У посети Оптинској пустињи

Преподобни Оптински мудраци били су путовође у спасење православних хришћана не само Русије, већ и читавог света. У тим светим људима скупило се свеукупно доброчинство: трпљење, мир, милосрђе и најзначајније од тих доброчинстава – љубав.

Репортер Геополитике посетио је руски манастир Оптинска пустиња,  једну од највећих светиња православља. На сваком кораку ваш репортер је био окружен гостопримством, љубављу и пажњом наше руске браће. Заслуге зато, између осталог, припадају и Јекатарини Васиљевич која је са српског на руски превела велики број текстова светог владике Николаја, оца Јустина Поповића... Отац Василије, отац Арета, њихова духовна деца, учинили су боравак Вашег репортера пријатним. Оптинска пустиња подсећа на средњовековни град; поред више од стотину монаха и искушеника у непосредној близини манастира у просеку живи и око 300 „поломника“, то јест поклоника верника који при манастиру у просеку проводе око три до четири месеца.

О манастиру Оптина за читаоце Геополитике говори најпре отац Арефа:

- Манастир Оптина је од великог значаја за руске људе. Како су говорили оптински мудраци, све што се дешава у држави налази свој одраз и у животу манастира. Можемо казати да је Оптина држава у малом. Ако схватимо шта се догађа у нашем манастиру, схватићемо шта се дешава и у нашој држави. Или обрнуто.

О светом Амвросију и другим светитељима Оптинске пустине отац Арефа каже:

-Имали смо великог старца Лева, који је боравио у многим манастирима, па и Валааму и на Светој Гори. За њега су знали широм Русије. Потом се он ипак вратио у Оптину, овде се замонашио и примио схиму са именом Лев. Било је то отприлике 1826-1828. године.

Он је успео да око себе окупи братију манастира. У то време у манастир је дошао искусни јеромонах Макарије и њих су двојица васпитали плејаду мудраца. Такав је био и преподобни Амвросије, који је у манастир дошао као Александар Гренков из Тамбовске губерније. Када га је видео преподобни Лев, он је старцу Макарију рекао да ће то бити велики човек, да га треба чувати. Када је Лев одлазио у вечност, казао је Макарију: „Предајем ти послушника Александра на старање“. Отац Макарије га је узео под своје духовно руководство. Оци Лев и Макарије били су као једна душа, јер су подједнако васпитавани. Преподобни Амвросије је стасавао међу старцима и у његово време  у манастиру су се налазили такви будући мудраци као Анатолиј (Зерцелов), Анатолиј млађи, Иларион, Јосиф. Они су се замонашили у Оптини. Када је преподобни Амвросије замонашен, тешко се разболео. Мислио је да му се ближи крај. Међутим, Господ га је помиловао. Само је потом цели живот боловао, није излазио из келије, али је стално примао народ, разговарао са људима, одговарао на сва питања, био је љубазан и поред тешког здравственог стања. Молио се на ваздуху. Када су га питали како треба живети, он је у шали одговарао: „Живети, не жалећи се, не осуђујући никог, не досађујући ником и свима моје поштовање“. Или знао је рећи: „Тамо где је лако, анђела је доста, а где је тешко – ниједног“. Преподобни Амвросије је увек људима даривао  љубав, мир, учио их да се не секирају, био је добродушан старац и зато га људи посебно поштују.

Отац Василије из из Оптинске пустиње у својој личности интегрише особине и великог духовника и великог борца за православље, односно за истину. Осим тога, отац Василије је и велики пријатељ српског народа, што је до сада више пута манифестовао. О значају Оптинске пустиње отац Василије каже:

- Значај ове светиње несумњиво је скопчан са старцима-мудрацима. Преподобни Оптински мудраци били су путовође у спасење православних хришћана не само Русије, већ и читавог света. Као што светионик осветљава пут бродовима на отвореном мору, тако и сабор преподобних Оптинских мудраца озарује вером наша срца. У тим светим људима скупило се свеукупно доброчинство: трпљење, мир, милосрђе и најзначајније од тих доброчинстава – љубав.

Преподобни Исак Сирин каже: „Ако си монах, ти си православац Бога, саздан ради монашких подвига“. У наше време неки мисионари из реда монаха теже да привуку људе у цркву путем рок музике, фудбала и других ђавољих изума. Али такво мисионарство више штети Цркви него што јој користи. Када се погледа на монашке подвиге преподобних Оптинских мудраца, душа се испуњава љубављу према Богу и ближњима. То је та истинска проповед православља.

Господ наш Исус Христос није одлазио да проповеда на срамним позорницама, већ је одлазио у Елионску гору, где је к њему долазила маса народа. Тако и манастир Оптина, слично Елионској гори, привлачи душе многих који траже истину у Христу. Свакодневно у нашу светињу долази мноштво ходочасника да би попили живу воду православља са тог дивног извора живота.

Да ли бисте нас могли укратко упознати са историјом Светог манастира?

-Поузданих података о настанку манастира Оптина, нажалост, нема. Постоји неколико верзија. Једна од њих каже да је манастир основао у 15 веку разбојник Опта који се покајао због греха и касније се замонашио добивши име Макарије. Зато се манастир Оптина до 18. века звао Макаријев самостан. Данас православна црква обележава успомену на преподобног Макарија Великог. Манастирски парохијани причају да су око седам изјутра видели да су се из манастира пут неба  уздигла два светла стуба. О сличној појави ми је пре много година причао космонаут Виталиј Севастјанов који је, док је боравио на орбиталној станици, видео два светлећа стуба. Један је долазио из Оптинског манастира, а други са Бородинског поља, где се некада одиграла значајна битка за руски народ. Бородино је за руског човека исто што и Косово за Србе. И Оптина  је у духовном смислу данас за нас место битке добра и зла.

Постоји и друга верзија настанка манастира Оптина, према којој је манастир постојао још у време хана Батије. Када је сурови хан 1238. године у току седам недеља покушавао да освоји град Козељск, од којег је на четири врсте удаљен наш Самостан, жестоки отпор грађана Козељска духовно су помагали монаси нашег самостана. Име Опта на монголо-татарском значи „витез“.

Прво помињање манастира Оптина налазимо у козељским књигама 1629. године, а широку популарност Оптина је стекла када су се почетком 18. века у њу преселиле аскете Рославских шума, старци Лев  и Макарије. Од тог времена и почиње свитање Благословене Оптине.

Руски народ и Руска црква су настрадали од богобораца-бољшевика. Страдања и прогони нису мимоишли ни Оптину. Упознајте нас са тим тешким периодом  у историји манастира.

- После свргавања богоугодне власти миропомазаника Божјег, светог цара Николаја Другог, бољшевици су почели рушити храмове и затварати манастире. Како би некако сачували самостан, старешина манастира Оптиона, свети Исакиј (Бобриков) благословио је да се манастир претвори у занатску радионицу, али је 1923. године последњи храм Светог самостана затворен. Ускоро су бољшевици овде отворили коњушницу, а потом и одмаралиште. За време Великог отаџбинског рата у манастиру су се налазиле касарне, а по окончању рата сви храмови и објекти покрај храмова предати су на коришћење совхоза.

Када је 1989. године манастир предат руској православној цркви, он је изгледао ужасно. Храм Владимирске иконе Богородице био је срушен до темеља, на Ваведенској цркви није било купола, а у Казањској цркви је у олтару био паркиран трактор који је радио као динамо-машина за производњу струје. Сада је тешко и замислити такво стање, јер је наш манастир милошћу Божијом практично у потпуности обновљен.

У периоду обнове Оптина догодило се убиство тројице монаха, који су постали мученици вере. Реците нам нешто детаљније о мотивима тих убистава?

-Када су власти средином 80-их година у Русији дозволили људима да јавно посећују храмове, заједно са духовношћу почело је цветати и секташтво. У Совјетском Савезу постојало је седмо одељење КГБ, које се бавило разрадом психотронског оружја. После перестројке одељење је расформирано, а бивши сарадници - окултисти, екстрасенси и којекакви психолози формирали су секту која се клања сатани. Ти људи су се населили у близини манастира Оптина и почели бавити нечим што су научили у Седмом одељењу – сугестивном навођењу људи да чине оно што им се нареди. Тако су сатанисти навели бившег борца у Авганистану Николаја Аверина да убије неког од монаха. На Ускрс 1993. године Аверин је упао у манастир са ритуалним мачем са угравираним бројем 666 и убио јеромонаха Василија (Росљакова), монаха Феропонта (Пушкарева) и монаха Трофима (Татарњикова).

Непријатељ спасења рода људскога желео је тим убиством да уплаши људе како више не би долазили овамо, али је Премудри Господ учинио тако да је мученички подвиг убијене браће почео привлачити у Оптину све више народа. „Даш крв и прими дух“ – говорили су оптински мудраци. И наша светиња је дала крв и примила дух непоколебљиве вере у Христа. Нажалост, та секта постоји и данас, делује некажњено, јер има покровитеље у Генералном тужилаштву и влади.

Како оцењујете допринос српског православља борби за победу Истине путем страдања на Косову и Метохији?

- У Откровењу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова говори се о томе да ће пре печата антихриста Анђео Господњи ставити печат Бога на лица верника својих. По учењу светих отаца, тај печат и јесте смелост којом ће у последње време православље разобличавати антихристова дела. И први су тај печат од Господа добили Срби, који живе на Косову и Метохији.

Био сам у прилици да се састајем са епископом рашко-призренским Артемијем, који се вером и истином бори против непријатеља православља. Хвала Богу што постоје такви пастири у Српској цркви.

Признати независност Косова исто је што и признати победу ђавола. Косово ЈЕ СРЦЕ Србије и оно треба да припада само Србима, а натовски агресори теже да истргну то срце из груди српског народа.

Превод: Р. Досковић

ГЕОПОЛИТИКА