ТРАГ  У  ВРЕМЕНУ  ИЗ  ЦРНОГ  ШЕШИРА

Комнен Коља Сератлић

                                                         ХАНИБАЛ  АНТЕ  ПОРТАС

Прошле недјеље, три су медијска догаћаја опасно закуцала на наша врата. Србију би мало ко у овим временима спомињао да није великих медијских догађаја.

Раније, односно много, много година смо се бавили Турцима, који су нам за све били криви,  „није мало  500 година“, била је заједничка крилатица,  затим завјером Коминтерне и Ватикана, та нас је завјера „спутавала“, сада нас свакодневно спутава „зла“ Холандија.

Гдје су паре, ко их покраде, шта је са страним банкама имелама, шта би са афером везаном за Конзулат у Њујорку, шта је са Коридором 10 и земљом на траси пута у власништву (на тренутак заборавих имена), шта је са луком Београд, шта је са центром Ушће, шта би са „Ц“ маркетом (ах та Марбеља, има најљепши Касино Ројал), шта се оно тамо дими, дуванска „м“ човјече, шта би са сателитом и екс министром војним, гдје су наши Березовски ( и њихова имена заборавих), ко покраде савезни стамбени фонд, више од 300 станова и 350 милиона динара (предсједница Стамбене комисије Србије, иначе министарка, се хвали како има више од 130 станова – службених да дијели, толико њој оста иза дјелилаца у вријеме СРЈ, и ДЗ, а они који су створили стамбени фонд живе у подстанарству и подрумима), шта би са Бајденом, нико га више не спомиње, шта је са министром спољних, с обзиром на то да је постао пилот и да га нико више не може истјерати из авиона, шта се догађа у Крагујевцу, јесу ли његова судбина градоначелник и „Фијат“, шта је са Статутом Војводине, „ко се то игра са нервима војвођанске политичке и партијске елите“, набрајању нема краја.

Први медијски случај (може бити и трећи), јесте састанак шефова држава и влада земаља Централне и Југоисточне Европе у Новом Саду. За мене је „централно“ и „југоисточно питање“, зашто је одржан у статутарном Н. Саду. Одговор ће дати Скупштина Србије, која ће се на том питању, сигуран сам – били живи па видјели - сручити као кула од карата, изгласаће статут послије чега ништа, понављам, ништа неће бити исто у већ крњој земљи Србији. Да ли је неко наредио Предсједнику Србије да се одржи у Војводини. Можда су то пожељели и страни државници, који су ipso facto подржали статут. Осим тога, огромна је штета коју је изазвала вишедневна блокада Н. Сада и шире околине. Такви скупови се одржавају у Карађорђеву.

На два таква скупа земаља ЈИЕ лично сам био присутан. Онај у Софији 29. маја 2006. остаће ми у трајној успомени и сјећању, а сјећање је важније од документа (кинеска пословица гласи:“Боље је једном видјети, доживјети него стотину пута прочитати): Црна Гора је само неколико дана прије скупа постала самостална држава. Предсједника Ц. Горе и моју маленкост, примио је, у некадашњој вили Т. Живкова „Бојана“, подно Витоше, предсједник Бугарске, који је госту честитао државу Ц. Гору и додао да је већ потписао одлуку о признању независности и отварању амбасаде у Подгорици. Када сам Предсједнику Ц. Горе рекао да ђе се то десити док смо се возили према вили „Бојана“, насмијао се и додао да су то само лијепе жеље. Тадашњи амбасадор и политички савјетник дочекали су Тадића. Иако су били црногорски кадрови, опредијелили су се за дипломатију Србије. И данс су (о томе зашто је више од стотину бивших црногорских кадрова остало у српској дипломатији, писао сам у више наврата) Прије тога скупа извештавали су МСП да Бугарска неће признати ни Црну Гору ни Космет (моја дијаметрално супротна сазнања бацали су у кош). Такозвано фризирање извештаја – телеграма, нанијело је огромни штету српској дипломатији, посебно када је тема био Космет. Мање-више сви шефови мисија у земљама које су признале Космет, извјештавали су да га „његова“ земља пријема неће признати, приписујући то себи као дипломатски успјех. У нормалним земљама, таве дипломате се удаљава из дипломатске службе.

На скупу у Софији био је и познати терориста са Космета, позван у својству посматрача. Имао је низ билатералних сусрета, а није пропустио да се загрли и пољуби са нашим државницима.

Зашто наводим овај примјер Зато што се на пленарним засједањима оваквих скупова  углавном износе познате фразетине: сви су сагласни да је ЕУ алфа и омега, да се боре за сарадњу на плану енергетике (не због тих земаља, већ због Западне Европе која 2015. остаје без енергетике), сви су за неки шаренкасти шенген, за безбједност региона, итд. Оно што доносе скупови овакве врсте, а што је обиљежило и скуп у Н. Саду јесу билатерални разговори.

Сусрет Предсједника Србије и Предсједника нам „братског хрватског нарада“, изазива посебно интересовање. Изјава бојовника Месића (иначе, млађе читаоце добро је подсјетити да се ради се о „државнику“, последњем предсједнику Југе, који је написао књигу под насловом: „Како сам разбио Југославију“) у вези тужбе да „тужба о српском геноциду не оптерћује односе Београда и Загреба“ је дрскост прве врсте. Ради се о истој флоскули оних који су признали Космет („да признање Космета не би требало да оптерећује друге односе“). Немогуће је у једном тексту цитирати све раније и ових дана познате Месићеве безобразлуке, који се у овој земљи примају као пријатељски, од чега ће се приматељи једнога дана стидјети, а тако ми Бога и њихови потомци. Посебно, никада не би требало заборавити извињење Предсједника Србије: „Свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа које су учинили несрећним припадници мога народа (да, „мога народа“, проблем је што сматра да смо  сви ми његово приватно власништво, прим. ККС) упућујем извињење и преузимам за то одговорност“ (да ли је могуће да је такав „терет“ преузео на своја плећа).То је нешто раније неовлашћено урадио и неовлашћено се извинио Хрватима, 11. септембра 2003. предсједник ДЗ Маровић, чак, како је подвукао, у име српаског и црногорског народа.

Натјеран сам да по ко зна који пут (о томе сам писао у листу „Политика“ 02. марта 1994. под насловом: „Са Хрватима за столом“, након потписивања Споразума о нормализацији односа СРЈ и Хрватске и одлуци о отварању представништава ,   због чега ми је одузето право на рад у МСП-у три године) укажем да са челницима Хрватске није требало сједати за исти сто од када су је  Њемачка и Ватикан прогласили државом. Хрватски челници остају при ставу да  „НДХ није представљала само пуки хир осовинских сила, већ је била израз (...) повјесних тежњи хрватског народа“  (види „Програмске засаде и циљеви ХДЗ“, као и уводно излагање Ф. Туђмана на Првом опћем сабору), односно да је садашња Хрватска континуитет НДХ. Они се тога континуитета неће одрећи. Можда ће за 50 година хрватски народ изњедрити неке друге и другачије вође који би, попут Бранта, клекнули у Јасеновцу, поред свих јама и свих стратишта из олуја и бљескова и јавно се извинили Србима (заборавили сте, Туђман се извинио Јеврејима) и једном се за сва времена отарасили сулуде и геноцидне идеологије оца нације А. Старчевића.  НДХ, јаме, шкрипови, олуја и бљесак су учинили геноцид над Србима, који по броју жртава, методама уморстава, бестијалностима (све под окриљем Римокатоличке цркве) улази у ред најмонструознијих догађаја у новијој историји. Та усташија стално подгријава и оживљава антисрпску хистерију, клање и премлаћивање Срба, њихово уставно поништење. Нема нико право да се у име овога унесрећеног српског народа са њима грли и љуби, да преговара, да им прода пола земље и фирми. Хрватску се мора са закшњењем демилитаризовати, одузети јој култ оружане војне силе, извршити смиривање, као што је то урађено након Другог свјетског рата са Јапаном; Њемачком и Италијом. Такође, свести је у нормалне границе. Основни циљ свих Срба, било гдје да живе и свих будућих генерација, требало би да буде обнављање Републике Српске Крајине и повратак Владе у прогонству у Книн. Подсјећам да се Републиканска влада Шпаније вратила у Мадрид након више од 35 година изгнанства у Мексику.

Други медијски догађај су Јованка и Тито Броз. Српски народ не може без Тита, па тако преко, ни криве ни дужне Јованке, евоцира на њега успомене. Води се прави рововски рат у свим масмедијима и форумима (pro et contra).  Порука је: “Врати нам се друже Тито“ (не мора тако да се зове) Дакле, завладало је право лудило. Траже се и пребројавају гаћице које су носили. Очекујем да ћемо вратити дугове ако те раритете изнесамо на јавну дражбу.

Питам се, као и велики број становника ове унесрећене земље, да ли је могуће да се троши толико скупог времена на РТВ каналима и новинског простора на тему Јованка. Да ли је могуће да гамиже било које живо биће на планети које би оспорило право Јованки  да има пензију. Да ли неко грубо лаже када тврди да ПИО није дозволио да Јованка има пензију. А ако не лаже, нађите све те мајмуне који су то оспорили, објесите их на Теразијама и ту је крај приче. О условима становања је и раније писано у штампи. Зашто је, и поред суровог прогона, Јованка остала на Дедињу, питање је свих питања (објашњење на крају текста).

Шта је битно у свему овоме. Битно је што другарица Јованка неће ни данас да изнесе тајне комунистичке завјере против српског народа и Србије, а зна их. Када је Броз, по наговору Доланца и „доказима о њеној завјери са генералима“,  грубо одбацио, зашто није била поносна, с обзиром на то да јој је упропашћена младост, живот, па се одрекла таквог политички одабраног мужа и таквих комуниста око њега, а затим изнијела прљави веш о тим Брозовим улизицама и полтронима, посебно српским руководећим комунистима, који су у томе предњачили. Броз је храбре и паметне српске функционере скидао као глинене голубове., а уз скут је држао оне који у нормалним условима не би могли радити  у некој малој фирми или пољопривредном добру. Не, она жали што нема аутомобил да посјећује гроб вољеног Броза, што значи да се није ни за педаљ одрекла титоизма. Она као свједок никоме није одговарала, што је и данас на снази (неће потомци да се сазна истина о њиховим дедовима и очевима, како су служили Тита на рачун Србије и српског народа). Неки тврде да би је убили. Зашто се није жртвовала за српски народ и ушла у историју.

Српски народ се изгледа никада неће уозбиљити, освијестити. Ово је повод и моменат да посмртне остатке Јосипа Броза, Тита, Валтера, Србија уступи Хрватској. Све што посједују, посебно  обалу дуж скоро цијеле бивше Југе (и то им је мало, хоће да очопле дио Словеначке и Црногорске обале), треба да захвале Брозу. Да Хрвати имају памети, подигли би му маузолеј у Загребу и споменике у сваком већем мјесту и граду.

Трећи медијски догађај надилази оба претходна. У Србији је наступио „нови систем вредности“, а то је „да се сваки тинејџер дрогира“, тачније „да сваки тинејџер у Србији пуши, поседује или продаје марихуану“. Та угледна српска личност која је ово изјавила и гомилу других идиотарија, поводом афере око једног малољетника, постао је још већи узор малољетницима и уопште младим људима. У било којој земљи свијета да је неко тако нешто изјавио, био би санкционисан.

Сјећам се 1986. године када је кренула прича о сиди. У Лондону и др. градовима  В. Британије излијепљени су плакати на којима су, осим пријетећих текстова, биле слике страве разорених полних органа и унакажених ликова као последица сиде. Нису бирана средства да се та опака болест заустави. У овој земљи, када је у питању наркоманија, нема организоване друштвене акције да се спријечи та највећа несрећа - зависника, унесрећених родитеља и цјелокупног друштва. Напротив, „зашто дижете панику, сви пушимо“. Лажете господо (ја и моја породица не пушимо), иако само са Космета српски наркомани годишње купе дрогу у износу од 126 милиона Евра. А у  свијету се од наркотика окрећу милијарде Евра.

За срећу или несрећу, о главном лику ове медијске лавине  писао сам негативно ( у једном недјељнику и мрежи Видовдан) под насловом: „Утискачици антисрпског утиска“, али је недопустиво да се однос према одраслој пунољетној особи, тзв. јавној личности, сломи на дјетету, без обзира шта је урадило. Знам многе трагичне случајеве из најближе околине када је у питању дрога, али знам и несрећне последице те дугогодишње антисрпске емисије. Одговорно тврдим да су криви школа и родитељи, поготово богати и познате тзв. јавне личности. Нисам навијач, нисам сентиманталан, али као родитељ тугујем за тим младим и невиним душама које се стављају на стуб срама, због лоших родитеља.

Када би смо сва три медијска примјера, настала само у неколико дана, гледали одвојено, могли би имати неки бизарни мирис, осмислили би смо их  у неколико простих реченица. Међутим, ако их повежемо, укрстимо, налактимо један на други, увежемо, добићемо слику трагедије Србије.

Скуп у Н. Саду је чисто лешинарење над разбијеном Србијом, иако се Предсједника ставља, што, без обзира на све, он то не жели, у раван Броза. Такав скуп је само, кажу разна пискарала и понеки глупи новинар, могао само да организује Броз. И странци желе вођу државе који има веће прерогативе, а не шефа неке осредње партије. Онда је логично што се из рукава извлачи Јованка. Треба исправити неправду, јер ће се неко сјетити да се данас-сутра не додјељује Дедиње или да је Дедиње добила супруга човјека који је био врло кратко функционер и која се појављује на изузетно значајним скуповима и сусретима иако није имала функцију. Јованка је имала итекакву функцију. Партија је донијела одлуку да Тита, који није био евнух већ Распућин, смири, ожени, јер су многи комунисти (женски и мушки) кажњавани или убијани због прељуба, заљубљивања или што нису хтјели да се ожене дјевојком коју им је одредила Партија. А онда младе лавове и стране изданке у земљи не занима наркоманија младежи српске, они немају исте аршине за догађај у манастиру, судбину и лијечење наркомана, они штите тзв. јавну личност, која је изданак демократије, схваћене на њихов начин, коју стављају у раван Предсједника државе и Јованке Броз. Она мора да остане и да  још 15 година утиска, умјесто да се повуче и да не иритира  У оном свијету, којега и утискачица и цијела фаланга сматра напредним и коме теже, ипак се и за мање грешке (а овде се ради о катастрофалном промашају у васпитању невине душе) свако повуче из јавног живота. Због мањих грешака, шефови држава или влада, а да о министрима и не говорим, подносили су оставке. Негдје у дну душе наивно сам очекивао да утиска више неће бити. Грдно сам се преварио. Последњи утисак (21. о.м.) је био бенигно ћаскање о „успјесима“ спољне политике и нашег Таљерана, као да се ништа није десило.

Драги Видовданци, поклањам вам као прилог (срамни) текст наших масмедија: ПРИШТИНА – У  Калимашу је јуче отворен тунел као део аутопута између Албаније и Косова, који највиши представници Тиране и Приштине сматрају историјски значајним за економски развој како Албаније и Косова тако и читавог региона. Тачно у подне, премијери Албаније и Косова, Сали Бериша и Хашим Тачи, као и други високи представници две владе, симболично су се састали на средини тунела, дугачког 5,6 километара. Медији су оценили да је реч о „историјском састанку“који означава, како се наводи,  „повезивање подијељене нације“. (БЕТА)

Ако неко послије овако објављеног текста сматра да Србија није признала државу Косово на својој територији, онда, молим вас, у коментарима слободно напишите да сам ЛУД.