По којој цени Оља мора бити боља
Грехови и глупости родитеља и прародитеља су иза наших леђа, а ми смо, и бивство и бивствовање за себе и према себи. Ако је Оља Бећковић и чинила неке "грехе" према овом "уваженом" друштву, а његова је суштина - говорим о салонском Београду - којем су се одређени новинарски кругови паразитски прислонили ради сопствене промоције више него егзистенције, оговарање, дојава, интрига, сплеткарење и друге пратеће радње јавног хеклераја и кукичања, има ли и тада ико право да јој безобзирно черечи породицу и малолетног сина истура испред у боју за њихове циљеве које настрано представљају као опште српске. Нема, и не сме да има и када то већ ради мора бити кажњен по Закону.
Они који су током антитерористичких акција на Космету у детаље описивали како Балисти не презају да као живи штит истурају своју децу изнад чијих глава су пуцали на полицију су сада "храбро" истурили туђе и то, о храбрости, дете свога противника изнад чије главе пуцају у истог.
Да се разумемо, нисам одушевљен медијима који не деле моје мишљење али ми је ван памети да јурцам децу њихових новинара по градским буџацима у намери да их преко њиховог оваквог или онаквог живота дискредитујем и тако наудим медију у којем раде и идејама за које се залажу.
Ово простачко развлачење Бећковићкиног детета би да је у питању нека нормална држава била брзо окончана епизода одговарајућом реакцијом надлежних али то се не може догодити у Србији које у ствари има две, у Србији у којој заступници одређених идеологија исте заступају преко њихових злоупотреба, у Србији у којој је економија и даље сведена на првобитну акумулацију капитала, на демократију која се одржава демократуром невладиних неостварених жентурача и национализмом којег клетвама заступају у шефа партије заљубљене домаћице - чланице.
Нисмо ми одвојени од ЕУ само због њене накарадне политике према нама, колико због унутрашње политике која је одличан базис за евробирократе да искреирају сва могућа и немогућа оправдања за наставак двадесетогодишњег иживљавања над Србијом.
Уместо да правимо трибине, да нешто радимо, издајемо озбиљније часописе, ми који мислимо да Србија нема шта да тражи у НАТО пакту и да садашњи режим не може да сачува Космет, самосажаљиво чекамо док се под нашом сенком (тако то виде наши политички противници) довољно не иживе неке сплачине од новина и тзв новинара.
Оља Бећковић је репер, јер она је ипак једна од перјаница медија који у свему националном види опасност, који нам мора указати на пут којим ћемо се и ми медју собом, ма колико вам то комунистички звучало, током његовог прелажења коначно издиференцирати.
Национализам као идеологија не искључује демократију у њеном изворном значењу, напротив, она је његов неодвојив део и ми који истински желимо да допринесемо, свако према својим могућностима, успеху у коначном праведном решењу српског националног питања на овим просторима морамо без устезања и гласно рећи да они који своје економске интересе бране попут Зелених беретки у Сарајеву током рата или Балиста у Приштини а ролајући то све у обланду бриге за домовину јесу последњи олош, којем се путем регуларне процедуре то мора и де јуре ставити до знања.
Оливер Вуловић