Манифест истинског родољубља

Бошко Обрадовић,

Православље број 924

Стара крилатица Верујем у Бога и Српство, која се приписује великом српском уму Јовану Дучићу, опште је позната и навођена вероватно и у много древнија времена од Дучићевог. Овај наизглед једноставан и потпуно јасан слоган српског народа крије у себи једну веома значајну поруку: да вера у Српство не може бити пре вере у Бога. Ово је најважнија духовна лекција коју треба да научимо из историјске читанке.

Српско вјерују

Верујем у Бога основно је Вјерују српског народа кроз историју. Наш живот и мисао, на првом месту, окренути су побожности. Све највеће домете на било ком друштвеном плану у српској историји остварили су људи дубоке вере у Бога, било да су у питању владари, војсковође, научници, уметници или, у последње време, спортисти. Све највеће пропасти, насупрот, узроковали су људи који су се одрекли вере у Бога и погазили моралне законе. Овај богослужбени принцип показао се као сигуран ослонац српског историјског кретања и опстанка. Сви преломни историјски догађаји, све револуције у духовном, културном или политичком животу имале су само једну вододелницу: веру у Бога или неку од замена за веру, која би се показала као историјска странпутица.

Много пута до сада покушавано је у науци, публицистици или уметности да се укаже на неке друге историјске слојеве и идентитете српског народа. Без обзира што у свему томе може бити занимљивог материјала за истраживање и што ниједан народ не може себи да приушти такав луксуз да се одриче неког дела своје историје и етноса, ипак је историја Срба дефинитивно обележена хришћанским печатом. Европски национализми рођени су углавном у 19. веку, док је српски народ националну свест изградио 6. векова раније, кроз светосавско оснивање Српске православне цркве, чиме је постављен темељ српском националном идентитету од тада до данас. Црква је кроз векове била духовни, морални, културни, често по нужди економски, политички и државотворни стожер српског народа у временима када су све друге институције биле уништене. Ово није историјска сентименталност, већ трагична истина о једној Цркви која је своју историјску судбину у потпуности поистоветила са својим народом, чувајући како његову душу, тј. његов духовни опстанак, тако и његово тело, тј. његов голи физички останак. Црква је притом и неисцрпна ризница духовног искуства наталоженог кроз векове светитељских подвига српског народа и целокупног хришћанског предања. Ово искуство и данас и увек велика је духовна заштита српског народа пред свим искушењима. Наш народ не мора да стрепи и двоуми се којим путем у бурној савремности препуној светских цивилизацијских ломова. Он има проверено искуство које је га је одржало кроз више него трагичну историју.

После вере у Бога следи вера у српски национ, у смисао његове богоизабраности. Вера у Српство није наша религија, замена за хришћанство, национална вера, етнофилетизам и месијанизам. Посебно, наше уздање у Српство није шовинизам, односно мржња према било коме. Вера у Српство је наш дуг поштовања према прецима и наша одговорност пред потомцима. Вера у Српство је елементарна љубав према своме народу и нада у његов опстанак и бољитак. Вера у Српство је заљубљеност у духовни лик свога народа и његове најлепше изразе. То све је у потпуној супротности са омаловажавањем било ког другог народа, још више са шовинистичким расположењима. Ради се о апсолутно супротним националним осећањима и духовним изворима: љубави и мржњи, заснивању смисла на позитивним или негативним емоцијама и делима. Једно је сигурно: нема ништа погубније него свој национални идентитет базирати на мржњи према другом народу или вери.

Најважније наравоученије овог поклича Верујем у Бога и Српство јесте да увек на првом месту треба да је вера у Бога, па тек на онда на њој заснована вера у Српство. Не стављати Српство на прво место, нити веровати у Српство без Бога - велики је наук ове мисли. Ни у једном трену не смемо заборавити Српство и његове животне интересе, али још више чињеницу да постоји нешто изнад Српства, а то је хришћански духовни и морални лик нашег народа.

То што су у историји, а нарочито данас, многи своје каријере остварили на гажењу народа из кога потичу, утицало је да озбиљније и одговорније станемо у заштиту свога народа. То не значи да нам је у томе све дозвољено. Ми морамо остати достојни вере којој припадамо и бранити своје интересе на начин који неће наружити морални закон нашег народа. Такође, не смемо од Српства правити религију којој се не сме критички приступити. Нема ништа лажније и штетније од некритичке и умишљене глорификације, као што нема ништа бедније и ружније од било које врсте вређања свога народа.

Српство је наше тело, а хришћанство наш дух. Морамо бринути и о телу, али још више о духу, јер он претеже. Национално телесно мора да умре у духовној њиви и роди националним духовним плодовима. Телесне, земаљске националне грађевине пропадају, а Црква и духовни плодови нације вечни су. Све земаљско може се обновити ако је порушено. То, међутим, није могуће ако се изгуби дух. Зато је за нас најважније да сачувамо духовну суштину нашег народа и све остало ћемо придодати. Ако духовну суштину изгубимо узалуд ће нам бити све спољашње форме које неће опстати саме од себе, односно биће попуњене другом, нашем духу потпуно страном садржином.

Три врсте српства

Српски Завет јесте оно наше опредељење као личности и нације да будемо верни духовном и историјском избору наших предака. Наш Завет је српско исповедање Новог завета, у српско рухо обучено православно хришћанство. Српски Завет није комплетан ако недостаје било која од три његове временске димензије: 1) однос према прошлости - да научимо тајну Завета од наших предака; 2) однос према садашњости - да посведочимо Завет у савремености као што су то наши преци учинили у своје време; и 3) однос према будућности - да тајну Завета пренесемо својим потомцима. Завет се учи на предачким примерима, Завет се не потврђује на речима него на делу, и Завет је мртав ако нема наследника Завета.

Постоје три могућа наша односа према Српском Завету: исповедање, одрицање и фалсификовање. Ми можемо да будемо нова смена у сведочењу Завета. Ми можемо да се одрекнемо Завета и да свој идентитет градимо на потпуно другим основама. Најзад, ми можемо да злоупотребимо Завет у свом интересу, личном или страначком, или било ком другом. Прва два случаја су јасна: ми смо настављачи Српског Завета или га револуционарно одбацујемо и успостављамо свој систем вредности и некоме или нечему другом се заветујемо, јер човек и народ не могу без вере, па било које врсте да је она. Трећи случај је најсложенији и по Завет најопаснији: коришћење заветних принципа, реторике и симбола у циљу остваривања властитог интереса. Последица овог лажног исповедања Завета јесте компромитација свега онога што се проповеда. Управо овај трећи случај нама се догодио у последњих 15 година.

Из свега овога проистиче да постоје три врсте Српства: оно које у тајни Завета види смисао патриотизма - истинско родољубље; оно које одриче национално као битно за идентитет - безавичајност; и оно које у голом интересу глуми истину - лажно родољубље.

Ово, наравно, не значи да из Српства треба искључити оне који не верују или верују другачије, као и оне који су се одрекли свога идентитета или га морално злоупотребљавају. Због њих, који имају слободу опредељења и остају наша браћа и суграђани ма како себе препознавали, ми не можемо искривљавати српску историју и налазити друге основе српском родољубљу ван оних које су га одржале кроз векове. Ми, дакле, немамо толико проблем са онима који се одричу Завета, колико они имају проблем са истином о томе ко су били. Највећи, међутим, проблем који смо кроз историју имали са онима који су одбацили Српски Завет као основу свога идентитета био је у томе што су они да би се доказали у новом идентитету морали да жестоко оспоре и нападну стари. Уз то, они се често осећају као нови просветитељи који треба да по сваку цену и на сваки начин утичу на српски народ да схвати погубностима старог и прихвати благодети новог идентитета.

Светосавски пример

Спасење своје душе јесте прва брига свакога човека. Али је и неодвојив део тога спасења брига о ближњем свом. Нема личног спасења путем равнодушности спрам судбине свога народа и било ког другог човека до тебе.

Ово је специфична мисија задата српском монаштву, коју је први посведочио управо духовни отац српске нације - Свети Сава. Растко Немањић се најпре одрекао свих части и славе од овога света и отишао да спашава своју душу. Није, а могао је овај младић, као владарски син, да и као монах буде у части и слави у својој земљи. Отишао је у страну земљу да се као обичан монах подвизава у ондашњој и данашњој високој школи побожности: Светој Гори. Тек сам просвећен и узрастао у врлинама, Свети Сава је постао просветитељ свога отачаства. И, како сведоче писци његовога житија, тешког срца се одрекао светогорског мира зарад спасавања душе свога народа. Али је у томе дао целога себе. Црквени и друштвени активизам коме се посветио, читав његов просветитељски ангажман који можемо назвати светосавским родољубљем, био је спасоносан по српски народ. Када би исцрпео своје духовне снаге и уморио се од многих црквених и световних друштвених послова, Свети Сава се враћао духовном подвигу у самоћи. И цео његов живот је био кретање између самоће самопосматрања и самоусавршавања, са једне стране, и истрајног националног рада на корист свога народа, са друге стране.

Из овог светосавског примера изродило се српско монаштво које је увек колико окренуто спашавању своје душе у манастирском животу, толико и друштвено присутно у борби за душу српског народа. Зато у српској историји нема православља без родољубља, нити родољубља без православља. Патриотизам који не би имао православље у својој основи одрекао би се свога најдубљег смисла и постао празна и поразна љуштура. Сваки друштвени пројекат који је стваран без хришћанске основе показао се као у најмању руку проблематичан.

Зато је мало српско Вјерују - Верујем у Бога и Српство - тачна дефиниција нашег националног програма, али и потпуно прецизан редослед наших приоритета - манифест истинског родољубља.