БЕЛОРУСКА РАСКРШЋА
У последње време дошло је до одређеног захлађивања односа на релацији Москва-Минск. Белоруски председник Александар Лукашенко дао је низ оштрих изјава на рачун руских званичника. Повод је био не исплаћивање последње транше руског кредита од 500 милиона долара, на коју је Лукашенко рачунао, како би попунио празнину у буџету и испунио социјална обећања становништву. Лукашенко је нарочито кивно реаговао на изјаву руског министра финансија Алексеја Кудрина и његове сумње да Белорусија неће бити у стању да врати дугове, назвавши Кудрина ништаријом и упоредивши га са припадницима прозападне опозиције у Белорусији. Убрзо је уследила реакција Русије у виду обустављања увоза млека и млечних производа из Белорусије, јер не испуњавају нове критеријуме по питању квалитета. Након тога Белорусија није учествовала на заседању земаља Шангајске иницијативе и Организације за колективну безбедност у Русији. Стиче се утисак да односи између Беле и Велике Русије скоро нису били гори, а почеле су и отворене констатације да Лукашенко припрема окретање према западу кроз чланство у тзв. ''Источном партнерству'', будућој антируској коалицији, која треба да окружи и изолује Русију НАТО протекторатима и да је белоруски ''Баћка'' већ кренуо путем издаје, мада се он сам куне да то није тачно. Постоји више фактора који су утицали и довели до стварање овакве ситуације.
После распада СССР-а једино Белорусија није применила тзв. ''шок терапију'' у транзицији и није пристала на пљачку, уништавање економије и дужничко ропство. Одбацивши неолиберални модел капитализма и мондијализам као нешто што ''нема алтернативу'', Лукашенко је од једне мале Белорусије створио земљу са најбољим економским и социјалним показатељима на постсовјетском простору. Исто тако, сачувао је наклоност и одличне везе са Русијом, увек истичући како Белоруси себе доживљавају и као Русе. У периоду 90-тих, када је Јељцинова власт водила политику ''Русија на западу'', која је резултирала незапамћеном пљачком, сиромашењем и понижавањем Русије у толикој мери да је претио и распад земље, Лукашенко је због своје патриотске, антикорупционе и проруске политике био најпопуларнији политичар и у самој Русији. Резултат је био стварање савезне државе Русије и Белорусије 1999. године.
У то време Лукашенко је себе видео као будућег председника велике руске државе, када Јељцин сиђе са сцене и није било већег заговорника заједничке државе Русије и Белорусије од њега. Међутим, када је у Русији после Јељцина Путин постао председник и променио курс руске политике тако што је почео да води рачуна о националним и државним интересима Русије, Лукашенко је почео временом да се све више хлади од идеје заједничке државе. Иако је Белорусија члан свих међународних организација и савеза чији је покретач Русија (савезна држава, царинска унија Русије, Белорусије и Казахстна, Економски савез Русије, Белорусије, Украјине и Казахстана, ЗНД, Шангајска организација са сарадњу и Организација за колективну безбедност), стиче се утисак да Москва и Минск не мисле исто када причају о заједничкој држави.
Тако Проф. др Зоран Милошевић у својој анализи која се зове ''Перспективе савеза Русије и Белорусије'', јасно ставља да знања шта је интерес Кремља, а шта Лукашенка по питању економске, финансијске и политичке сфере овог савеза. По питању економске сфере интереси се разликују, јер је интерес Москве да има отворен приступ белоруском тржишту, нарочито за своје пословне структуре, што подразумева и приватизацију најпрофитабилнијих предузећа у Белорусији, а интерес Лукашенка је да максимално отежа приступ белоруском тржишту страним, па и руским компанијама, како би белоруска предузећа била ослобођена од конкуренције и како би сам Лукашенко сачувао значајне полуге власти у својим рукама.
Што се тиче разлика у финансијској сфери, др Милошевић истиче да је интерес Кремља да уведе руску рубљу као средство плаћања у заједничкој савезној држави и да има контролу над финансијским токовима у Белорусији, док је Лукашенко исто за увођење рубље као јединствене валуте, али да Минск има пуну контролу над емисионом делатношћу Централне банке Руске Федерације.
Политичка сфера стварања заједничке државе из перспективе Кремља подразумева обнављање руског утицаја на постсовјетском простору, док Минск под њом подразумева стварање заједничке државе и савеза са Русијом који треба да онемогући мешање САД и ЕУ у унутрашња питања Белорусије, а да при том Белорусија задржи пуни суверенитет, а Лукашенко реалну политичку власт. У самој Москви све мање имају слуха за Лукашенка и његове прохтеве, тако да се из окружења Медведева и Путина све више чује да Белорусија све ове године искоришћава и завлачи Русију са својим празним обећањима.
По економским показатељима Белорусија је данас у врху земаља ЗНД-а, боља је и од прибалтичких република Естоније, Летоније и Литваније које су у ЕУ и НАТО-у, а у односу на Украјину, Грузију и Молдавију представља пример развијене земље. Руси све више тврде, и то са пуним правом, да је то Лукашенково ''економско чудо'' створено на јефтиним руским кредитима и енергентима и потпуно отвореном тржишту Русије за белоруске производе.
Са друге стране, Минск ништа није учинио да искаже захвалност Русији и да испуни обавезе које је преузео. Лукашенко се одмах после прошлогодишње агресије Грузије на Јужну Осетију и Абхазију јавно обавезао да ће признати независност ове две републике, а онда је после посете Солане и увлачења Белорусије у тзв. ''Источно партнерство'' зарад кредита ММФ-а од две милијарде долара, променио причу и сада му не пада на памет да по овом питању подржи Русију.
Чак су у самом окружењу Лукашенка све гласнији они који тврде да би се Белорусији више финансијски исплатило да призна лажну НАТО терористичку творевину на Косову и Метохији, јер би тако добили још који кредит од запада да запуше буџетске рупе. Тим чином Белорусија би Србији, Русији и уопште православном словенству забола нож у леђа.
Лукашенко много воли да подсећа да је прва линија одбране Москве у Белорусији и да за руски радарски и ПВО систем у Белорусији не постоји довољна цена коју Москва може платити Минску. Постоје и размишљања одређених аналитичара у Русији и Белорусији да није случајно то што је Белорусију за несолвентност за враћање руског кредита од две милијарде евра прозвао баш руски министар финансија Кудрин.
Сам Кудрин је можда и најнепопуларнији министар у Путиновом кабинету и многи га сматрају директним кривцем за то што није правовремено реаговао на појаву светске економске кризе. Критиковали су га и Путин и Медведев. Неки сматрају да се Путинов текст ''Зашто је тешко отпустити човека'' управо односи на Кудрина. Кудрин је економски либерал, 90-тих изразито западно оријентисан, политички и економски ''ђак'' Анатолија Чубајса, једног од главних архитеката економског и политичког слома Русије у Јељциновом периоду. Од доласка Путина Кудрин је променио причу, али тржишни неолиберализам и глобализам су му и даље веома блиски.
Има оних који мисле да је тај коментар Кудрина и био срачунат од стране оних који прозападно размишљају како би се заоштрили односи између Русије и Белорусије и Минск окренуо према Бриселу и Вашингтону, који су само до скоро сматрали Лукашенка ''последњим диктатором у Европи'' и бранили њему и члановима његове владе улазак у земље ЕУ. Сада је Лукашенку та забрана укинута, а његова прва званична посета је била Ватикану. Податак који тера на размишљање.
Александар Д. Гронски са Белоруског државног универзитета за културу и уметност у Минску јасно саопштава шта се у Белорусији данас учи из историје и какву историјску свест има просечан Белорус о себи. Белоруском се сматра Полотска земља, због чега данас у Белорусији сматрају да борба полотских кнежева и њихове сепаратистичке амбиције имају карактер борбе за слободу од Руса који су их хтели потчинити.
Исто тако истичу и ослободилачки карактер не само борбе против Литванске кнежевине која их је била покорила, већ и против Москве, коју само што не прогласе културно-духовним агресором чији је циљ ''покоравање и окупација слободољубивог белоруског народа''. Стварање Пољско-Литванске уније и улазак данашње Белорусије у њен састав често се схвата као одбрана од ''претње са истока''.
Негде се и помиње да је уласком у састав Пољско-Литванске уније, односно Речи Посполите, почела убрзана полонизација и католичење нарочито западних крајева, али углавном се не сматра да је тадашњим виртуелним Белорусима од тога претила опасност. Чак тврде да им је Реч Посполита била брана наспрам ''руске агресије'', а пошто сам назив Реч Посполита за данашњег човека не садржи име водеће нације, неки у Белорусији данас настоје да повежу древност белоруске државе управо са овим називом.
Улазак у састав Руске царевине данас многи новокомпоновани историчари у Белорусији доживљавају као период најцрњег националног, културног и религијског угњетавања. Чак са и враћање насилно унијаћених под окриље Православне цркве сматра видом ''духовне агресије'' Русије, јер има оних који и само Православље сматрају руском вером, па самим тим унију доживљавају као ''ослобођење'' од руског утицаја.
Мере деполонизације у периоду Руске империје данас се у Белорусији предају као антибелоруске мере. Истакнути руски политиколози, историчари, мислиоци који су имали јасан руски идентитет, представљају се данас као ''борци за белоруску независност''. При том нигде не помињу да су белоруска нација и белоруски језик вештачки створени доласком бољшевика на власт 1918. године.
Има још доста примера историјских фалсификата и духовног инжињеринга у данашњој Белорусији Александра Лукашенка. Зато и не чуди податак да данас има више присталица уједињења са Русијом у Украјини него у Белорусији. Ово су најбољи показатељи Лукашенковог лукавства, а често и лицемерја.
Сам Лукашенко треба да буде свестан, а ваљда је до сада био, да ни његова власт, а ни Белорусија, не могу опстати ако доспеју у сферу англоамеричког евроатлантског утицаја. Јадни и чемерни примери данашње Украјине и Грузије најбоље говоре шта и Белорусију чека ако крене тим путем. Зато је неопходно јачање јединства православних и словенских земаља, нарочито њихово духовно, политичко, стратешко и економско повезивање. Велика, Мала и Бела Русија чине једну Православну и Свету Русију.
Жарко Јанковић