''Елита'' косметских Срба

Годинама су трајали процеси исељавања Срба и одлазак квалитетних људи са Космета. Под притиском: Шиптара, Срба комуниста, великог новца или, једноставно, из жеље и потребе да се оде из провинције и напредује у животу. Ни многољудније заједнице не би могле да издрже толики одлив из једне средине. Ни квантитативно, а поготову: квалитативно. Онда се ''догодио народ''. Годинама таложена општенародна енергија се излила на тргове и улице. Почели смо први, у источној Европи, да рушимо комунистичке владе. Почели али нисмо довршили. Неко је искористио свеопшти народни покрет. Да ме данас питате: је ли то био Милошевић? – не бих знао одговор?! Комплексно је питање. Мислим да су позитивну народну енергију злоупотребили каријеристи, медиокритети и полтрони који су се пришљамчили Милошевићу. Ова чињеница је итеткако важна, ако желимо да разматрамо проблем елите косметских Срба.

Дугогодишњи одлив људи који би могли нешто вредети: да!!!, али и потоња негативна селекција која се спроводила убитачним темпом, деведесетих година, учинили су да косметски Срби постану популација бесперспективних индивидуа - на жалост, у сваком погледу. То је данас део српског народа коме медиокритети и људи без икаквог капацитета профилишу потребе и формулишу стандарде и циљеве. Лако је наћи елиту – тешко је исту изнедрити из својих редова, јер само таква вреди својој заједници.

Да се позабавимо самим појмом ''елита'', уопштено али и конкретно, када је наш случај у питању. Реч ''елита'' потиче из латинског и француског језика и најприближније значење на српском било би: ИЗАБРАНИ (википедија). Оно што је најбоље из једне заједнице или народа, ''цвет друштва'', нешто квалитетно. По тзв. ''елитистичким теоријама'' друштво је састављено од ''елита'' и ''не-елита'', дакле, од људи који владају и људи којима се влада, а равнотежа тог односа постиже се деловањем ''контра-елите'', то јест опозиције. Сменом ''елите'' и ''контра-елите'', (на жалост увек на уштрб народа) добија се процес такозване ''циркулације-елите''. Другим речима: мења се власт.

Кад говорим о елити Срба са Космета најмање мислим на тамошњу ''власт'' или ''опозицију'', јер они нису способни данас да обављају ни једно, нити друго, у нормалним условима. Под појмом ''елита'' када говорим о Србима на Космету ја мислим на појам ''трибун'' или ''народни трибун''. Шта ја подразумевам под ''елитом''? Свакако не оно што нам теорија и пракса у другим срединама говоре. Подразумевам под појмом ''елита'', пре свега: морал; после свега, све остало: патриотизам, интелигенцију, образовање, професионалне домете и све остало. Из којих друштвених и социјалних структура треба исцрпети ту елиту? Где год се нађе, из редова чобана, зидара, универзитетских професора, уметника, лекара, војника, па и политичара (али, неких нових и млађих). Никада се, и у ни једном народу, не зна одакле ће се изродити вођа. Или: вође. А, управо је то, као хлеб насушни данас потребно оном народу доле.

Какав је данашња ситуација? Годинама, једни исти људи глуме елиту косметских Срба. Изнедрило их је једно време, погрешни систем вредности а они су мутирали и остали отпорни на сваку промену. Као вирус грипа. Таман мислиш да си пронашао вакцину а он се већ прилагодио. Док пронађеш другу, он је већ направио непоправљиву штету. Али, они такви какви јесу: одговарају свима. Београду: лако излази на крај са њима, послушни су ако се намире и не сметају кад се притегну. Навикли су да буду партијски послушни, као и да за најмању ситницу или недоумицу загледају пут главнога града. Шиптарима: свако би пожелео такве индивидуе за непријатеља, ако већ треба да има непријатеље и ако још може да их бира.

Циљ овога текста је да постави нека питања а да не дадне ни један одговор на њих. Циљ овога текста је да, макар, повуче први корак ка прекој потреби Срба са Космета, потреби без које не могу започети ниједан ваљан процес. Потреби: да се ствари називају правим именима и да се истини погледа у очи. А, после тога, за одговоре ћемо лако. Шта нам вреде одговори на погрешно постављена питања?!

Имају ли Срби са Космета своју аутентичну елиту, ону која се поштено и испред њих бори за њихове интересе?

Ко данас заузима место те елите и који су њихови домети и имају ли проблема са моралом?

Има ли, уопште, елита у остатку Србије исте проблеме: етичке и моралне? Па, и: етничке?

Да се разумемо, Србима са Космета данас није потребна нити филозофија јакога индивидуалца, нити идеологија руље, политичке партије или некакве владе. Србима на Космету су потребна ''правила игре'', зацртана од државе као врховног ауторитета и главног стратега а аминована од интелектуалних и духовних елита оличених у појединцима од имена, части и знања, у тим ''правилима игре'' мора да постоји процена са прецизним ставкама губитака, жртава и задатака, јер добитака у борби која нам предстоји још једно подуже време нећемо имати. Србима на Космету су потреба правила преживљавања и опстанка - у борби за опстанак. И, правила: борбе.

Проблеми на Космету су и настали као проблеми условљени недостаком одговарајуће елите, то јест, узрок су брљотина које је учинила квази-елита. Суочени са опасним непријатељем, људи који су стајали испред народа гледали су само властите интересе и џепове. Са друге стране, непријатељ је имао минимум заједничког циља и људе који су били спремни да ставе опште испред личног. Треба прво победити, па онда живети на ловорикама. Наша ''елита'' у сред највећих пораза и губитака купила ''плодове'' са ловорика народне пропасти. Да не дужим, и вртим се као киша око Крагујевца: проблеми су кулминирали када су најгори стали испред нас! Можда је било међу њима и оних који су желели добро али нису заслуживали ни једним квалитетом епитет ''елите''.

Грешка је говорити о елити а одмах помислити на политичаре. Али је, такође грешка, и не помислити на политичаре. Поготову када су негативне конотације у питању. На жалост, данас међу популацијом косметских Срба готово је немогуће одвојити било коју сферу битисања од политике. Сви су ту где јесу захваљујући политиканству, сами политичари, дакле, али, и: уметници, интелектуалци, привредници, просветари, медицинари, разни кординатори, секретари, саветници, невладини пулени, итд. Политика бира елиту уместо да елита води политику. То што се подразумева данас под елитом у Србији, и у Београду, није бог зна за какву дику и понос. Српски народ је бољи од своје примитивне елите. Али, каква вајда од тога кад се ништа не мења.

Проблем је у елити, али и у народу. А, понајпре у стратегији и тактици: државе, елите и народа. Не вреди по сваку цену одржавати привид функционалности система (тачније речено: подсистема). Може ли се изнедрити елита из народа који стрпљиво и дисциплиновано чека у реду за изградњу кућица од стране оних истих који су му пређашње куће запалили?! Рађа ли се елита спремна да поведе народ у борбу (било какву) из реда пред заједничким казаном, из реда где по правилу и нису баш сви гладни!? И, може ли сам тај народ да беди и враћа Космет?! Овај ''казан'' треба схватити више симболично али ни реалне конотације не треба искључити. Не треба Србима са Косова и Метохије врућа чорба од макарона са заједничког казана. Тако нећемо повратити Космет. Потребна је вера у правду, спремност на самопрегор, потребни су појединци који ће поставити стандарде квалитета, утакмице, знања, јунаштва, поштења и жртве. Потребни су поједници који ће их повести у борбу за своје, и национално, парче земље и неба, борбу која сем ''крви суза и зноја'' не обећава ништа друго. Какве дупле плате и бенифиције?!? - на тај начин нећемо сачувати ни Мали Мокри Луг у саставу Србије - а не Дреницу и Јуник. Е, то не може ни народ, ни елита, чији је највећи патриотски чин чекање у реду за ''нешто''. Најсрећнији српски ''патриота'' на Космету јесте онај који је прошао улицом неког града или села а није добио батине од Шиптара. Само су га псовали: одлично је прошао.

Срби са Космета (искључујући, можда, Северну Митровицу и залеђе) живе животом ''раје''. Вратили смо се у Отоманску империју, само су на власти данас неки други бегови и аге.Зато је важно ко ће стати испред тог народа, треба наћи вожда и војводе, који ће спречити повратак старих националних комплекса – оних о којима је Јован Цвијић писао. А, данашња елита косметских Срба управо чини да тамошњи Срби поврате у својој националној свести оно што је Цвијић дефинисао као ''рајински менталитет''. Часлав Милош је о сличном феномену некада писао и назвао га: кетманство. Кетман је човек који једно мисли, друго ради а треће говори. Зар то није најбоља дефиниција једног типичног српског комформисте који је заузео позицију да ''представља'' део народа који се бори за опстанак. ''Рајински менталитет'' јесте феномен и образац по коме се ''раја'' идентификује са ''господаром''. Код нас се тај процес мимикрије завршио трагично, поготову на Космету. Радован Самарџић у књизи ''Косово и Метохија у српској историји'' каже на ту тему: ''Мимикрија Срба сељака била је, међутим, најизразитија на Косову. Прилагоћавајући се арбанашкој средини, временом су изменили готово све, и куће, и оно мало сиротиње по њима, и одело на себи и својој чељади, и држање, чак и изглед; трудили су се да бар домаћин говори оба, или сва три језика; иконе и кандила крили су по долапима. Требало је да промене још и душу. Поред принудног и добровољног узимања друге вере, мимикрија је, као и отимање жена, била поуздан пут ка исламизацији и арбанашењу. Назив АРНАУТАШ давали су Срби онима за које се знало кад су променили веру и народност. Уколико се историјски подаци могу претворити у бројчане односе, 30-40% Арбанаса у Југославији непосредног су словенског порекла''.

Управо је задатак елите да својим деловањем и примером спречи такве процесе. Да укаже на њих. Могу ли то да учине људи чија је једина сврха деловања да годинама примају плате од свих могућих фактора и чинилаца: државе Србије, међународних окупатора и илегалних шиптарских органа - а да си не једном нису упитали: је ли то морално? Наравно, да не могу. Колико ''добро'' раде за добробит свога народа говори и чињеница да тамо никоме не сметају.

Неко ће приметити да су ове констатације претеране а моје мисли циничне. Нека, нека помисли. Али, нека размисли и о томе: ако ја грешим, каква је заиста духовна и егзистенцијална позиција већине Срба са Космета?! Не признавајући да они данас живе животом ''раје'', ми помажемо Шиптарима у њиховим наумима. У западним земљама пси имају већа права но што их данас имају Срби на Космету. Они су погубљени национално и глобално. Губе идентитет. Кад смеју: Србују, чим пређу ван свога атара по косовским и метохијским путевима и градовима крију да су Срби. Нове београдске власти, оне које су замениле Милошевића, су се потрудиле да им убију и оно мало здравог националног поноса, пркоса и духа који су имали. Нека кажу моји земљаци, Срби са Космета, име једног јунака из рата 1999-е (или, пре тога) којег данас славе и кога се сећају?! Окружени споменицима палих терориста не смеју ни да помисле о томе. Коме су задњи пут дали парастос, направили споменик, дали име улици или школи по имену палог српског војника из ратова девесетих?! Знају ли они колико је јунака погинуло на граници према Албанији или на другим деловима Космета? Ко су они? Национални дух се одржава сећањем на њих. Удварајући се новим властима у Србији ''стара'' елита косметских Срба није се потрудила ни једним гестом да се дух борбе и одбране сачува а да људи поштују борце пале за одбрану Космета. Нека каже један тамошњи Србин са дуплом платом када је купио макар један цвет за палог борца и послао га уцвиљеној мајци негде у ужој Србији?! Нека се јави један од таквих који је помогао од своје дупле плате свом комшији који не прима никаву плату?! Не!!! – идоли Срба са Космета су данас: посланици, председници партија, директори, кординатори, секретари.... кога данас зовемо на Славу и стављамо на чело астала: јунака, доброг обућара, старог учитеља, песника, мајку погинулог борца, не!!!!, зовемо и дворимо: политичаре и контраверзне бизнисмене: квази - елиту. Видео сам зимус на телевизији: чак и Хашима Тачија.

Најзад, каква је перспектива једне заједнице кад њена елита не зна правилно да говори матерњи језик: српски језик. Гледате ли по разним телевизијама. Јесте ли чули како говоре, акцентују, мењају по падежима?! Добро не сви, али један добар део има проблема и са тиме.

Кога бих ја прихватио за елиту и вођу? Прав вам стојим – нека ме позове и поведе, идем где год треба. Стојим именом и презименом испред тога. И овим словом. Тај неко мора бити бољи од свих нас испред којих стоји. Он може да погрешно процени одређене ситуације али никада не сме да гурне руку у туђ или државни џеп. Он не мора све да зна али мора да буде поштен и храбар. Он може да нас позове на жртву али само узвиком: ''за мном!''. Он мора бити тај који ће нас после причешћа питати за које се царство опредељујемо. Па после нека свако бира. Имају ли Срби са Космета такве људе међу собом? Имају сигурно!!! Где су? Не могу да испливају из баруштине медиокритетизма и кетманства. И: лоше постављеног, а, опште прихваћеног, система вредности.

Црква је одиграла најпозитивнију улогу у најтежим временима на Космету. Црква као институција, и монаштво као елита, спасили су шта се дало спасити. Док неко, пре свега у Београду – зашто то не назвати правим именом, није кренуо да минира и руши тај једини здрав и исправан ауторитет који је постојао међу тамошњим Србима. Црква на Космету јесте колатерална штета владиних и невладиних пројеката, финансираних из Београда и са запада (од српских непријатеља), који су се састојали у урушавању стубова духовности и ауторитета - којима су Срби још веровали. Требало је систематски урушавати цркву, војску, Српску академију наука, књижевнике, добре домаћине .... све оне који могу послужити српском народу као духовна потпора и национална идентификација. Од Срба треба створити народ који нема веру, национални идентитет, традицију, перспективу. Код свих других се то поспешује, то је вредна особеност, ако су послушни – а, јесу, једино се Србима то узима за зло. Тако је и Црква на Космету, у последње време, била поприште разних унтрашњих обрачуна, подељена по зонама утицаја из Београда или са самог Космета. И, то је задња опомена да се народ опамети.

Није лако живети на Космету а бити Србин. Лако је, овако, паметовати са сигурног места. Најлакше је ћутати и гледати своја посла. Али, ја не говорим о народу, говоримо народној потреби да има елиту испред себе - ради самога добробита тога народа. Није тачно – какав народ таква елита. До краја. У овом случају, елита је најгора од најлошијег дела народног. Ту је проблем, зато губимо битке. Али, опет, говорећи о елити – причамо о народу. И супротно. Не може се одвајати једно од другога. Опет, ако један народ има елиту какву заслужује (а, има и таквих тумачења) кога онда треба мењати: народ или елиту? Народ се не може променити, такав је какав јесте. Управо је задатак елите (под условом да она оправдава своје име и дефиницију) да води, усмерава и подучава народ. Поновио бих: да поставља стандарде. Некад, ако треба и да ''притегне'' исти. У тешким борбама и револуцијама, не треба много полагати на ''демократски глас народа''. Тако обично настане расуло. Ипак, треба говорити и о националном интересу. О државном интересу. И, чим поменем то, одмах ми падне на памет мисао и искуство које сам стекао кроз живот на Космету до 1999-е године. Људи који су били испред тамошњег народа су вансеријски талентовани и способни да обесмисле и упрљају - и највећу идеју. Најсветији циљ и најхрабрији чин они доведу до парадокса и апсурда вредног подсмеха. Тако настаје негативна интеракција између народа и његових представника, а синергија која се тако створи доводи до националне обезглављености.

Ајде, најзад да дефинишимо која је то данашња елита српског народа на Космету?!

Елита косметских Срба, јесте: дупла плата, неправилан српски језик, ситно политичарење, линија слабијег отпора, много демагогије и испразног патриотизма, плац и кућа негде у ужој Србији, корупција и ситна крађа, осмех ''од ува до ува'' кад се поједе бесплатан ручак ''на потпис'' (а, ни један није бесплатан, то су макар морали да науче)....

Српска елита на Космету, јесте: безидејност, одсуство било каквог пожртвовања, немање става о битним националним и државним интересима, непознавање властите историје, непризнавање грешака које су чињене, понављање истих, недостак визије, замагљени циљеви...

Елита Срба косметских, јесу: људи који, кад год засеру и туре руку где не треба, огрну српску заставу преко леђа и кажу: подмећу им из друге партије, издајници и страни плаћеници, подмећу им јер су ''велики'' Срби, па онда тако огрнути тробојком крену да оптужују оне друге – као да непоштење других оправдава њихов лоповлук.

Може ли бити елита онај (или: они) ко нема храбрости да властитом народу скреше истину у очи, ко сме да каже силнику у грубијану из сопствених редова: да је његово прошло и да треба да одговара што је својевремено палио и пљачкао, или грешио на други начин?! Па макар не гласали за њега, макар не добио тих седам-осам гласова у свом селу на основу којих је изабран на ''функцију'', макар га искључили из странке, макар остао без плате, дневнице и осталог! Макар добио преко носа и леђа.

Поштују ли косметски Срби њихову данашњу ''елиту''? Наравно: не!!! Али, то не показују и то је њихова највећа кривица и грешка коју ће плаћати и плаћају. А, не показују отворено свој скривени презир јер се већина нада некаквој користи од њих. Почну да их пљују и газе тек када остану без функције и утицаја.

Праве, патриотске и моралне елите нема без жртве и самопрегора. И, по томе се ми Срби не разликујемо од окружења. Свуда је ситуација са елитом иста: банда корумпираних и неспособних, или: способних али неморалних. Само што други народи, ови у окружењу, нису у таквој егзистенцијалној ситуацији као Срби, а поготову као Срби на Космету. Ми себи не можемо да дозволимо луксуз да се понашамо као други (кад смо окружени: са киме смо окружени) када имамо много више проблема од њих - а неки од тих проблема јесу, чак, проблеми опстанка једног дела народа. Круцијални и нјавећи национални проблем Срба јесте: Космет. Тај проблем не може да решава елита којој је највећи свакодневни проблем: да ли да наручи ''карађорђеву шницлу'' или ''шарски одрезак'' за ручак, који ће појести ''на потпис''. Да макар имамо данас једног Нушића – па да остане писаног трага будућим генерацијама, кад већ немамо Обилића, или макар цвећа на гробовима хероја који су пре десет година пали бранећи отаџбину и вредности којих данас нема.

Рекох: ни један одговор нећете наћи овде.