Александар Димитријевић

СРБИЈА У РАСКОРАКУ

У се’ и у своје кљусе.

Народна изрека

Србија је тренутно суочена са два задатка. То су подношење молбе за пријем у Европску Заједницу и суочавање са светском економском кризом. На први поглед та два задатка немају пуно заједничког. Код првог реч је о испуњавању услова и о процедури, а код другог о примени одређених мера и прилагођавању новом стању. Дошавши у исто време, та два процеса врло лако могу да постану узрочно-последично повезана. Ова могућност није једино што их повезује. Наиме, и један и други су обавијени тајанственошћу. Јавност о њиховим исходима добија пуни увид тек на крају, кад је готово. Због њихове природне сложености и велике специфичности, потребно је паралелно деловање на два колосека. Стиче се утисак да, у извршавању својих обавеза према једном и другом, надлежни долазе у искушење да себе нађу ухваћени између реалног и могућег.

Полако, све више излази да Србија хоће-неће, мора у Европску Заједницу. Када је реч о томе приступању, постаје све мање јасно са које стране долази већи притисак, да ли из Европе или из Србије. Истовремено, није баш јасно где стоје веће препреке, а ли код куће или у иностранству. И ако је Србија формално још далеко од Заједнице, испуњавање појединих услова ствара утисак да постоји могућност за скраћивање процедуре и омекшавања ригорозних захтева. Изненадна светска економска криза могла би да баци ново светло на формалну процедуру око уласка Србије у заједницу европских држава.

Због акутности читаве ситуације, тренутно је сва пажња управљена према догађањима у светској економији. Као што је познато криза је потекла са финансијског тржишта. Убрзо је проширена на банкарство, да би на крају погодила аутоиндустрију, као једног од најзначајнијих светских произвођача. Суочени са кризом, у развијеним економијама државе постају активни чиниоци у борби против ње. Истовремено, признато је постојање нерационалног понашања у економији. Отуда почиње да се све чешће говори о увођењу ограничених административних мера у привредне токове. Као прве мере у борби против кризе су национализација корпорација које су запале у тешкоће, убризгавање масе свежег државног новца у националне финансијске токове и мере заштите домаћег тржишта познате као протекционизам.

У Србији за сада влада другачија атмосфера. Ту је и даље присутна склоност наученом понашању. Ослобађање од аутоматизма и понашања по навици споро иде. Кредити и даље остају популарни, и за државу и за кориснике. То подједнако важи како за пословне, тако исто и за потрошачке. Без обзира што је сада неповољно време за узимање, па и давање кредите. Будући у незавидној ситуацији, влада није имала куда па је са помпом најавила одобравање нових кредита предузећима и потрошачима. На одлуку владе као да није имало никаквог утицаја што су кредити сада мач са две оштрице. Као прво, све их је мање на тржишту, јер државне новчане резерве пресушују. Као друго, услови за њихово коришћење постају све неповољнији. То пре свега важи за кредите које држава узима од међународних финансијских институција, пошто је могуће добијање само краткорочних кредита са високом каматом. Поврх свега кредити никако не могу да буду једини начин за подстицање производње, а нарочито не потрошње у условима кризне ситуације.

Како за сада ствари стоје, ова економска криза тражи пре свега преструктуирање целокупне економије и преиспитивање праваца инвестиционе политике. То пре свега значи задржавање што је могуће веће масе новца у оквиру државног банкарског система, што једино доприноси повећању производње и оживљавању економских токова. Ова криза нарочито прети државама са слабо развијеним економијама јер доводи до одливање новца из банкарских фондова.

Тако ни Србија није имуна од споменуте појаве. Када је после дугог ометања окончања продаја већинског власништва нафтне индустрије, и у земљу из Русије стигло 400 милиона евра, попуњавајући тако државни буџет, учинак ове трансакције променио је свој укус истог тренутка. То је дошло као последица финансијске кризе у свету, јер су страни депозитори новца у српским банкама, одједном повукли своја средства из Србије у висини од око 600 милиона евра. Да би били одржани услови за несметано функционисање унутрашњег финансијског система, постоји могућност да приспела средства буду једноставно истопљена у подмиривању дневних потреба за функционисањем унутрашњег финансијског тржишта и отплате камата краткорочних кредита. То Србију може да доведе у ситуацију да остане “и без пара и без јарета”, принуђена да поново тражи кредит са међународног тржишта, за које је питање хоће ли и само тада да има средстава.

Несигурни финансијски терен у земљи продубљен је недостатком профитабилних предузећа, која би можда могла да буду извршена национализована. Поред овога после извршене приватизације, нови власници капитала су заузети пре свега бригом како да своју акумулацију капитала усмере према личним пословним интересима и финансијским шпекулацијама, па тако природно мање интереса имају за државне интересе.

Ваљда као последица оваквог стања надлежни из министарства финансија долазе на оригиналну идеју. Порески обвезници постају сигуран ослонац владе. Запослених и пензионери треба да постану спасиоци државног буџета. Као начин за остварење ове замисли спомиње се замрзавање плата и пензија, па чак и њихово смањивање. За сада на срећу до тога није дошло јер је у међувремену испрошен још један кредит код ММФ-а, па је тако суочавање Србија са правом кризом за сада одложено.

Како изгледа Србије је пронашла и оригиналан рецепт за санацију у аутомобилској индустрији. У свету, за решавање тих проблема постоји више могућности. Најављено је смањење производних капацитета и припреме за производњу нових модела на алтернативни погон. Осим тога у Америци постоји још иницијатива за продају делова ауто индустрије страним купцима. Кинези већ показују интерес за куповином. Ваљда само још из националног поноса Америка ту могућност оставља као своје последње прибежиште.

И Србија је ових дана показала да има свој понос. Па уместо да затвори фабрику аутомобила из Крагујевца , што је једино економски логично решење с обзиром на стање и услове конкуренције на светском и европском аутомобилском тржишту, Србија отвара нове путеве развоја своје ауто индустрије. У том смислу Министар за економију отпутовао је у Торино да са ФИАТ-ом потпише уговор о настављању производње у Крагујевцу. По повратку из Италије, Министар је објавио успешно обављен посао, што другим речима значи, без обзира на неизвесност ауто индустрије у свету, Србија остаје изван домашаја тих турбуленција.

Некако у исто време, о трошку пореских обвезника, отпремљена је на годишње заседање Економског Форума, делегација са Потпреседником владе и Министром за науку и технологију, и три пратиоца. Давос је постао пажљиво изабрано одредиште за извођења необичног огледа. Делегација је преузела задатак да међународном аудиторијумом докаже супротно званично утврђеном правцу борбе против економске кризе. Док у свету размишљају о стагнацији, српска влада тражи експанзију.

Основни задатак, главна тема, овогодишњег скупа у Давосу било је трагање за решењима новонастале економске кризе. Делегација из Србије поставила је себи другачији задатак. Одлучено је да криза буде игнорисана показивањем светла на крају тунела. У интермецу између напорних тражења одговора на економску кризу, у једном агресивном наступу Србија је представљена свету као примамљиво место за улагаче.

Свима је познато да је данашња криза, баш исто као и она из 1929. године, започела на кредитном тржишту, као резултат понашања финансијера. Због неодговорне пословне политике у врху светског финансијског сектора, неограниченим ослањањем на економски либерализам и слободу тржишта, слепо идући за уским приватним интересима и у корист развијених, дошло је до слома финансијског тржишта. Као последица овога дошао је губитак поверења у финансијере. Они сами су пак, углавном обуставили своје пословне операције све док се не изврши сагледавање реалних губитака и док нове стратегије за настављање пословања не буду развијене. Пре свега отуда било је тешко за очекивати да пред почетак спровођења интензивних мера санације светског финансијског тржишта, међу малобројним присутним финансијерима у Давосу буде пронађен неко заинтересован за нове инвестиције, чак и у тако примамљивим просторима каквим је Србија била представљена. Стога је реално за очекивати да гостовање делегације из Србије у Давосу остане само слика за успомену.

Као што то обично бива, посластица долази на крају. У колоплету бравурозних захвата од стране појединих званичника из владе, домаћа јавност је примила пакет анестетика из канцеларије самог Председника владе. Председник је лично поручио грађанима да Немачка, Јапан и Америка још и могу да имају рецесију, али никако и Србија. То је био знак узнемиреној домаћој јавности да одахне. Истина он признаје да предвиђени раст Укупног Друштвеног Производа неће да буде предвиђених 3,5%, него “ нешто мање “ При томе је пропустио прилику да пре давања своје изјаве проконсултује своје економске саветнике. Тада би му у сваком случају била јаснија веза између појма рецесије и смањивања БДП-а.

Споменути примери понашања домаћих званичника показују њихову склоност ка авантуризму, чак и у ситуацијама које су врло озбиљне. Тај авантуризам је и даље, подједнака присутан, као што видимо, и код економиста и код политичара. Немогућност у трендове прихваћене у свету, спровођењем опште утврђених мера, као и недостатак изградње национално специфичних, једнима може да изгледа мање алармантно него другима, али свакако упозоравајуће. Упорно инсистирање на одржавању преживљеног, није ништа друго него добар сигнал за промену.

Свако кризно време и ситуација, пре свега траже способне и одлучне појединце, спремне да поведу своју земљу у сусрет изазовима. Држави су тада, више него икад, на одговорним местима потребни само они који повлаче ефикасне потезе. Однекуд излази да то више нису у стању да буду они без којих српска привреда и политика нису могли да буду ни замишљени у задњих десет година. Стога управо они сносе пуну одговорност за тренутну привредну ситуацију у земљи. То су исти они који ових дана покушавају, да увозом млека у праху, пронађу најбољи пут за запостављање домаће пољопривреде. Они тако шаљу домаћим произвођачима млека, па и целом сектору знак да је просипање млека дугорочно решење за све нагомилане проблеме у тој делатности.

Растргани између политичких приоритета и економске нужности, данашњој државној елити у Србији прети опасност да изгуби контакт са својим окружењем и сама са собом. То је онда сигурно води у раскорак са домаћом и међународном реалношћу.

Бојазан која почиње да прожима јавност, не долази толико од страха пред непознатим, колико од сазнања да посланици опозиције, већ довољно умртвљени, заробљени у свом задовољству апанажом, потпуно уживају у свој симболици своје политичке улоге. Своје посланичко деловање они обављају под паролом “не таласај“. За то време влада и њено стручно окружење успешно спроводе политичку тактику “држи воду док мајстори не оду“!