Ђорђе Јанковић

Изборно веће Философског факултета Универзитета у Београду је на седници од 23. 4. 2009. недовољним бројем гласова одлучило да не изабере доцента за предмет Национална археологија Средњег века. Предложени кандидат је био др Ђорђе Јанковић, досадашњи наставник и оснивач тог предмета. Изборно веће није изабрало ни другог кандидата, др Весну Бикић из Археолошког института, иако је и она испуњавала услове. Тиме је учињен преседан, јер је предмет укинут не оспоравањем свог садржаја изложеном у силабусима објављеним на сајту Философског факултета, већ зато што наводно нема подобног наставника. Заобилазним путем су укинути предмети из области националне археологије Средњег века и ускраћено је право грађанима Србије на образовање за проучавање словенске и српске прошлости.

Ђорђе Јанковић је утемељивач рановизантијске, ранословенске и ранохришћанске археологије у Србији, и то археолошко наслеђе је објављеним публикацијама уградио у баштину Европе. Изналази све више доказа да је постојбина Словена у Подунављу и да су Срби баштиници Илира. Упорно објављује доказе да Срби и други Словени живе на Косову и Метохији током целог Средњег века, дакле и у 6-12. столећу, пре Немањића. Као члан и председник Српског археолошког друштва стално се залагао за поштовање закона и спашавање археолошког наслеђа, пре свега оног римског у Београду.

Његова књига Српско Поморје у од 7. до 10. столећа (2007), затим велики број његових дипломаца, магистраната и доктораната, као и углед који је стекао својим објављеним текстовима, не само у земљама бивше Југославије, узнемирили су групу љубоморних археолога. Прво је тадашњи управник Одељења за археологију, професор А. Палавестра (познат по књигама о алама и бауцима, грбовима и ћилибару), затражио да се Ђ. Јанковић искључи са Философског факултета, ослањајући се на подршку декана А. Костића. У томе су му помогли доцент Б. Анђелковић („Београдска мумија“) својим клеветама, и професор М. Милинковић. Он је без иједне објављене научне расправе изабран за доцента, а потом за ванредног професора, на основу лажне изјаве да има књигу у штампи; по садашњем Статуту Философског факултета, то звање би морало да му се одузме. Онда су А. Палавестра и М. Милинковић фалсификовали образац за избор Ђ. Јанковића у звање ванредног професора. Тиме се одиграо први преседан. Затим је уследио реизбор Ђ. Јанковића за доцента, где је иста група урадила свој посао на Изборном већу тек уз помоћ фалсификовања изборних листова - Ђ. Јанковић није добио довољно гласова за реизбор. Преседан се поново десио. Решење повереника за јавно информисање Р. Шабића, да декан А. Костић, психолог, да на увид гласачке листове, он је одбио, јер за њега Закон о информацијама од јавног значаја не важи. Поново се расписује конкурс и поново се све понавља; приговоре достављају др М. Поповић из Археолошког института, М. Милинковић и Б. Анђелковић: Ђ. Јанковићу недостаје(?) један глас да буде изабран за доцента, иако испуњава услове за редовног професора и све остале услове за реизбор. Декан не врши своју дужност по статутима и Закону, и не опомиње чланове Изборног већа да поступају противно истим и Кодексу професионалне етике Универзитета у Београду. Зато је поднета кривична пријава против професора А. Палавестре због фалсификата, у коме му је помогао М. Милинковић, као и против декана професора А. Костића. Будући декан Филозофског факултета, професор В. Димитријевић, преузета пре непуне две године са Геолошког факултета, сада је управник Одељења за археологију.

М. Поповић је страсни бранитељ идеје да Словена нема пре 6. а Срба ни пре 7. столећа, и зато, као најутицајнији археолог у Београду, условљава и усмерава археолошка истраживања у том смислу. Он је познат по тешким научним промашајима у археологији. Тако је старе цркве Петро-Павловог манастира код Требиња датовао у 11-12. столеће уместо у 4-6, да би их приписао бенедиктинцима. Преместио је престони српски Рас 9-10. столећа, који се налази на Постењу наспрам Петрове цркве код Новог Пазара, на десетак километара удаљену Градину у Пазаришту, коју је он истраживао, и тако оспорио податке Летописа Попа Дукљанина. Измислио је седиште Београдске митрополије, на Калемегдану, у мађарској палати и са готичким храмом преправљеним у православну цркву, да би прикрио постојање још неоткривене епископске цркве из 9. столећа. Цивилизацијска је срамота за престоницу европске државе да не зна где јој је била епископија. Ђ. Јанковић му се замерио иступањем у заштиту археолошког наслеђа Београда, јер ништа није учинио да се сачувају многа добра, као што је гробница светих Ермила и Стратоника у Брестовику (што би могао бити „бренд“ Београда).

Одељење за археологију Философског факултета има важну улогу за заштиту археолошког наслеђа Србије и неких суседних држава, јер образује кадрове. Укидањем предмета Национална археологија Средњег века, једном од три главна предмета, протеривањем наставника који је тај предмет основао, планираним укидањем Археолошке збирке основане 1929. године, генерације археолога ће остати ускраћене за знања о археолошким налазиштима која чине најмање трећину нашег археолошког наслеђа. Старим законима је водећа делатност из области археологије несретно разбијена на Завод за заштиту споменика културе и Археолошки институт, Народни Музеј и Одељење за археологију Филозофског факултета. Тако спроведеном поделом онемогућени су јединствена заштита и проучавање, компетентност истраживача сразмерно значају налазишта, и спречавање пљачки. Супротно конвенцији о заштити археолошког наслеђа Савета Европе, археолошко наслеђе је подељено на непокретна и покретна добра, између завода и музеја; тако се веома отежава научно истраживање, од ископавања, преко популарисања путем изложби до публиковања. Српско археолошко друштво, основано далеке 1883, годинама без успеха покушава да утиче на државу да промени законе, захтевајући примену Конвенције о заштити археолошког наслеђа Савета Европе. Ово стручно и научно друштво једино води рачуна о јединственој и обједињеној заштити археолошког наслеђа и објективном научно-истраживачком раду.

Јавности је непознато тешко стање археолошког наслеђа у Србији. Не истражују се најважнија светска археолошка преисторијска налазишта. Римско наслеђе у Београду, Нишу, Митровици, уништава се и прикрива, иако је на нашем тлу једна од престоница Римског царства, иако су овде рођени многи римски цареви, међу којима и Константин Велики и Јустинијан Велики. Не истражују се већ прикривају српска археолошка налазишта 7-12. столећа, важна за прошлост Европе. Имамо и све мање запослених а способних археолога за теренски рад. Грађанима Србије из свести је обрисано да имају баштину; сви музеји у престоници су затворени, па деца, омладина и грађани више и не знају чиме располажемо. Грађанима и привреди Србије је ускраћена могућност стицања прихода из неисцрпног археолошког наслеђа. Да би се оно сачувало и експлоатисало, неопходни су добри закони и примена европских стандарда и конвенција Савета Европе, а ту опет иста група, на челу са М. Поповићем, врши опструкцију.