СРПСКО ПОЛИТИЧКО СЛЕПИЛО И ЕНГЛЕЗИ
Поводом
текста Британска политика према
Југославији 1941-1944 – основни извор југословенског Устава од 1974, од
Мирослава Свирчевића
Од 1804. године, када се догодио устанак Срба под
вођством Карађорђа, британска штампа није писала у корист Срба. Испало је да се дивљи, примитивни
народ на Балкану побунио против мултиетничке, мулти конфесионалне Турске.
Неколико година касније десио се грчки устанак, који се на сасвим други начин
описивао. Оцрњивање Срба у англосаксонским медијима има дугу традицију, а у њој
занимљиво место има и Карл Макрс. Такву према Србима негативну оптику смо имали
прилику да се суочимо са медијском харангом проти нашег народа. Но то је био
само увод у низ притисака, ембарго и серију бомбардовања српских простора у
чему су предњачили Британци.
Но Енглези су често „Енглези“ па помало дозирано и
смишљено пуштају и другу страну приче. Ево, ових дана, након десет година од
бомбардовања, Б-92 преноси са ВВС-ија
емисију жутој кући'' и вађењу органа заробљеним и киднапованим Србима. Тако
стичемо утисак како они желе истину, правду и како имају исти аршин, а како су
и сами свесни да су дебело окаснили. Но и поред свега је сваком који се бави
историјом српско-енглеских односа јасно да Срби немају никакву шансу ни наду у
Лондону, а ипак и даље безглаво срљају тамо. Ко руководи НАТО-пактом? Ко диктира ЕУ шта да ради? Чији интерес, пре
свега, штите тајна друштва? Велике Британије и САД-а чију политику проводе
заједно.
Од 1914. године, када су се и Енглези и Американци
борили за опстанак Аустро-Угарске која је била тамница народа а нарочито
словенских и православних, у току оба светска рата покушавали су да нас
насамаре и искористе као топовско месо. Исто тако је Србија третирана као
непоуздан савезник или пак као земља коју треба контролисати или уништити. И
поред огромних жртава српски народ је опстао, а да ли треба поново да страдавамо.
Из света стиже приговор нашој савести и свести – ви Срби
сте идеалне жртве. Али што сте аутистични на намере великих сила. Имате лажна
пријатељства, па чак и лажна непријатељства и на то су вас навели англофили као
кључни део садашње квазиелите. Зашто смо препуни самообмана и земља у којој се сви
мешају у политику а уствари је нико ке заиста не познаје.
И поред тога што неки историјски документи никада неће
да нам буду доступни, а неки су и уништени, ипак понеки после историјске
дистанце од 50-60 година буду доступни. И наши историчари траже и праве причу
па се појави нада, трачак истине, да би смо могли искорачити, али авај.
Питам историчаре да ли историја може бити и аналитичка
дисциплина, а као такву пре Другог светског рата утемељио је Јован Радонић из
Мола, мало познат као велики Србин.
И шта српски ум не може да схвати овако континуиран,
непрекидан злочин који су починили Велика Британија и САД, често друге
потурајући да то ураде. Зар смо ми Срби толико супротни њиховој стратегији и
највећа сметња, реметилачки фактор? Аутор наводи да постоји огроман број
докумената који показују да је Велика Британија подржавала хрватске политичке
тежње, оличене у програму Хрватске сељачке странке и да је вршила огроман
притисак на кнеза Павла да изађе у сусрет Мачековим захтевима. Посебно су занимљиви
и драгоцени извештаји о јавним и тајним посетама Мачекове десне руке Јурја
Крњевића Лондону као и меморандум Конгреса америчких Хрвата за независну
Хрватску од 25. маја 1939. године упућен премијеру Невилу Чембрлену и министру
спољних послова Висконту Халифаксу.
Покушајте Срби схватити историју да су и Мачек и
Павелић и Тито и Туђман и Месић били енглески људи. Зашто и фашиста и
комуниста? Зашто не праве разлику? Зато што су Срби у питању. Британска влада
је пре Другог светског рата потплаћивала вођство Југословенске земљорадничке
странке – четири хиљаде фунти стерлинга месечно – како би радило у корист
британских политичких интереса, не либе се они ни претњи па чак ни ликвидација.
Затим документи о директној умешаности британске тајне службе у организацију
војног пуча у ноћи 26/27. марта 1941. године.
Аутор посебно издваја текст ''Основа за политику према
Југославији'' ( The basis of policy for Yugoslavija) од 11. априла 1943.
године, који је одредио судбину Србије и српског народа на Балкану у ''новој
Европи'' након завршетка Другог светског рата (PRO, FO 371,30255, SOE/ YUGOSLAVIA (71, HS 5/938).
SOE – Служба
за специјалне операције. Из његове се садржине тачно може видети какве су биле
намере британске владе према државном уређењу послератне Југославије.
Оно што је најважније, јесте јасно изречена препорука
обавештајних официра британској влади да војска генерала Драже Михаиловића не
може бити сигуран ослонац за примену ових принципа, пре свега због Драгише
Васића и његовог ''екстремног српског национализма'', и да због тога она више
не може рачунати на подршку Велике Британије и осталих савезника. Ми смо уназад
годинама правдали британску политику према чича Дражи и његовој војсци да су
Лондон и Велика Британија били угрожени (у опасности) те да његова парола
''чекати'' није одговарала Британцима, већ Титова и његових партизана који су,
као увек, били за борбу.
А врло је занимљиво да су Драгиша Васић и Слободан
Јовановић до пред 27.март 1941.године, добијали новчану помоћ од Велике
Британије као чланови Културног клуба, као и сам Клуб.
И данас неки „напредни клубови“ сигурно добијају
сличну помоћ.
Иначе, када је видео издају Енглеза, Драгиша Васић је
изјавио „... да није Немаца, Енглези би били најгори народ ....“ ( подсећам да
је то речено у најтежем тренутку Другог светског рата и да се Енглези увек
лицемерно и вешто извуку ).
Данас видимо сву заблуду и шта још, зашто се нису
искрцали на Балкану, јер једноставно не би могли довести Тита на власт, већ
краља, а то не би био хрватски интерес. Нека равнотежа, противтежа била би
нарушена због геноцида у НДХ, многи би побегли а доста њих би било осуђено. Ето
толико их је бринула судбина Хрвата. Па и сам Тито био је спреман да ратује са
њима да су се искрцали, јер је знао кога би довели на власт. И уместо на
Балкану пала је Сицилија, пала и Италија,
два покрета отпора (Тито и Дража) са стотинама хиљада
својих бораца у то време би олакшали искрцавање и напредовање савезника. Они су
морали да донесу најтежу одлуку у Другом светском рату, да се не искрцају на
Балкану, већ да хиљаде својих војника жртвују на бункерима Нормандије. То је
класичан пример да стратегија не пита за цену, а да су се искрцали и спојили са
Стаљиновом Црвеном армијом, Берлин би врло
вероватно брже пао.
Један податак нашао сам у Народној библиотеци Србије,
да су они понудили југословенској привременој влади у емиграцији у Лондону да ''тепихом
бомби'' бомбардују Загреб и друге хрватске градове јер се знало за геноцид и
Јасеновац, да хиљаде српских очију плове Савом, али да угледни Срби за то нису
дали зелено светло јер би тако дошла у питање будућност Југославије. У њихову
искрену понуду не верујем, а ни не сумњам у српску наивност, глупост, сервилност
и колаборацију.
Случај Павелић је посебно занимљив. Госпођа Смиља
Аврамов је дошла до података да је он био агент британске обавештајне службе
још од 1927. године, и сада је јасно зашто је он једини председник фашистичке
државе који није осуђен на смрт, није му чак било ни суђено. Чија је то рука?
Ватиканска, не будимо наивни да верујемо у свемоћ некаквог „опус деи“.
Тешко је да Срби схвате ко су нам највећи противници и
непријатељи. Да би неки народ опстао мора знати ко му је пријатељ а ко
непријатељ. Старо подметање да су Немачка и Ватикан наши главни непријатељи не
пије воду. Сада покушавају да направе заједнички злочиначки подухват поражених
и побеђених из оба рата, ваљда опет са циљем да су нам савезнике преварили
исти, нама вековни непријатељи, Немачка и Ватикан. Али Србија није научила
ништа из своје прошлости и највећи су понављачи историје па данас за нас не
важи: ''Historia
est magistra vitae''.
Како су нам ти и такви „савезници“ правили несрећну Југославију.
Први принцип истиче да ће после рата ''све три словенске нације'' у Југославији
бити потпуно равноправне, да ће свака од њих владати искључиво својом територијом
и да ниједна од њих неће подчињавати себи друге две нације. Други принцип се
надовезује на први, образлажући како англосаксонци схватају начело
равноправности ''све три словенске нације'' у Југославији.
Посебно се односи на Србију и српски народ ''стара
политика административног централизма биће замењена политиком аутономије за
српске провинције'' што посебно важи за Црну Гору, Македонију и Босну. Дакле „слаба
Србија и јака Југославија“ није била титоистичка измишотина
Као што се види, још су 1943. године агенти британске
тајне службе за специјалне операције препоручивали својој влади политику
дробљења српског етничког простора и стварање нових, обласних политичких
ауторитета у српским земљама из прилично неубедљивих разлога а све у циљу
остваривања равноправности ''три словенске нације'' у Југославији. Њих није
забринуо геноцид у НДХ већ ''национализам'' Драгише Васића. Опростите, али
главни циљ и брига био им је спас Хрватске и Хрвата. Да ли је такав третман
заслужио народ који је био најоданији савезник Велике Британије и САД-а на Балкану
током два светска рата (и највише страдао). То се код њих не цени и о том се не
води рачуна већ се проводи политика и стратегија давно пројектована. Нисмо ми
изгубили медијски рат од Хрвата и муслимана, тако су англосаксонци хтели да
буде. Прича о лобијима (кокусима) је рекет и заблуда недозрелих народа и
држава.
Није лоше подвући паралелу са овим документом и са
Уставом из 1974. године и да је Броз главне инструкције и наредбе за алхемијско
експериментисање у југословенској уставној лабораторији добијао од Запада.
Подсетићу аутора да је алхемија нешто неостварљиво. Ово се нажалост остварило.
А Броз је то наплаћивао политичким и финансијским уступцима, како би сервисирао
свој прескупи диктаторски режим и постао лидер Трећег света. Броз ништа није
радио на своју руку, тако да овај наведени документ доказује да Устав СФРЈ од
1974. године није створила Комунистичка партија Југославије, него британска
спољна политика. Тако је постало јасно зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији
бранилац ''тековина'' модерног Устава од 1974. године после распада Југославије
1991. године.
И Бадинтерова комисија, која је пресудила Југославији,
пошла је од његових принципа приликом израде елабората о уставноправном стању
СФРЈ 1991. године. Срби поново, напомињем, нису у стању и способни да прихвате
ову чињеницу, да је то непрекидно и континуирано деловање Велике Британије
САД-а против српског народа који су им били савезници и оставили велики траг на
америчком континенту. И да је самообмана да смо ипак имали шансу, да Србе није
предводио Слободан Милошевић, да смо им дали базе које су они наводно тражили,
да смо прилагодљиви и да не пркосимо великим силама.
Али пробајмо научити, схватити нешто, а то је да није
крив ни демократа Бил Клинтон, ни републиканци Џорџ Буш, старији и млађи, ни
Бајден, Олбрајт, Холбрук, Гелбард, Тони Блер, Тачер јер они само следе зацртану
вековну политику и ту помоћи нема, само је увек у питању процена, јер смо могли
боље или горе проћи. А шта смо научили? Ништа. Стање свести нације није се
поправило и поново ћемо, у кризном времену страдати на исти глупи начин. Слажем
се са ауторовим опажањем да је Хашки суд створен да суди рушитељима Устава од
1974. године, иако су то већином Срби, које је највише и осакатио.
Научимо ко су јастребови америчке политике, они који
разумеју стратегију и после догурају и до највиших положаја. Пример је и Џозеф
Бајден, погрешне претпоставке имамо о њему. Можда он чак воли више Србе него
Албанце, али политика се не мења, па се као жестити на њега лично је јалово и
контрапродуктивнои. То је издувни вентил за српске фрустрације, те као такво у
функцији бајденовске политике према Србији.
Ова размишљања схватите само као допуну тексту цењеног
историчара Мирослава Свирчевића, једном
од ретких кога изузетно ценим поред професора Драгољуб Живојиновића, који се
једини стварно боре за истину, а слепило је карактеристика српске политичке
јавности и те тзв елите, која само доприноси већем безнађу.
Испада да су Срби недозрели за политику, политички
неписмени. Ове англофиле, бедне слуге,
упозоравамна то како су прошли Слободан Милошевић и Јовица Станишић који су им
„завршили посао – европске равнотеже.“ И како су прошли пучисти од 27.марта. Када
„одрадите посао“, нисте им више потребни - Борисе добро размисли.
Др Душан Тубић