Конференцији поводом 10 година од почетка агресије НАТО одржаној на иницијативу Београдског форума за свет равноправних, 23. и 24. марта 2009. у Центру Сава у Београду, поред домаћих научника и аналитичара, присуствовало је и око 230 гостију из преко 45 земаља са свих континената. Као и у најтежим данима 1998. и 1999. године, они су и овом приликом изразили солидарност са Србијом и подсетили да је агресија НАТО била и остала злочин против мира и човечности. Дошли су да подсете да се не заборавe жртве, патње и разарања, да се то нигде не понови и да из Београда упуте поруку мира. У дводневној расправи учествовало је преко 60 научника и аналитичара чији ће реферати бити објављени у зборницима на српском и енглеском језику у октобру 2009.

Следи део текста излагања Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних, припремљеног за Конференцију одржану 23. и 24. марта 2009.

ШТА СРБИЈА (НЕ)ЧИНИ ЗА СЕБЕ

Из искустава и сазнања стечених током протекле две деценије, из стања и проблема са којима се Србија суочава данас, намеће се, поред осталог, и оцена о ефектима политике САД према Србији током протекле две деценије. Тешко је пренебрећи оцену да је та политика водила разбијању и слабљењу Србије, на једној, и јачању српских супарника и противника, на другој страни. Ево неких подсећања: САД су оптуживале Србију за наводно великодржавље; подржале су сецесију Хрватске и офанзиву «Олуја» чији је основни циљ био протеривање Срба; САД су извршиле притисак на Изетбеговића да одустане од потписаног Кутиљеровог плана 1992. што је онемогућило постизање мирног решења пре избијања грађанског рата; у том рату САД су помагале наоружавање Изетбеговића кршењем ембарга УН и пребацивање муџахедина и терориста са Истока у БиХ који су касније прешли и на Космет; САД су прихватиле терористичку ОВК за партнера и пружале јој подршку и помоћ; Вашингтон је иницијатор лажних преговора у Рамбујеу 1999. и Бечу 2007., оружане агресије на Србију, односно, једностране сецесије Косова и Метохије; САД су битан чинилац политике бесконачног условљавања коју спроводи ЕУ; Вашингтон је спонзор међународног признавања једностране сецесије Косова и Метохије, на једној, и ревизије Дејтонског споразума, односно, укидања Републике Српске, на другој страни. САД су колевка антисрпске пропаганде и сатанизације српског народа. «Бацити Србе на колена», «не допустити да Срби поново постану политички фактор на Балкану», «истерати ђавола из српских очију» - само су неке од јавно изрицаних претњи и теза високих представника САД.

Вољно или невољно, политику слабљења Србије су следиле, или се, зарад сопствених интереса, у томе активно ангажовале, кључне европске земље, а пре свих, Велика Британија, Немачка, Француска, као и Ватикан. Колико у политици слабљења Србије има аспеката кажњавања и реваншизма, а колико рационално одмерених интереса односних земаља, колико Србију користе као монету у међузападним нагодбама, као и у односима Запада и исламског света, свакако су питања за анализу, али тешко да би се могло закључити да су најважнија. За Србију је кључно да схвати – прво, да политика САД и Запада није последица «погрешне политике претходног режима», на који год се режим циљало; друго, да је таква политика довела до озбиљног друштвеног и економског заостајања Србије; и треће, да Србија треба да нађе начин како да убрза свој развој, смањи заостајање и поново постане водећа, просперитетна земља. Остајање на досадашњим ставовима једностраног везивања за САД и НАТО, варирање познате заклетве «да са твога (про-америчког) пута не скренемо» водило би даљем фаталном губљењу времена, заостајању, а можда и агонији.

Већ низ година осећа се потреба за преиспитивањем политике, посебно спољне, како би се ускладила са националним и државним интересима и променама у Европи и свету током последњих 10-ак година. Основно питање јесте – шта Србија треба и може да предузима да би подигла морал народа и покренула економски, технолошки, културни и политички развој.

У унутрашнјој политици, мишљења смо, да Србија треба више да се окрене себи, мање да очекује од других. Огромни су неискоришћени потенцијали. Зато је потребно да Србија пресабере своје унутрашње ресурсе – економске, природне, људске, научне, гео-политичке – и да их активира. Уместо што систем у свом центру има интересе капитала, капиталиста и партократије, треба га дубински реформисати тако да у његовом центру буду интереси грађана. Грађанима је потребан систем односа, а не тзв. социјални програми и сијасет тзв. стратегија које мало значе. Уз то, неопходно је да одбацити психологију немоћи, комплекса кривице или зависника према Западу. Србија није ни политички, ни морално, ни цивилизацијски дужна Западу. Ако се узму у обзир разарања Србије која су током 20. века иѕвршиле земље Запада, Србија није ни економско-финансијски дужник. Обратно.

У спољној политици било би потребно:

1. Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима; унапредити сарадњу са свим земљама које то желе на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса. Са посебном пажњом развијати свестране односе са оним земљама и организацијама које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Односи са Русијом, Кином Индијом и другим традиционално пријатељским земљама, без обзира на реторику па и одређени реални напредак, и даље су дозирани и селективни, у суштини, другоразредни. Те земље, не само што не постављају политичке услове за сарадњу, већ дају значајне олакшице и подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. У српском је интересу да се према тим земљама постави отвореније и далеко активније, и да на тај начин обезбеђује далеко бржи економски развој земље.

2. Политику активне неутралности коју је утврдила Народна скупштина подићи на ниво једног од основних принципа Устава. Имајући у виду економске, енергетске и тржишне потенцијале чланица Покрета несврстаних земаља, њихово учешће у Групи 20 за решавање светске кризе, а посебно принципијелну подршку огромне већине Покрета суверенитету и територијаљлном интегритету Србије, резмотрити иницијативе да се Србија врати у пуноправно чланство Покрета.

3. Односима са ЕУ треба прићи са више достојанства, а то значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготову не као привилегији или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитимни циљ, али не једини, нити по сваку цену. За Србију је прави циљ достизање европских стандарда у продуктивности, технологију, заштити природне околине и другим областима. То је суштина. Да ли ће и када постати пуноправна чланица ЕУ не сме бити опсесија. Идеализовање ЕУ, везивање судбине земље и нације за ЕУ је кратковида политика. Јавна лицитирања годинама и датумима за поједине етапе приближавања ЕУ су неозбиљна и штетна за Србију јер не воде рачуна о достојанству, већ иду на руку уцењивању и понижавању нације и државе.

4. У односима са суседима одбацити тезу «асиметричне одговорности» за грађанске ратове, ослободити се дефанзиве и комплекса а праксу једностраних концесија заменити стриктном применом принципа реципроцитета. Утврдити јасану стратегију ангажовања државе у заштити људских права Срба у свим бившим југословенским републикама у складу са европским стандардима.

5. (До)садашњи односи Србије са САД и са НАТО нису засновани на принципима равноправности и уважавања виталних интереса Србије, већ на понижавању, наметању и грубом мешању у унутрашње послове Србије. (До)садашњи српско-амерички односи, посебно војни, су префорсирани и неприродни. Односе са САД и НАТО нужно је поставити на основе поштовања принципа суверене равноправности, независности и узајамности интереса водећи рачуна да ни један вид сарадње не буде у сукобу са виталним националним и државним интересима Србије и концептом уравнотежене спољне политике.

6. Сходно изложеном, војну сарадњу са НАТО-ом и САД треба замрзнути до даљега. Војна сарадња треба да дође као круна пријатељства и међусобног поверења што у односима са САД и НАТО није случај због њихове подршке илегалној независности Приштине, односно, због јасног притиска да се изврши ревизија Дејтонског споразума и укине Република Српска.

7. Подржати појединачне иницијатифве за накнаду штете (као што је, на пример, иницијатива Општине Варварин). На владином нивоу покренути преговоре о накнади ратне штете изазване агресијом 1999, посебно употребом забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне и графитне бомбе.

8. С обзиром да резолуција СБ УН 1244 (1999) има трајни значај и да њену важност нико не доводи у питање, потребно је Савету безбедности УН поднети Меморандум о обавезама УНМИК-а и КФОР-а које још увек нису извршене и затражити њихово извршавање. Ево важнијих неизвршених обавеза:

- безбедно окружење и слобода кретања за све на Космету

- демилитаризација и разоружање

- слободан и безбедан повратак око 220.000 протераних Срба

- расветљавање судбине убијених, отетих и несталих

- враћање договорених контигената војске и полиције Србије

9. Један од најозбиљнијих задатака спољне политике треба да буде одговорнији однос према према припадницима српског народа у свету, посебно, у непосредном окружењу. На сваки вид дискриминације и ѕастрашивања Срба изван Србије мора се реаговати принципијелно, али одлучно, укључујући и у међународним форумима, уколико билатералне интервенције остану без резултата. Србија је земља са највећим бројем избеглица и расељених лица у Европи. Шта Србија практично предузима да они 10, или 15 година након протеривања остваре своја права на слободан и безбедан повратак?

10. Да Влада припреми и поднесе Извештај нацији о последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом током агресије НАТО-а 1999. и План за спречавање даљих последица по здравље нације у будућности. Потребно је да се прекине «уранијумска тишина» која је штетна по Србију а одговара интересима НАТО и САД.