СРПСКИ СВЕТОСАВСКИ ПАТРИОТИЗАМ

        Српска народна заједница настала на раскршћима великих светских цивилизација али је идентитески и органски повезана са хришћанско-православно-светосавским врлинама и вредностима које су израз тежњи ка материјалним и духовним вредностима. Ове тежње су споља уобличене у државу као видљивим симболом вечног Царства небеског које је мерило свих вредности. Сматрамо да повратак историјским темељима вековне миленијумске праксе наших предака је у реалним геополитичким околностима важнији од државне обнове а која би неминовно уследила као резултат повратка доказаним културним вредностима. Православно-Светосавска ревитализација ових вредности води сабирању животног искуства те излечењу и смисленом остварењу појединаца као истински остварених људи и националне заједнице као братства усмереног на изградњи општег благостања.

СРПСКЕ ЗАБЛУДЕ

        Српски народ је у својој историји више пута скретао са добро утабаних стаза спасења али чини се да су данашње девијације и овосадашња застрањивања најдраматичнија. Морамо са жаљењем констатовати да предкосовска опседнутост српског великашког соја материјалним вредностима бледе пред данашњом моралном декаденцијом грађанске псеудо-елите. Упијањем западноевропских цивилизацијских вредности током протекла два века српски грађански сталеж је откидао део по део народног духа па се стога нашао у позицији да на западноевропским идеолошким темељима и стереотипима „просвећује“ народ.

Уместо да црпећи из народног духа енергију и идеје интелектуално уобличи историјске, духовне и друштвене вредности и ускладу са тим као вођ нације трасира пут у будућност он је купећи вредности и достигнућа технолошки супериорнијих западноевропских нација покушао да Србима као императив наметне њихова миленијумска искуства и идеолошке парадигме. То је довело до интелектуалног и практичног наметања материјалног успеха као суштине вредносног система у свим друштвеним и приватним облицима деловања.

Католичка, а нарочито протестантско-калвинистичка матријалистичка парадигма остала је и данас суштински страна српским вредностима и циљевима. Народу чија историјска мисија није материјалистчко-технолошко усавршавање наметнут је културни образац који су изградиле католичко-протестантске нације. Успех у овоземаљском свету нема алтернативу, односно материјални свет као једину арену и мерило свих човекових делатности, напора и стремљења. Свеједно да ли је оличен у сујетној људској слави, поседовању новца, моћи, како на крупном националном плану тако на приватно појединачном нивоу функционисања, материјални успех који је остварљив само за ретке појединце изазива код већине (услед неуспеха) очај, депресије и губитак самопоштовања што се одражава на афирмативну делатност читавог народног организма.

Овакве појаве давно су постале саставни део западноевропских друштава. Али њихов деструктиван учинак нарочито је видљив на српској народној заједници. Велика већина Срба после младалачких обећавајућих експеримената који имају једини циљ овоземаљски успех у каснијим годинама тежи повратку изворним вредностима породичне хармоније, пожртвовања за ближње, подршке и тражења ослонца у невољи те враћању цркви као блудни син из Јеванђељске приче. Но повратак је тежак, пун искушења и странпутица те наплате рачуна за залудно на јаловим вредносним циљевима проведену младост.

        У циљу да се ово не би дешавало како појединцу тако и нацији констатујемо да српски национализам, те основ за здраву нацију и појединца лежи у, пре свега, добром и пожртвованом човеку а до таквих људи Срби су најчешће стизали кроз духовно вредносни темељ вековног народно-светосавских искустава које чине извор животног енергије за све Србе одувек. Другим речима код Срба у историји је пут ка спасоносном народњачком родољубљу углавном водио кроз првославно-светосавску-народну веру.

СВЕТОСАВСКИ ДУХ

Када се суочимо са покушајем дефинисања, прво што се мора констатовати је немогућност уобличења светосавског погледа на живот у било који модел или стереотип познат било на истоку било на западу. Оно је просторно између истока и запада што је по нашем мишљењу само симболика за његову мисију која обједињује све најбоље из свих цивилизација, али пречишћено, преображено и услед тога квалитативно ново при чему сви конкретни цивилизацијски модели добијају свој суштински смисао.

Светосавље није национална вера, оно је православље у српској редакцији како је рекао Отац Јустин. Дакле оно је српски православни, истински доживљај самог Христа из ког следи доживљај васељене, нације, братства, породице и самог појединца. Никада Срби нису имали нити ће имати тако целовит програм народног духовног, културног и идентитетског остварења мимо светосавља.

Сви програми из несрпских глава, којима Срби углавном размишљају последња два века, ситнили су и делили национални корпус. После свих експеримената усвојених од „просвећене Европе“ српска народна заједница мора храбро да се врати овом једином спасавајућем животном извору. Светосавље би такође могло да се дефинише и као српство са душом. Таквом доживљају националног идентитета је по самој природи ствари стран било какав шовинизам, али исто тако и искључиви национализам који нам приписују западни народи пројектујући своје идеологије на нашу заједницу. Св. Владика Николај је рекао да свако у другом гони своје грехе. Исто тако оваквом поимању света и човека такође је страна свака ксенофобичност, изолационизам и секташтво. Наиме друштво утемељено на оваквим духовном вредностима је отворено за све цивилизацијско-културолошке вредности свих народа, група и појединаца.

Перцепција светосавског православља је не индивидуа него остварена по значају непоновљива боголика личност. Збир оваквих личности чини народни организам способан да асимилује вредности свих индивидуалних и националних идентитета утемељених на вредностима других духовно-цивилизацијских образаца. Дакле моћ православља, нарочито светосавског, је активно прожимање и афирмација најбољих достигнућа свих култура за разлику од католичког запада који свет види у сукобу (Хантингтон) услед жеље за овладавањем и потчињавањем те расистичким стављањем у ропски положај осталих културних групација. За ово имамо примере у историји од папских земаљских преетензија преко стварања европских колонијалних царстава, Наполеона и Хитлера као продуката вековне западне воље за моћ, до данашње доминације Америке и ЕУ те њиховог наметања обездуховљене и обезличене потрошачке цивилизације.

        Светосавски пут значи афирмацију (јер оно када престане да афирмише престаје есенцијално да буде учење Св. Саве) Срба као Божјег народа. Но оно значи усавршавање свих појединаца и њихову афирмацију првенствено као људи. Отуда истинска светосавска перцепција и доживљај прихватају сваког ма којој културној и религијској матрици припадао. Истински човек је циљ светосавског животног опредељења.

Спочитавати свтосавском духу кривицу за отпадништво католичког и муслиманског дела српског национа, што се често чује од стране интелектуално-нациналне елите, је таман тако као када би у савременом свету самом Богу судили за појаву масовног атеизма. Шта више чини се да је до отпада дошло делимично због слабљења народне духовности утемељене у вековном светосавском искуству. Када ово кажемо не одбацујемо познате историјске истине које објашњавају појаву конвертитства у српском националном бићу. Хоћемо само да нагласимо једно. Ако би претпоставили могућ повратак католика и муслимана у српски национални корпус он би једино био могућ када би се Срби вратили афирмативно интегралном светосавском духу.

       Услед свега тога мора се констатовати заједно са свим светим српским краљевима, патријарсима, задужбинарима и уоппште народним доброчинитељима да српски патриотизам прожет светосавским духом чији је извор сам Господ Христос мора бити извор свих делатности Срба како на националном тако и на појединачном плану. Само је на светоављу заснован национализам и патриотизам истински позитиван и стваралачки продуктиван. Само он гради а не руши, само он сабира а не дели. Како појединца у животу тако и цео народ у историји.