописима, то је лична карта, возачка дозвола, Увјерење о држављанству, у изнимним случајевима два свједока који имају уредне пасоше и који могу да потврде идентитет неке особе). Са собом је имао личну карту на основу које сам утврдио да је држављанин Србије. Након годину дана утврђено је да је тај држављанин учествовао у убиству у граду Жилини. Шта након тога тражи дотична земља, то у овом случају није битно, односно и то је регулисано међународним и билатералним нормама. Други примјер: издао сам путни лист, према свим прописима, држављанину Србије једнога дана у току пријеподнева. Сутрадан, полицијски погранични органи (на граници словачко - мађарској) доставили су Конзулату путни лист те особе (иначе, земља пријема је дужна да у року од 48 сати одузету страну путну исправу достави најближем ДКП). Био је на потјерници органа земље пријема због неких криминалних радњи у неком мјесту у Словачкој. Трећи примјер: више од годину дана штитио сам држављанина Србије који је оптужен да је покрао скупоцјене предмете у једном великом магазину гдје је иначе био чувар. Носили смо му храну у затвор, новац, љекове и томе слично. На крају суђења утврђено је да тај несрећни ноћни чувар није покрао магазин, већ једна криминална група. Ослобођен је, а Конзулат је пресавио табак и затражио одштету за свог држављанина који је, нажалост, у затвору оболио због туге – неправде.
Генерално, репатријација је добровољни вид повратка државаљанина Србије у земљу, и то право му се не може оспорити када год жели да се врати. Ако се конзулату (ДКП) обрати неко лице које не може да докаже идентитет, конзул је дужан да затражи од МУП-а провјеру података (према мјесту пребивалишта) које је дало то лице. Ако се утврди да је лице које је затражило путни лист држављанин Србије (позитиван одговор МУП-а), конзул мора да изда путни лист за репатријацију. Дакле, путни лист се издаје грађанима који су илеглно дошли у страну земљу, односно без пасоша, а органи те земље их открили и привели, или који су на било који начин остали без путне исправе. Путни лист само служи да се грађанин врати у своју земљу, а не да путује у друге земље. Зато се важност путног листа ограничава буквално на неколико дана. На граници Србије, полицијски органи одузимају путни лист и упућују држављанина у мјесто пребивалишта да извади нова документа.

Конзул у већини случајева није у могућности, ако лице које је затражило путни лист није регистровано у ДКП било по ком основу (потјерница и др.), да сазна да ли је конкретно лице починило недозвољене радње, поготово ако је починило неке радње на другом јурисдикционом подручју. Сада се поставља питање да ли је вице-конзул у Њујорку знао шта је урадио Ковачевић, односно да ли је урадио неко дјело због чега га терети земља пријема, у овом случају Имперуја зла. Такође, што је изузетно битно, Империја је морала у року од 48 сати да обавијести ДКП да је неком лицу одузела пасош (у овом случају држављанину Србије), затим шта је урадио, те да одузети пасош и полицијски записник достави Конзулату. Ако је Империја то урадила, а вице-конзул урпкос томе издао пасаван, онда је вице-конзул издавањем пасавана начинио велики прекршај. Све рецимо да се тако десило, све да је вице-конзул тотални аматер или је из неких других разлога издао путну исправу (нико му не може наредити да крши нормативна акта о издавању путних исправа, ни министар ни генерални конзул, а ако му нареди, што се и мени десило у Братислави, онда онај ко је наредио мора и да потпише тај путни лист), поставља се кључно и једино круцијално у овој афери питање: како је Ковачевић напустио територију Империје зла? Наиме, у мање организованим земљама, када се деси такав случај, након пар сати име починиоца налази се у компјутерима свих граничних прелаза. Да ли можете замислити да Империја, која нам је ушла не само у компјутере, већ у душу, која може да чита и овај текст, која контролише разговоре мобилне телефоније по цијелом свијету, да није поставила у рачунар слику и забрану изласка из земље Ковачевићу? Е то је, понављам, питање свих питања. Зашто је Империја зла пустила Ковачевића да пређе гранични прелаз и уђе у авион? Није имао дипломатску путну исправу, односно није посједовао имунитет (ДКП-а и не могу издавати дипломатски пасош). Да ли је неко јавио органу, полицајцу на граници (Аеродрому) да прогледа кроз прсте и пропусти Ковачевића, да ли је тај полицајац добио новац – све су то отворена питања. Понављам, ниједна земља неће дозволити починиоцу неког дјела, поготово када му одузме пасош и узме огромну кауцију (што је стравичан прекршај међународних и билатералних норми ако се покаже да је лице невино), да напусти земљу.

Доласком Ковачевића у земљу креће афера. Амбасада Империја у Београду са амбасадором (који је гувернер Србије) на челу руководи афером, а све да се постигну неки други циљеви, од којих је основни да Србија стално буде у хаосу и уцјенама, да је натјерају да призна мафијашку и терористичку државу на властитом територију – Косово, да изгласа фашистички Статут из Новог Сада на путу ка отцјепљењу и др. Када српски надлежни орган саопшти да Србија нема право да испоручује свога држављанина, о чему је било ријечи, онда Империја уцјењује: прво нема редовне годишње помоћи од 60 милиона долара (Империја не даје те милионе за џабе, крваво их на друге начине наплати), затим нема ништа од 2 милијарде долара позајмице од ММФ, јер Империја има 40% гласова у ММФ, нема агремана за новог амбасадора, посебно што је пио и јео са Обамом. Влада се налази у безизлазној ситуацији, посебно због позајмице ММФ, јер ако је не добије онда пада, са великим треском око себе. Влада стога консултује представнике Империје зла, а они кажу „једно милионче биће оптимално”. Тој Империји зла, која је искључиви кривац за економску и финансијску кризу због своје балон економије („вредносна” папирологија, хипотекарни кредити и други марифетлуци), добро дође свако милионче долара.

Влада, умјесто све то да објасни и саопшти, посебно гладним и голим грађанима, и да их једном за сва времена увјери да неће кршити Устав и своје држављане протјеривати или, блаже речено, испоручивати (вала их је испоручила довољно у смртоловницу Хаг за цијели наредни вијек) прави, опет по диктату Амбасаде Империје зла, недопустиву грешку и све завија у вео тајне, поготово што је морала знати да ће та Амбасада опет натјерати неку од својих кртица да некоме шапне, а коме другом него масмедијима, ради стварања хаоса у земљи и што дужег трајања афере. И гле чуда, баш одабирају „Борбу”! Зашто нису саопштили Јавној РТС или својим ТВ каналима? Зна се зашто. На крају, полиција жели све да дозна („Озна све дозна”). Приводи новинаре, што је срамно, да би поново Империја констатовала: „У Србији је невиђена диктатура, нема слобода, прогоне новинаре”. Афера се наставља, ако има милионче, може и два, а гладни ће наставити да пљују по Влади и да рачунају шта се све може урадити за милион долара. Не размишљају о својој дјеци да им се то могло десити, као ни о угледу државе и слову Устава.

Држава Србија је дужна да само на основу валидних доказа из Империје, доказа које су провјерили дипломатско-конзуларни радници Србије о томе шта је урадио Ковачевић, казни свога држављанина примјереном, одговарајућом казном, тако да и Империја и друге земље, ако се десе слични случајеви, стекну повјерење у судство и морал Србије.

На крају, овај текст не би требало оптеретити причом о трагедији у кадровању у кући дипломатије , односно причом о томе који нас аматери све заступају у иностранству. Само ћу напоменути да су дипломатско-конзуларни послови занат који се учи годинама.

ТРАГ У ВРЕМЕНУ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

Комнена Коље Сератлића

Империја и Афера Ковачевић

Ова земља, тачније српски народ, се већ одавно налази пред тајанственом силом, Империјом зла, која одређује ко ће живјети, а ко умријети. Сила се зове САД. Та Империја, осим што је пројектовала, изазвала и водила више од стотину локалних ратова од 1945. године до данас, и осим што је побила стотине хиљада невиних (њиховим војницима убицама се не може судити, а о испоручивању некој земљи гдје су починили злочин да се и не говори, јер та Империја поштује свој Устав и законе), стално производи и афере, случајеве. То је једна завјереничка земља, земља из које се сваког секунда шири трулеж и смрад у политици, економији, култури, науци, спорту. За иоле нормалан људски ум просто је невјероватно да вође у Србији не могу, неће или не смију да са том Империјом зла или уреде односе, или да их потпуно прекину, tertium non datur (нема трећег). Да су односи донекле нормални (а зна се шта су нормални односи између двије земље), да Империја не производи афере, туча младића на територији Империје зла не би се нашла ни као кратка вијест у неком „пиштољском” листу, јер се такве туче у свијету догађају сваког минута. Да иронија буде већа, управо на територији Империје зла има свакодневних туча невиђених размјера, убиства ђака по школама, расних и других сукоба. Ту Империју зла нико не може да казни, нико не може да јој уведе санкције, нико не може да је бомбардује. Додуше, често јој вјетрови и пожари однесу цијеле градове и села, али ти безбожници, те сотоне, не могу из тога да извуку поуке.

О намјерно изазваној афери Ковачевић, Империја је успјела да заокупира цијели живот једне земље. А онда плаћеници Империје зла, докона наклапала „ауторитативно” доносе оцјене, затим наивни и неуки насједају, посебно гладни којима је пред очима милион долара (ово је земља сиромаштва и глади). До повраћања изазвали су неки ставови о тој афери вјечно присутних у масмедијима шефица НВО, бивших неуспјешних амасадора, затим разних самозваних коментатора, аналитичара, експерата. Живио сам у неколико земаља свијета, и то у великим земљама и градовима (Сиудад Мексико, Москва, Буенос Аирес, Рио Де Жанеиро, Сантиаго Де Чиле, Софија и други мањи), посјетио сам више од стотину земаља, али нигдје нисам видио толико коментатора, аналитичара, експерата, водитеља као у Србији. Када сам недавно видио и чуо да су двије ТВ водитељице проглашене српским брендом потпуно сам полудио, јер сам ја, непоправљиви идиот, мислио да бренд могу да буду, рецимо, малине. Да, бренд може бити нека изузетно популарна личност, позната у свијету, али зар су то водитељице, које су туга ТВ-а? Као што срце стане и живо биће умре, тако стане цијели живот земље, „умире” цијела земља због једне добро изрежиране афере, којом се већ мјесецима баве и звани и незвани и познаваоци и тотални лаици. Најмање су се чули, зато и јесте афера, они који су се годинама бавили конзуларним пословима, пословима који су темељ једне озбиљне дипломатије. Дужан сам према невиним и поштеним грађанима ове земље као дугогодишњни дипломата (36 година искуства), надасве конзул, да објасним, помогнем, образложим било које питање из конзуларне проблематике, а ова намјерно изазвана афера прије свега спада у ту проблематику.

Једна од главних конзуларних функција (има их 25) назива се Конзуларна заштита. Када се ради о тој кључној конзуларној функцији, она се не може пружити док се претходно у сваком конкретном случају поуздано не утврди да је у питању држављанин Србије (тако раде и све друге земље, односно конзулати). Дакле, држављанство је основ за пружање конзуларне заштите. Држављанство је трајна правна веза између грађана и државе. Историјски гледано, држављанство је настало када и држава. Та веза одређује и персонални суверенитет сваке државе. Сваки држављанин, грађанин има неограничено право живљења у својој земљи, и зато је протјеривање својих грађана из земље недопустиво, као и екстрадиција. Ова заштита домаћих грађана, држављана, налази се у уставима свих озбиљних и уређених држава. Надаље, сваки конзул дужан је да свога држављанина у земљи пријема штити све док се не докаже шта је урадио, без обзира на тежину оптужби. Тај доказни период у неким случајевима траје и по неколико година. У дугој пракси имао сам толико примјера да би овај осврт захтијевао десетине страница. Можда неки примјери помогну да сви они који су заузимали ставове у вези са наведеном афером коригују или потврде своје ставове. Навешћу примјере из Братиславе, гдје сам био конзул више од четири године. Тамо сам издао на стотине путних исправа, понајвише путних листова (пасавана). На примјер, издао сам путни лист грађанину чије име сада није битно, а који је донио потврду да је пријавио одговарајућем органу земље пријема да му је пасош украден. Имао је докуменат на основу кога сам утврдио да је држављанин Србије (према прописима, то је лична карта, возачка дозвола, Увјерење о држављанству, у изнимним случајевима два свједока који имају уредне пасоше и који могу да потврде идентитет неке особе). Са собом је имао личну карту на основу које сам утврдио да је држављанин Србије. Након годину дана утврђено је да је тај држављанин учествовао у убиству у граду Жилини. Шта након тога тражи дотична земља, то у овом случају није битно, односно и то је регулисано међународним и билатералним нормама. Други примјер: издао сам путни лист, према свим прописима, држављанину Србије једнога дана у току пријеподнева. Сутрадан, полицијски погранични органи (на граници словачко - мађарској) доставили су Конзулату путни лист те особе (иначе, земља пријема је дужна да у року од 48 сати одузету страну путну исправу достави најближем ДКП). Био је на потјерници органа земље пријема због неких криминалних радњи у неком мјесту у Словачкој. Трећи примјер: више од годину дана штитио сам држављанина Србије који је оптужен да је покрао скупоцјене предмете у једном великом магазину гдје је иначе био чувар. Носили смо му храну у затвор, новац, љекове и томе слично. На крају суђења утврђено је да тај несрећни ноћни чувар није покрао магазин, већ једна криминална група. Ослобођен је, а Конзулат је пресавио табак и затражио одштету за свог држављанина који је, нажалост, у затвору оболио због туге – неправде.
Генерално, репатријација је добровољни вид повратка државаљанина Србије у земљу, и то право му се не може оспорити када год жели да се врати. Ако се конзулату (ДКП) обрати неко лице које не може да докаже идентитет, конзул је дужан да затражи од МУП-а провјеру података (према мјесту пребивалишта) које је дало то лице. Ако се утврди да је лице које је затражило путни лист држављанин Србије (позитиван одговор МУП-а), конзул мора да изда путни лист за репатријацију. Дакле, путни лист се издаје грађанима који су илеглно дошли у страну земљу, односно без пасоша, а органи те земље их открили и привели, или који су на било који начин остали без путне исправе. Путни лист само служи да се грађанин врати у своју земљу, а не да путује у друге земље. Зато се важност путног листа ограничава буквално на неколико дана. На граници Србије, полицијски органи одузимају путни лист и упућују држављанина у мјесто пребивалишта да извади нова документа.

Конзул у већини случајева није у могућности, ако лице које је затражило путни лист није регистровано у ДКП било по ком основу (потјерница и др.), да сазна да ли је конкретно лице починило недозвољене радње, поготово ако је починило неке радње на другом јурисдикционом подручју. Сада се поставља питање да ли је вице-конзул у Њујорку знао шта је урадио Ковачевић, односно да ли је урадио неко дјело због чега га терети земља пријема, у овом случају Имперуја зла. Такође, што је изузетно битно, Империја је морала у року од 48 сати да обавијести ДКП да је неком лицу одузела пасош (у овом случају држављанину Србије), затим шта је урадио, те да одузети пасош и полицијски записник достави Конзулату. Ако је Империја то урадила, а вице-конзул урпкос томе издао пасаван, онда је вице-конзул издавањем пасавана начинио велики прекршај. Све рецимо да се тако десило, све да је вице-конзул тотални аматер или је из неких других разлога издао путну исправу (нико му не може наредити да крши нормативна акта о издавању путних исправа, ни министар ни генерални конзул, а ако му нареди, што се и мени десило у Братислави, онда онај ко је наредио мора и да потпише тај путни лист), поставља се кључно и једино круцијално у овој афери питање: како је Ковачевић напустио територију Империје зла? Наиме, у мање организованим земљама, када се деси такав случај, након пар сати име починиоца налази се у компјутерима свих граничних прелаза. Да ли можете замислити да Империја, која нам је ушла не само у компјутере, већ у душу, која може да чита и овај текст, која контролише разговоре мобилне телефоније по цијелом свијету, да није поставила у рачунар слику и забрану изласка из земље Ковачевићу? Е то је, понављам, питање свих питања. Зашто је Империја зла пустила Ковачевића да пређе гранични прелаз и уђе у авион? Није имао дипломатску путну исправу, односно није посједовао имунитет (ДКП-а и не могу издавати дипломатски пасош). Да ли је неко јавио органу, полицајцу на граници (Аеродрому) да прогледа кроз прсте и пропусти Ковачевића, да ли је тај полицајац добио новац – све су то отворена питања. Понављам, ниједна земља неће дозволити починиоцу неког дјела, поготово када му одузме пасош и узме огромну кауцију (што је стравичан прекршај међународних и билатералних норми ако се покаже да је лице невино), да напусти земљу.

Доласком Ковачевића у земљу креће афера. Амбасада Империја у Београду са амбасадором (који је гувернер Србије) на челу руководи афером, а све да се постигну неки други циљеви, од којих је основни да Србија стално буде у хаосу и уцјенама, да је натјерају да призна мафијашку и терористичку државу на властитом територију – Косово, да изгласа фашистички Статут из Новог Сада на путу ка отцјепљењу и др. Када српски надлежни орган саопшти да Србија нема право да испоручује свога држављанина, о чему је било ријечи, онда Империја уцјењује: прво нема редовне годишње помоћи од 60 милиона долара (Империја не даје те милионе за џабе, крваво их на друге начине наплати), затим нема ништа од 2 милијарде долара позајмице од ММФ, јер Империја има 40% гласова у ММФ, нема агремана за новог амбасадора, посебно што је пио и јео са Обамом. Влада се налази у безизлазној ситуацији, посебно због позајмице ММФ, јер ако је не добије онда пада, са великим треском око себе. Влада стога консултује представнике Империје зла, а они кажу „једно милионче биће оптимално”. Тој Империји зла, која је искључиви кривац за економску и финансијску кризу због своје балон економије („вредносна” папирологија, хипотекарни кредити и други марифетлуци), добро дође свако милионче долара.

Влада, умјесто све то да објасни и саопшти, посебно гладним и голим грађанима, и да их једном за сва времена увјери да неће кршити Устав и своје држављане протјеривати или, блаже речено, испоручивати (вала их је испоручила довољно у смртоловницу Хаг за цијели наредни вијек) прави, опет по диктату Амбасаде Империје зла, недопустиву грешку и све завија у вео тајне, поготово што је морала знати да ће та Амбасада опет натјерати неку од својих кртица да некоме шапне, а коме другом него масмедијима, ради стварања хаоса у земљи и што дужег трајања афере. И гле чуда, баш одабирају „Борбу”! Зашто нису саопштили Јавној РТС или својим ТВ каналима? Зна се зашто. На крају, полиција жели све да дозна („Озна све дозна”). Приводи новинаре, што је срамно, да би поново Империја констатовала: „У Србији је невиђена диктатура, нема слобода, прогоне новинаре”. Афера се наставља, ако има милионче, може и два, а гладни ће наставити да пљују по Влади и да рачунају шта се све може урадити за милион долара. Не размишљају о својој дјеци да им се то могло десити, као ни о угледу државе и слову Устава.

Држава Србија је дужна да само на основу валидних доказа из Империје, доказа које су провјерили дипломатско-конзуларни радници Србије о томе шта је урадио Ковачевић, казни свога држављанина примјереном, одговарајућом казном, тако да и Империја и друге земље, ако се десе слични случајеви, стекну повјерење у судство и морал Србије.

На крају, овај текст не би требало оптеретити причом о трагедији у кадровању у кући дипломатије , односно причом о томе који нас аматери све заступају у иностранству. Само ћу напоменути да су дипломатско-конзуларни послови занат који се учи годинама.