Светислав Пушоњић

СЕНИ УМРЛИХ ЧОБАНА

Као начин привређивања, сточарство се почело развијати у најранијим вековима људске историје, недуго после лова, најстаријег човековог занимања. Одржавајући голу егзистенцију најпре самосталним или групним убијањем дивљих животиња, ради набавке меса и кожа (хране и одеће), временом су првобитни људи спознали да се припитомљавањем животиња тј. неких њихових врста, отварају нове, далеко савршеније могућности остваривања неопходних животних потрепштина. Јер поред меса и коже, од припитомљене животиње могло се добити млеко и вуна, производи који су узроковали настанак низа нових делатности у сврху добијања млечних призвода и одевних предмета. Тако је Ловац израстао у Чобанина, а чобанлук постао једно од најдревнијих и најзначајнијих људских занимања, са чијим су моралним, друштвеним и естетским обрасцима започела прва целовитија устројавања људских заједница.

Као надзирач, заштитник и хранилац стада, чобанин је био принуђен да развија читав низ особина и активности. Можемо замислити колико су биле тешке околности древних чобана. Ливаде на којима пасу стада представљале су ретка острвца међу бујним неискрченим шумама којима је рани свет обиловао у неупоредиво већој мери него савремени. Стална могућност да овца или говече скрену или залутају изоштравала је инстинкте опрезности и будности. Тајанство и језовитост шуме изискивали су савладавање страха, а присуство крволочних звери, као и отимача стоке из суседних табора, сталну спремност на физичку борбу. Храњење стада подразумевало је мењање природних станишта, односно потрагу за новим пашњацима (познато нам као номадство) што је захтевало велике покрете чобанских заједница, пропраћене низом нових, веома напорних активности. Тако су инстинкти, наслеђени још од Ловца, развијани, брушени и додатно усавршавани и у новим тешким околностима.

Али је посебно значајно што су оплемењени и новим душевним димензијама. Јер у односу на лов, чобанлук је у великој мери представљао измењен однос према самој животињи. Убилачки инстинкти ловца, устремљеног искључиво на то да се пошто-пото докопа брзоногог плена (што значи емотивно потпуно неутралног према плену као живом субјекту), проширени су читавим скупом нових особина, који је старање око припитомљених животиња, окупљених у крда и стада, за собом повлачило. Велики труд око храњења, надзирања и заштите ситније и крупније стоке рађало је осећање саживљености, љубави и велике личне одговорности. Од плена кога се треба по сваку цену докопати до извора насушних средстава о коме се ваља старати, у односу према животињи пређен је известан душевни пут који је имао одраза на целокупну структуру човековог бића. И можда се тек са првим чобанима, под дејством њихових новопробуђених осећања, рани блескови религиозне свести почињу уобличавати у нешто целовитије, као мутна сећања на еденску прапостојбину где је Човеку - круни Божијег стварања - Творац поверио сву живу и неживу творевину на старање. Чобанство је вероватно и настало као прво видљиво уобличење те свести, прво обновљено старање после Адамовог пада, а импулси душе изазвани њиме рађају обрасце који улазе у саму срж људских култура, потом и цивилизација. Брзина, снага, окретност, довитљивост, интелигенција и храброст, развијане у околностима сурове, језовите и претеће дивљине, уз новопробуђену свест о старању и личној одговорности, чобанина је чинило личношћу сасвим посебног кова – заправо исконским мушкарцем, чија архетипска снага сија кроз векове, покрећући и надахњујући животе будућих историјских друштава. На примеру Робинсона Крусоа, бродоломника принуђеног да попут првобитних људи ''почиње од нуле'', види се пут људског рода у малом, где након почетне голе борбе са стихијама природе ради преживљавања, сазревање религиозне свести започиње са припитомљавањем животиња и узгајањем житарица, да би се развила у својој пуној есхатолошкој пуноћи када се охристовљени Робинзон, попут обновљеног Адама, потпуно саживи са острвом и његовим живим светом поставши његов господар, душа и бранилац. На истом таквом путу људских заједница, чобанство је представљало први пресудан корак.

Дивља самоћа планине или степе, као и стално присуство опасности, утицали су на спонтано уобличавање чобанских скупина ради дружења, игара и заједничке одбране. Надметање у рвању, трчању, јахању, бацању камена, евентуално борби штаповима, којима су чобани попуњавали своје дуго време, представљало је и неку врсту тренинга за успешно ношење са многобројним искушењима посла. Велики део српских фолклорних игара заправо је низ стилизованих ситуација из чобанског живота, везаних у кореографску целину о другарству, раду, надметањима, тајним ашиковањима и крвавим обрачунима. Те чисто мушке заједнице, засноване на крвним и комшијским везама, временом су израстале у прве ратничке скупине чији је вођа постајао најхрабрији, најокретнији, најинтелигентнији и најспособнији чобанин. Он је предводио остале чобане у одбрани од других таквих скупина или у нападима на њих, који су могли бити мотивисани личним сукобом, осветом или користољубљем. Тако су вероватно и почињале прве битке у историји људског рода. Сточарство као основна привредна грана раних родовских друштава (каснијих племена) наметнуло је мушким члановима као основно занимање чобанлук, па су и први сукоби најтешње били повезани са њим. Циклус црногорских епских песама, на пример, највећим делом се бави племенским сукобима око стоке, где се отмица туђих или одбрана својих оваца прослављају као јуначка дела. Иако настале много миленијума иза раних векова о којима је реч, оне сведоче о исконском значају чобанина као чувара и бранитеља, не само стоке, него и свих оних породичних, фамилијарних и племенских вредности које су се кристалисале из заједничког суживота на пољима и пашњацима.

Први међу чобанима, претеча је каснијег Феудалца, Племића, па и Витеза. Као спонтано изабрани вођа и заштитник чобанске скупине (захваљујући показаним мушким врлинама и храбрим држањем у међучобанским обрачунима) он је постајао и родоначелник племенске династије, којој се кроз генерације поверавало одлучивање у најважнијим питањима заједнице. Међу презименима и братствима племена Кучи, Дрекаловићи су представљали фамилију из које су бирани племенски главари (касније сердари и војводе, када је Црна Гора ушла у фазу подржављења), о чему нас подробно извештава Марко Миљанов, такође Дрекаловић и потоњи војвода.

Значењски потенцијал чобанина заиста је преголем. Из појединих сегмената овог архетипа развили су се разни типови вођа, који се нимало случајно пореде са ''народним пастирима''. Пре него је постао велики вођа свога народа, спреман да га изведе из вековног египатског ропства, Мојсије је морао да прође кроз фазу чобанства. Чувени штап којим је чинио чуда и сламао моћ фараона, у ствари је чобански штап којим је пре тога чувао овце на имању мидијског свештеника. И патријархов штап у хришћанству настао је од Мојсијевог штапа, што значи да је и он чобанског порекла.

Може се устврдити да се из чобанина развио и Одметник, обзиром да чобанство у историји представља прво дуже одсуствовање од породица и људских насеобина, док их је свикнутост на шуму и планину једине чинила кадрима да под притиском окупаторских система постану хајдуци. Пример таквог одметања налазимо у песми ''Човјек-паша и Михат-чобанин'', где Михат-чобанин објашњава Човјек-паши да је постао хајдук јер су му ''Турци-сератлије'' силом одузели тридесет јагањаца у време док је напасао стада поред Мораве. Не могавши да слуша тужну блеку оваца-мајки за својом младунчади, Михат је с дружином пресрео и посекао Турке, чиме се и његово чобанство претворило у хајдуковање. Заштитнички порив спрам стада из кога се родио овако храбар и мужеван подухват представља духовну клицу из које ће се развити потоњи феудалац, потом и витез-луталица - такође заштитници радног света од насртљиваца, грабљиваца и зликоваца.

Поред штапа, којим се терало, усмеравало или кажњавало стадо, у основни арсенал чобанина спадало је и сечиво, најпре од камена и дрвета, потом од метала. Неопходно за клање и драње стоке, сечиво је израсло у нож, који се користио и у борби са вуковима и другим грабљивцима. Обрачуни са отимачима стада из конкурентских чобанских скупина изискивали су потребу усавршавања борбе ножем. Услед све учесталијих борби међу заједницама раних векова, нож је временом израстао у мач, чији ће звекет испунити небројене векове потом. Све до појаве ватреног оружја у новијим вековима, када је и чобанском арсеналу придодата кубура и пушка.

Винчестерка, револвер, нож и ласо чинили су арсенал и некадашњих америчких чобана (каубоја – кравара). Ратник-револвераш, митска личност америчке литературе и кинематографије (пандан европском витезу-луталици) такође се развио из чобанина (каубоја), што само потврђује колики је његов значај као претече. Имућни ранчер - и сам каубој - на чијем имању раде други каубоји старајући се о хиљадама грла његове стоке, заправо је вођа чобанске скупине - потенцијални феудалац. Издвајањем тих вођа у посебан друштвени слој започињало је формирање племства. На истоветан начин како је први међу чобанима постајао вођа читаве скупине, и први међу вођама, предњачећи јунаштвом, мудрошћу и способношћу, постајао је кнез, жупан, потом и краљ.

Овчари и говедари су оснивачи традиционалних друштвених система. У њихове темеље они су уградили здраве клице будућих хијерархијских устројстава, али и вредносне матрице великог стваралачког потенцијала, са јасно разлученим категоријама мужевности, женствености, првенства, права, правде, пожртвовања, чојства. Тиме су омогућили и настанак ''високоразвијених'' цивилизација, чија деградација и суноврат бива сразмерна управо изобличавању тих матрица, њиховом исмевању, одбацивању и потпуном уклањању. У одређеним историјским епохама та се деградација, додуше, испоставља као неминовна, обзиром да су горњи слојеви хијерархије по природи склони окамењавању, отуђењу и забораву, услед чега долази до кидања унутрашњих веза са органским животом заједнице. И уколико се Сећање не обнавља а биће заједнице изнутра не препорађа, народна душа се растаче, а целокупан живот распада. Док сам народ заједно са својим погорђеним и усахлим вођама, остајући незаштићен пред разорним стихијама света које никада не мирују, постепено али сигурно доспева на ивицу катастрофе.

Срећом по људе, у сред највећих катастрофа ниоткуда се појављују личности слободног срца, остављајући за собом Дела која постају залог спасоносне будућности. Неробујући ниједном облику Моћи, духом потпуно самосвојни, они ремете неприметно успостављени ''склад'' опадања и смрти, постајући извор бујања и препорода. Један од таквих је и Милош-чобанин из епске песме ''Женидба Душанова'' која на најлепши начин разоткрива суштаствену везу између Чобанина, као родоначелника друштвеног система, и Цара, који је највише остварење тог система.

Испросивши Роксанду-ђевојку у ''латинског краља Мијаила'', велики српски цар креће по своју будућу невесту са великим бројем сватова, испунивши пре тога ''једини'' захтев своје будуће тазбине – да са собом не води сестриће Вукашина и Петрашина, наводно јер су ''у пићу велике кавгаџије'' па ће покварити свадбено весеље. Невољно се покоривши ујаковим наређењима, али знајући да су ''Латини старе варалице'' због чега с њихове стране слуте некакву скривену ујдурму, Вукашин и Петрашин се обраћају ''остарјелој мајци'' за савет како да помогну вољеном ујаку у евентуалној невољи. Она им предлаже следеће:

Ђецо моја, два Војиновића,

Ви имате брата у планини –

Код оваца Милош-чобанина

Најмлађи је, а најбољи јунак,

А за њега царе и не знаде.

Живећи у дивљини, међу других тридесет чобана ( ''О Милоше наша поглавице'', обраћају му се они), млади Војиновић добија писмо од своје браће, а онда се по њиховом савету незван прикључује царској свадбеној колони, да би се нашао у евентуалној невољи своме ујаку - Цару Душану. У неугледној одећи, Милош-чобанин током дугог пута постаје предмет исмевања и презира од стране осталих сватова, па чак и силеџијског насртаја ''три шићарџије'', жељних да му отму доброг коња. Иако успева да их савлада, његов положај се не поправља, обзиром да га надменост и таштина царских сватова прате до краја пута. И управо та охолост државних угледника спрам споља неугледног чобанина, без препознавања његовог унутрашњег људског сјаја и темељних врлина (које ће се показати тек у наступајућим невољама), сугеришу окамењавање горњих слојева хијерархије једне заједнице у завршној (царској) фази свога успостављања. То окамењавање је, како је већ речено, постепени губитак унутрашњих веза са живим народним врелима из којих је све постало, затварање у друштвене форме које мимо тих веза постају безсадржајне и одрођене.

Бојазан о Латинима (Западњацима) као ''старим варалицама'' показује се као тачна, пошто тек по ступању сватова пред зидине њиховог града они одбијају да предају обећану девојку пре него се испуне три подвига, верујући да то нико међу Душановим сватовима неће бити у стању. Но, захваљујући баш чобанској снази, окретности и довитљивости, Милош Војиновић, који се једини међу сватовима усудио да прихвати изазове, успешно савладава све латинске препреке. Пошто победи најбољег латинског мегданџију, прескочи три коња са усправљеним пламеним мачевима причвршћеним на седлима и на мудар начин реши загонетку око препознавања дотад невиђене Роксанде помешане са другим девојкама, он напокон доводи невесту под чадор Цара Душана. Штавише, њему полази за руком да посече и троглавог Балачка-војводу, кога су побеснели Латини послали за сватовима како би им силом вратио Роксанду. И тек након толиких чудесних подухвата, Цар Душан - први човек у хијерархији - напокон сазнаје да је Милош-чобанин у ствари његов блиски рођак, који је сво време бдео над њим као анђео-чувар.

Завршне речи песме ''тешко сваком своме без својега'' – плод Душанове изненадне спознаје – поред указивања на светињу крви, јесу и обновљено сећање да је и он као Цар заправо Чобанин. Другим речима, Милош Војиновић није само рођак кога крв обавезује да Душану прискаче у помоћ, већ и архетип који га је родио као Цара и који се на чудесан начин поново јавља да га подсети на себе као извор. И није случајно што се то догађа баш при суочењу са ''лукавим Латинима'', дакле туђинима чијим је неумољивим захтевима Душан једанпут већ попустио (удаљивши одане сестриће Вукашина и Петрашина из сватова), и вероватно наставио да попушта све до потпуног губитка самог себе. Можемо замислити да би пред немогућношћу испуњења задатих подвига, а у жељи да се ипак докопа невесте, Душан вероватно пристајао на све срамотније компромисе (на пример одрицање од територије, вере, језика и сл.), чиме би унизио своје царско звање, срозавши тиме и себе и народ и државу.

Песма дакле пројављује дубинску онтологију између Цара и Чобанина, где Чобанин као праобличје вође и заштитника спашава Цара као своју најудаљенију еманацију. Рођаштво између Милоша и Душана тако добија виши смисао. Доспевши из исконске дивљине као човек слободне и независне акције, међу представнике друштвене елите, по себи склоне отуђењу, забораву и стврдњавању у окоштале или наметнуте форме, Милош-чобанин је изнутра препорађа, надахњује животом и озарује благословом. Кроз њега се не само елита, него и читав народ подсећа свог оригиналног утемељења, унутрашње слободе и дивовске снаге која скривена почива у дубинама његовог бића.

И цивилизација чије последње тренутке живимо, иако и сама никла из образаца чобанске културе, одавно граби путем свеопште инверзије чак и најосновнијих вредности, миленијумима успостављаних том културом. Не само што Чобанина не признаје као архетип, већ му се руга до крајности (неупоредиво теже и малигније од Душанових сватова), деградирајући све атрибуте из којих се састоји његова личност. Чобанин је постао оличење свега што ''савремени мушкарац'' не треба да буде, дакле негативни опозит свему ''културном'' и ''цивилизованом''. У томе се чак стигло и до исмевања саме мушкости, као нечега малтене назадног и примитивног (''чобанског'', како се често говори у жаргону) уз евентуално површно поистовећивање мужевности са тзв ''мачизмом'' као његовим хипертрофираним сурогатом. Неразумевање васељенског смисла мужевности, која баш у Чобанину добија своје прво целовито уобличење, резултат је цивилизацијског самообожавања које је удаљавање од самих извора постојања. Презирање чобана јесте презирање очева, самим тим пљување на темеље сопствене духовне и физичке егзистенције. На биће, смисао и пуноћу личног и националног живљења.

Ипак, номадске скупине које у свом праизворном облику и данас живе под јуртама Централне Азије (изванредно предочене ТВ-путописима Јована Мемедовића) и код високоцивилизованог човека изазивају снажне душевне реакције. Призор чобанина на коњу који с пушком преко рамена кружи око својих крда, размилелих по бескрајном пространству степа, буди затомљено прасећање на благословену првобитност живота, од које се наш ''врли свет'', извештачен до крајности, тако безнадежно удаљио. Тај прастари човек у исконској мушкој улози - глава и заштитник породице и имовине, спреман да запуца на ма кога ако би му дирнуо у једно или друго, али и пружи гостопримство свакоме добронамерном – претеча је свега доброг, истинитог и трајног. И ако нисмо сасвим опустошени ''образовањем'', ''еманципацијом'' и ''модерношћу'', ми намах постајемо свесни да нас је он родио и да смо од њега потекли. И да је он централна тачка у космосу око које се врти све: звезде које светлуцају, орао који лети, потоци који теку, чак и бесловесни туристи – пали потомци - који долазе да га усликају.

Што је мужевност још увек узвишена одлика чак и савременог, палог српства може се захвалити чињеници да је Балкан до скора представљао (а до извесне мере још увек представља) једну од последњих чобанско-сточарских оаза у Европи, са дубоким коренским жилама чобанске културе из које се развио целокупни српски етос. И уопште балкански етос, обзиром да ту основну матрицу, у различитим степенима и модалитетима заједнички деле Срби, Румуни, Бугари, Албанци и Грци. После читања српске епске поезије Јакоб Грим је, у приватном разговору са Вуком Караџићем, рекао да су Срби један од последњих ''незагађених извора Европе''. Узмемо ли у обзир да су ту поезију стварали баш ''неписмени чобани'' (због чега су је презирали чак и ретки писмени Срби оног времена - Вукови покондирени савременици) Гримове речи добијају посебан значај у вези са свим претходно реченим.

Ако уважимо Шпенглерово разликовање појмова културе, као оригиналне духовне матрице једне људске заједнице, и цивилизације, као позне фазе дозревања и потпуног остваривања свих видова те матрице, онда морамо рећи да се српска и балканска цивилизација нису развиле из своје аутентичне - чобанске културе. Оригиналан раст те културе насилно је прекидан хируршким резовима са стране, те је цивилизована фаза наше историје вештачки накалемљена, два века се остварујући као више или мање отворена негација свега претходног. Та принудна или добровољна псеудоморфоза, на коју је скретао пажњу још и философ Владимир Вујић, узроковала је атрофију свих сегмената друштевног живота: политике, философије, уметности.

Излишно је говорити у коликој су се мери политичари новијих епоха одрекли мојсијевске бриге, заштитничког порива, борбене одлучности и других мужевних инстинката који су красили Чобанина, заменивши их компромисерском млитавошћу, отужним фразерством, незајажљивим каријеризмом и женском податношћу. Сходно томе, наша политикологија ни данас не успева да искорачи из окошталог спектра западноевропских опција, бавећи се углавном пригодним опредељивањем за неку од њих, без дубљег уживљавања у велику мистерију српства и осветљавања будућих путева из те најдубље и најличније перспективе. Философија, задојена духом малограђанске скепсе и умора, без праве љубави за Истину и Лепоту, губи се у ултрасофистикованом дијалектичарењу на опскурне или измишљене теме. Музика, књижевност, сликарство и филм, сем заиста ретких, углавном прећутаних или бојкотованих изузетака, ни не покушавају да причају своју причу, заузети трендовским опонашањем светских мода и праваца. Пред зидинама ''лукавих Латина'' чак се и наше званично богословље (оличено пре свега горњим слојевима црквене јерархије) почело одрицати себе, попуштајући пред реформистичким настојањима Ватикана, Брисела и других латинских центара.

Спутани цивилизацијским матрицама са других географских простора, добровољно усвојеним или силом наметнутим, бујни и разноврсни архетипови чобанске културе на којима је саздана душа српског народа, али и душа читавог Балкана, не успевају да се пробију на површину и постану стваралачко начело од кључног значаја за органски развој заједнице. Чобанин-политичар, чобанин-философ, чобанин-уметник, па и чобанин-богослов (какав је био рецимо Владика Николај у коме је српски народ спонтано препознао свог аутентичног ''духовног пастира'') били би људи који би отварали нове хоризонте, зачели нове друштвене системе, васкрсавали умртвљени дух, једном речју – препорађали читав пали и понижени живот. Управо онако како је и Милош-чобанин, актом слободне и независне воље, поразио ''лукаве Латине'' удахнувши нови живот и цару и царевини.

Нужно је ипак нагласити да оживљавање чобанске културе не значи дословно подражавање њених ранијих историјских образаца, већ интуитивно сазирање духа који је та култура у себи носила и налажење нових и делотворних образаца за њено аутентично испољавање, који по свом спољашњем обличју могу (али и не морају) бити другачији од оних из прошлости.

Јер чобани су били ти који су народној души обезбеђивали вечиту младост, градећи оригинални идентитет Балкана. Чобани су и српско хришћанство испунили оном дивовском осокољеношћу, непокорношћу и радошћу, каква струји кроз епику и читаво народно стваралаштво као непресушна јуродива сила, неподложна учењачко-академском изобличавању, уопштавању и мумифицирању. Зато су чобани наши оци којих се никада не смемо одрећи, јер како каже Николај Фјодоров ''градећи ликове отаца, човек изграђује самог себе, постаје син човечански''.

На почетку, средини и крају двадесетог века Срби су три пута потврдили слободу пред насртајима латинских империја - једини међу балканским народима. Тај морални капитал чини их духовним предводницима и заштитницима Балкана, који и даље морају чинити све да би пред латинским зидинама сачували његов препознатљив идентитет. Оазом виталности, мушкости, одважности и човечности Балкан ће остати само уколико његови изворни архетипови буду живели у нама. Животни елан којим су, као деца природе, чобани натапали гудуре, кланце и низије овог загонетног и мистичног подручја, представља духовни хумус великих родних могућности.

Сени умрлих чобана - домаћина, јунака и одметника - невидљиво бдију над нама и данас, уздајући се у наше сећање, верност и љубав. И Милош и Михат чекају позив својих потомака, да би васкрснувши у њиховим генима, душама и срцима починили нове, до сада невиђене подвиге. Онда када непријатељи - убеђени у све своје победе - то најмање буду очекивали.