Српско наслеђе

О традицији се, до сада, доста говорило у философским и уопште друштвеним круговима. Често више оспоравана и нападана, традиција је данас сведена на апсурд, приказана као заосталост, па чак и примитивизам. Но, да традиција у неком облику има улогу у животима свих нас је ипак неоспорна чињеница.

Када је српски народ у питању, и у случају схватања традиције смо на раскршћу и то у сваком смислу. Данашња друштвена ,,елита'' задојена екстремним материјализмом, на традицију гледа кроз све ,,прогресивне'' наочаре од Француске револуције до данас. Можда и зато што је управо традиција главни извор једне ,,назадне'' идеје о припадности групи људи које енциклопедије познају под именом нације. Истина, можда традиција, као страна реч и није прави назив за једну необјашњиву покретачку силу многих генерација Срба и Српкиња. Наше српско поимање традиције најбоље описује реч – наслеђе. Све и да посматрамо наслеђе само са језичке тачке, можемо да добијемо многе одговоре. Пре свега, корен речи је од глагола следити, дакле пратити одређени пут којим су генерације ишле пре вас, ходити стазом која има свој почетак у бескрају прошлости, и магловито одредиште које се назире у даљини. Префикс на- означава континуитет, заокружује претходника и следбеника на надвременском путу и заокружује ход.

Цела српска историја, култура и религија је једно велико наслеђе. Како је наслеђе често духовна категорија, не чуди што га присталице материјалистичких и екстремно-емпириских учења не схватају, те отуда нетрпељивост, која је у ствари страх произишао из несхватања. И управо је преовлађивање оваквих идеја и довело до омаловажавања наслеђа, а нарочито сада, почетком 21. века, уз срушени морал. Наслеђе је свакако најбољи пример постојања Реда и поретка, постепеног развоја: један елемент прожима други, утиче у његовом стварању, али поштујући одређена правила. Стога, српско наслеђе можемо поделити на неколико етапа његовог развоја.

Наслеђе српског имена

Народ по имену Срби, у латинизованом облику, први пут спомиње Плиније Старији у првом веку пре наше ере. Дати име народу значи одредити га за сва времена, па и сваког појединца који му припада. О пореклу имена нашег народа писали су многи, неретко и из личне пизме покушали да нађу у њему значења којих није било. Србима су се звали преци многих који се данас тако не зову и са гађењем гледају на то древно име. У српском имену је садржана сва историја нашег народа, свака његова карактеристика, свака врлина и мана. Српство се наслеђује крвљу и духом, а брани колико и Част. Српство је и у другим именима страних историчара: илирском, рашком, трибалском, морлачком и многим другим. Српско име је увек било тешко носити и иако се може стећи утисак да је више било терет него корист, није тако. Управо у тежини чувања и преношења имена Срб је само још једна његова снага, јер су само духовно велики успели у том циљу.

Наслеђе Светог Саве

Растко Немањић – Свети Сава је вероватно најопеванија, најхваљенија и у сваком смислу личност која је највише спомињана у српској усменој и писаној речи. Иако су Христову веру донели Србима вековима пре Саве, управо је са њим она постала српска религија, коју је народ могао да разуме и да не посматра као средство којим Цариград и Рим желе да прошире свој утицај. Свети владика Николај је и најбоље описао аутентично српско Православље – Светосавље као ,,православно хришћанство српског стила и искуства''. Треба напоменути, да једино Православни хришћани имају аутентичну националну цркву, коју нису имали Срби исламске и римокатоличке религије. Свети Сава је успешно сачувао и удахнуо нови живот и неким претхришћанским и нехришћанским обичајима. Чак и када је његово телесно присуство нестало, духовно нас је пратило на Косову, у Орашцу, у Такову, на Церу, Колубари, а прати нас и данас, онолико колико смо спремни да прихватимо.

Наслеђе српске државе

Још од првих векова, Срби су показали велику тежњу као устоличењу своје државе, али често и недовољно снаге да то изнесу. Срби су, по свој прилици и први народ који је схватио реченицу Слободана Јовановића да се слобода ,,може сачувати само у држави''. Сви српски ратови и устанци су у ствари борба за српску државу, од ратова са Византијом до ратова 1991-99. Зато и не треба да нас чуде натписи на барјацима као што су ,,За краља и Отачаство'', ,,Слобода или смрт'', ,,За част и слободу Отаџбине''. И када није имао своју државу, засновану на аутентичним националним вредностима, српски народ се борио за њу, те зато и певамо онај стих ,,пет вековне борбе плод''. Држава јесте плод, али и семе, и ако плод пропадне семе треба да остане нетакнуто, да би поново било посејано. Плод који је нестао падом Смедерева 1459, осеменио се 1804, да би поново пропао 1941, а заправо 1945. године. Наши преци, иако често и неписмени, осећали су потребу да за свој народ образују просторну заједницу у којој би народ достигао свој циљ и постао нација. Држава можда и најбоље објашњава повезаности народа за одређене географске просторе, јер је држава у свести људи настала онда када је свет који их окружује престао да буде баук и када је земља постала Мајка Земља која даје плодове и храни.

Најстарији српски национални програми су били програми уједињења свих Срба у једну државу и то наслеђе би требало наставити и дан-данас, јер никакве надрджавне творевине неће моћи да замене државу насталу по лику једног народа.

Наслеђе културе и обичаја

Да се наслеђе може свести и на чулну категорију, показују нам култура и обичаји нашег народа. Културу су стварали и појединци и народ, а за обичаји сежу довољно далеко у прошлост да нас древношћу помало и плаше. Не треба пуно трошити речи о нашим народним епским песмама, о нашој лирицим о нашим народним приповеткама и романима великана, о фрескама непознатих аутора и сликама Паје Јовановића, Уроша Предића, Саве Шумановића и многих других, о звуку двојница и ,,Руковетима'' Стевана Мокрањца. Што се обичаја тиче, многи из неразумевања, ниподаштавају њихову сврху и улогу. За велики део припадника нашег народа, обичаји су само бесмислен ритуал, сујеверје или празноверје. Не знају међутим, да обичаји говоре о карактеру једног народа често више него све историјске, антрополошке и генетске студије. Историја може да завара када је старост једног народа у питању, обичаји никада. Не треба да нас чуди што нам се одређени ,,обичаји'' потпуно страни нашем карактеру, данас намећу, јер се преко њих може изменити и слика и свест народа.

Наслеђе предака – историјско наслеђе

Верује се, да су стари Срби имали јако изражен култ предака пре него што су примили Христову веру. Чак и да није тако, после пада под отоманску власт, свакако се развила једна специфична генеаологија. Нису се знала имена предака нити тачно време у коме су живели, али су добили своје пандане у народној епској поезији и тако живели у срцима свих Срба и Српкиња. Генерације и генерације су биле инспирисане подвизима наших средњевековних витезова, ускока и хајдука. Те генерације су и биле прве у борбеним редовима за српску државу. Они који су  истински прихватали наслеђе наших предака – великана и сами су то постајали и оставили иза себе наслеђе. Историја је била неодвојива од народног предања.

Сведоци смо последњих година, да се историја све више пише по налогу и зарад одређених политичких интереса. Није лоше када је једна идеја, идеологија заснована и на историји, али је страшно ако је историја заснована на оправдавању идеологије. Зато су се и дешавале појаве као што су ,,хрватско државно право'', ,,Бугарска на три морета'', а данас их највише има када су Босна, Косово и ,,БЈР Македонија'' у питању. Признавали то неки или не, историја посредно или непосредно игра огромну улогу у формирању народа, али и актуелних догађаја, те је зато од великог значаја њено познавање и препознавање догађаја који су се некад у сличном облику манифестовали. Поред тога, историја је неисцрпан извор здравог наслеђа и нових идеја које се могу применити на решавање тренутних проблема.

Квази-наслеђе

Као и све ствари на овом свету и наслеђе има своју против тежу, свој одраз у огледалу, своју супротност. Иако, се чини да је чак понекад и јаче од правог наслеђа, квази-наслеђе је само брже, али са далеко краћим трајањем. Српски народ је имао ту несрећу, у појединим историјским тренутцима, да је прихватио квази-наслеђе уместо наслеђа, па смо тако имали демократију/југославизам, па комунизам, и најпосле либеро-демократију. Колико год зла нанеле ове псеудо идеје у протеклих девет деценија, никада неће моћи да замене аутентична горе побројана наслеђа. Оно што је јако важно напоменути, је да квази-наслеђе може често да изгледа као истинско, те да заведе и добронамерне, али простодушне људе.

Наслеђе – жива идеја данашњице

Да наслеђе не постоји и да није живо међу нама, ми данас не бисмо знали за наше владаре, не бисмо имали грб, заставу, химну, не бисмо се ни сматрали припадницима једне нације. Да није наслеђа, не бисмо се саосећали са витезовима који су нас бранили током протеклих ратова, док им суде они који на то немају право. Наслеђе је и те како живо, али и стално захтева да му се удахне нови живот, презирући учмалост. Управо је одсуство здравог наслеђа довело до ситуације у којој смо се данас нашли, али исто тако би присуство наслеђа могло да исправи неке ствари. Проблеми Србије 2009. године нису ни нови, нити само одлика овог времена. И сам овај текст је настао попут зрака светлости, који наговештава зору на хоризонту и неизбежно буђење, које ће се свакако десити, уз стављање српског наслеђа на место које му припада.