Vidovdan.org - Чедомир Попов - О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ И ОДНОСИМА СА РУСИЈОМ

ИНТЕРВЈУ АКАДЕМИКА ЧЕДОМИРА ПОПОВА - О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ И ОДНОСИМА СА РУСИЈОМ

Учитељско сам дете. Моја мајка је била учитељица у једном селу у Банату у Меленцима. Ту сам и рођен. Отац ми је био железнички службеник исто у Банату. Становали смо ушколском стану. Ту сам је дочекао почетак другог светског рата, односно напад сила осовине на Југославију шестог априла 41. Тада см имао пет година. Од тог тренутка почиње мој свесни живот, до тада су то само фрагменти чега се сећам пре тога. А од тог тренутка, то је велики удар на свест детета када се тако нешто деси као што је рат и онда почињем да пратим живот и стичем нека животна искуства. Ми смо рат преживели у том селу у школском стану који је имала моја мајка. Окупацијске сцене су углавно биле непријатне мада морам да кажем да је у Банату било нешто мирније него у осталим деловима ондашње Југославвије па чак и осталог дела Војводине Бачке и Срема.

Први сусрет са Русима

Углавно преживели смо рат а први мој сусрет са Русима је био у причи. Доћи ће Руси. 1941. Комубисти партизани су ширили вест доћи ће, само што нусу дошли. Руси што је било погрешно јер ви знате и саме се Русија у то време била нападнута и једва се бранила. А онда су се Руси стварно појавили 1944. у јесен и ту су се сместили у школи. Пре тога су ту били Немци. Ми такорећи у школу нисмо ни ишли јер Немци су ту имали војно-санитетско слагалиште. После су дошли Руси, руски војници и сместили се по баштама по споредним просторијама док су код нас били један руски пуковник, мајор и једана девојка која не знам шта је ту представљала. Био је једана врло пристојан састав у нашем стану. По селу је било, знате кад је војска, ту је бивало помало непријатних сцена, пијанки весеља. Но то је брзо прошло, руски фронт је брзо отишао и ови људи који су били код нас оставили су нам просто једну поруку. Тај пуковник то је био један старији официр који је вероватно служио као млад још у оно царско време и вероватно служио још у оном првом светском рату и онда га је моја мајка питала. Шта је заправо комунизам а он је рекао то се јако добро сећам знате почећете да изграђујете земљу, то ће бити један петогодишњи план у којем ће вам обећавати да ће све бити у најбољем реду и да ће вам се живот нагло побољшати, а онда кад завршите први онда идете у други па у трећи. И то вам је комунизам, стално из једног плана у други а живот тече даље и то у врло тешким условима. Ето то су моја прва искуства са Русима.

Моја љубав

Интимно сам волио историју јер ми је то најбоље ишло, најлакше сам учио, имао сам једно интересовање које ми је вероватно пробудила моја мати која је имала успомене из свог детињстав из првог светског рата пуно, своје породице и то ме је привукло да мало читам мало историјске романе. Прва књига која је на мене најдубљи утисак оставила, то је српска трилогија Стевана Јаковљевића. А иначе разууме са после рата ми смо највише читали руску литературу, Горкога, једну личност, једног писца кога ви вероватно више не знате Аркади Гајда „Тимур и јево команда“ и бели се усамљено једро не знам којег аутора и учили смо руски у основној школи од првог до осмог разреда. Дакле ту сам ја развио те два љубави, историју са једне стране и за књижевност и позоришта нарочито са друге, чак сам и глумео у амазтерским дружинама, висио сам непрестано у зрењанинском позорипту, на свакој представи по ко зна колико пута и мислио сам да ћу бити глумац, силно сам то желео заправо. Имали смо редитељку у нашој дружини једну глумицу из позоришта која ми је тако будила неку наду да бих можда могао да постанем глумац, али сам ја на време схватио, био сам довољно самокритичан да ја немам ни стаса ни гласа ни предиспозиција ни физичких ни психичких да будем глумац и уметник, креатор, јер то подразумева велику машту а наука и струка је нешто што је заправо заправо засновано на раду, ја сам видео да само ако радим могу нешто дас постигнем а никако сам не могу да дођем на, брзо да мислим, и да дођем на неку идеју коју нико до тада није пласирао.

Када сам дипломирао, то био је 1959.г., тадашњи академик и велики историчар Васа Чубриловић и мој будући ментор проф. Европске историје новог века, декле раздобље од открића Америке до 20. в. су ми рекли да треба да останем као асистент на факултету. Мало сам се тргао просто јер сам желео да останем везан уз позориште. Као студент сам водио и аматерско студентско позориште па позоришну дружину на једном културном омладинском друштву трибина младих које је деловало у Ново Саду и стално се са тиме заносио, па сам мислио ако већ не могу да будем глумац и режисер бићу позоришни критичар и стварно сам тиме почео да се бавим у студентским новинама и у локалним новинама новосадским сам писао позоришне критике. Међутим када су ми они рекли да треба да останем за асистента јер ето показао сам се као добар на основним студијама ја сам се мало двоумио али није ту било много услова да ти кажеш нећу. Како ћеш ти да кажеш двојици академика да нећеш и онда ми је Васа Чубриловић рекао овако, када сам дипломирао тог дана увече, већ завршава се испит он дели индекс и каже мени ти остани. Сад ја сам се тргао, мислио сам можда сам нешто забрљао, шта ли сам урадио а он каже ми смо одлучили да ти останеш за асистента и бићеш асистент Пере Поповића, тог мог будућег ментора јер каже је он у годинама и мора неком да остави неком катедру а ми смо проценили да ћеш ти то моћи.

Мој ментор ме усмерио после асистентског рада да радим српско-француске односе у оквиру источног питања. Источно питање је проблем опстанка Турске у Европи и како се ту Србија сналазила у једном четвороуглу. Са једне стране била је Русија са друге стране Аустроугарска онда Француска и Енглеска. Немачка још увек тада није била фактор одлучујуће политике на Балкану. После тога сам морао седам пута да идем у Француску, јер није било пара, па онда док нађете док не накупите од неког да вам помогне. Радио сам у архиву министарсва спољних послова Француске. Радио сам, наравно грађу пре свега Француску, Руску, нешто Немачку коју сам могао да користим и наравно нашу. Докторирао са 1970.г. у јуну, сећам се био је један врео дан. Поподне је била одбрана и то се врло добро завршило. Теза је примљена, С.А.Н.У. је то бјавила, ту моју тезу, наслов јој је „Француска Србија и“ 1871-1878.г. То је од франфуртског мира 1871 када је Француска била поражена од Пруске и када се ујединила Нермачка до Берлинског конгреса 1878 када је Србија добила независност, призната је као независна држава и више није била у вазалном односу према Турској. То је један врло динамичан период, ту има велики догађај источна криза 75-78 у којој је учествовала, разуме се, с једне стране Турска па онда балкански Срби који су се дигли на велики устанак 75.г. који је трајао до 78 а онда су ушле Србија и Црна Гора у рат, то су биле две кнежевине против Турске и Србија је изгубила тај рат. Црна Гора је успела да се одржи да не изгуби, да чак добије две важне битке против Турских снага а онда је Русија ступила у рат. И онда смо ми ратовали други пут, први 76, други 77-78 заједно са Русима. И то се завршило независним статусом Србије и њеним проширењем на јужна четири округа са српским становништвом као и данас. То је Ниш, Врање, Лесковац, Пирот. Дакле тад је Србија формирана онаквом каквом желе да је данас смање. Њене историјске територије су остале ван ње јер су то спречили Енглези пре свега а Руси су били толико исцрпљени да нису могли да ризикују нови рат са западним силама и ту смо ми морали да прихватимо одлуку Берлинског конгреса да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину чак да поседне рашку земљу данашњи Санџак и да Косово и Метохија да остану изван Србије.

Морам да кажем када је наишло ово тешко време деведесетих г. Трудио сам се да неуђем најдиректиније у догађаје али морам да признам да сам тада био на српској страни. Нисам се много истицао али сам у свакој прилици где год је било изјашањавао као присталица јединства српског народа и одбране његових права и његовог културног и политичког интегритета. Напунио сам 40 г. радног стажа и стекао условена пензију 2000 и пошто сам поприлично био уморан од свега решио сам да идем у пензију мада сам могао да останем још три г. међутим било ми је доста јер сам у међувремену подигао два асистента тих деведесетих г., двојицу људи који данас то предају, један је редовни један ванредни професор, и имао сам коме да оставим предмет.

У међувремену од пензионисања до сада сам успео да направим две књиге, једна је имала доста широк одјек. То је мој поглед на политичке програме Србије и српског народа од њиховог ослобођења 1804 од почетка борбе за ослобошење у првом устанку до деведесетих година прошлог века. Јер Србију прати непрестана србофобија у Европи зато што смо блиски са Русима и сви у Србији виде продужену руку Русије и руске политике на Балкану па је стално Србија просто прогањана једном политичком нетрпељивошћу и оптуживана за великосрпске тежње да жели да покори све друге балканске земље и народе. Онда сам ја почео о томе јако пуно да размишљам још раније али деведесетих година интензивно. Па онда прво смо кренули моја жена и ја од тога шта је Војводина где је њено место у српској политици па смо написали једну мању књижицу, стотинак страница о томе а онда сам се ја бацио на питање велике Србије. Да ли је то стварност политичка, историјска истина или је то мит који су створике силе којима је Србија сметала. Из тога је изашла та моја књига „Велика Србија стварност и мит“ која је заправо настала тако што сам се спремао да будем експерт одбране на суђењу Слободану Милошевићу јер је у две тачке оптужнице било да је он оптужен за остваривање историјског циља Србије да он створи велику Србију. И одбрана, валда он ме позвао да будем експерт да објасним шта је то Велика Србија и да ли је то стварно био експазивни освајачки програм Србије кроз целу њену нововековну историју. А ја сам већ имао доста материјала и ишао са на тај хашки трибунал, у два маха сам био тамо и онда сам решио да то лепо скупим све и да направим књигу. И направио сам књигу која је имала зачуђујући одјек не толико у јавности. Ова садашњаполитика баш није српски јако наклоњена и оријентисана и наша унутрашња. У нашој земљи има јако пуно антисрпских расположења нарочито у интелектуалној и политичкој јавности. Али је мој издавач за годину дана направио шест издања те књиге. Како који направи тако и прода. Направио сам крајње скроман уговор са њим не верујући да ће то ићи тако добро. Добио сам за свих шест издања досад око 240000 дин. Са тим парама се нисам обогатио али рецимо ишли смо у Русију моја жена и ја са тим приходом. Прошле године пловили смо од Москве до Петрограда, једанаест дана смо дивних провели у Русији прошле године у августу.

Српска књижевна задруга ми је објавила синтезу која је настала из мог специјалног курса који сам држао на факултету годинама источно питање и српска револуција, односно борба Срба да се уједине. То је по мом концепту та револуција трајале јер је она била политичка социјална и културна. Три компоненте. Политичка борба да се ослободи Турске власти. Социјална да се ослободи феудализма и културна да обједини цео српски културни и национални простор. Из тога је у српској књижевној задрузи изашла прошле године књига „Источно питање и српска револуција“. То су за ових девет година од када сам у пензији два резултата, воли бих да нису последњи али може се десити да их озбиљније не допуним.

Матица Српска

Политика која се води у овој земљи је таква да баш неког реда и неке стратегије не видите да постоје. Тако да и ту знатно сад трпи и Матица српска и неке њене важне функције. Она има два и неизоставна приоритета кој трају скоро двеста године а то је неговање српске књижевности и језика. Неговање пре свега свог летописа, најстаријег живог књижевног часописа у свету. Он је преживео све време, покренут је пре матице а матица је основана да њега одржи, летопис матице српске. То су њени приоритети, језик и књижевност. И други историја, односно српска духовна баштина и ми смо сада последњих 30-40 г. у том другом сегменту смо се оријентисали на лексикографски рад, на енцуиклопедијски рад. Српски биографски речник је тако да кажем персонела историја српског народа. Историја српског народа испричана кроз делатност тридесетак хиљада њених најпознатијих личности од првог владара који се помиње негде 800. до средине 20.в.

Ми смо ево јуче предали четврту књигу у штампу, онда ћемо наставити када направимо малу дистанцу према овом времену, другој половини 20. в., направићемо још једно три књиге а пошто ће бити десет књига три ће направити неки који дођу после мене, истакнуте личности српског јавног живота у свим областима. Можда је ово моја пренаглашена национална оријентација али српски народ има ипак најбогатију историју и створио је најзначајније тековине у својој историји од 1500 година али нема своју енциклопедију. Ми смо решили да то кренемо и кренуло је али услед ових поремећаја привредних, финансијских и политичких то је дошло у кризу. Ми смо решили да истерамо прву књигу и да бар покажемо ево тако треба да изгледа српска енциклопедија.

Три стуба српско-руске сродности

Ја сам о томе и говорио и писао у својим књигама. Постоје три стуба, прво је етничка сродност. Ми смо ипак иста грана европског становништва, романско и словенско и то нас чини блиским и то много ближим него са другим словенским народима. Друга је религиозна, верска. Ми смо сачували једно изворно хришћанство за које ја сматрам да је најизворније најближе Христовим начелима, православље. И то нас јако дуго, преко 1000 г. држи у духовној заједници. И трећа је политичка. Наша судбина је у новом веку од почетка наших борби за ослобођење од турске власти, јер Руси су пре тога успели да се ослободе монголске власти, да се конституишу као велика сила, јер од Петра великог а нарочито после њега, поготово од Катарине друге ми смо егзистенцијално везани наша независност, наша борба за државу, политичку егзистенцију, самосталност за одбрану идентитета нционалног везана за Русију. И морам да кажем да ми Русима дугујемо јако пуно.

У току првог устанка ми смо у неколико наврата имали несумњиву помоћ Русије. Често непријатељи руско-српских односа помињу па Руси су нас оставили на милиост и немилост Турцима 1812. Наравно, било је важније одбранити Русију тада од Наполеонове најезде и оспособити је да се касније врати на балканску политику и на одбрану својих интереса на Балкану. Она није бранила само наше интересе, бранила је и своје аки су се наши интереси подударали са њеним. Понекад су се разилазили, односно понекад је Русија морала да повлачи своје иницијативе са Балкана и тада смо ми мало остајали усамљени. Русија је после кримског рата а нарочито Берлинског конгреса била потиснута од савеза западних држава да јој не допусте продор на Балкан и тада је Србија препуштена притисцима и доминацији Аустроугарске.

Русија се никада није одрицала свог интереса на Балкану и због тога се није одрицала ни наше борбе за независност. Помогла је у балканским ратовима, у првом светском рату, на крају крајева ушла у рат пре свега да би заштитила не само српски народ него и своје интересе на југоистоку Европе јер југоисток Европе је исходиште свих могућих утицаја у Европи. Отуда толики интерес данас за Балкан за Србију, отуда толики притисци. Русија не може и неће бити прворазредни Европски и светски фактор уколико испусти Балкан. Ја ћу вам рећи само један детаљ и ту ћемо завршити. Ви знате стаљин је имао споразум са Хитлером да се не нападају 39.г. међутим он је осећао да се Немачка спрема за инвазију на СССР а поготову када је пропала Немачка инвазија не Енглеску да се он окреће и даје приориотет нападу на Русију. У новембру 40.г., пола године пре него што ће Русију напасти немци Стаљин Молотова шаље у Берлин да покуша да одложи тај рат јер Стаљину треба најмање још две године да припреми одбрану. Молотов стиже тамо и Рибентроп му каже, пустите тај Балкан, оставите нам Југославију и Грчку па ћемо ми вама препустити Персију Иран, узмите у југоисточној Азији шта хоћете. Миолотов каже не, ми напустити наше интересе на Балкану и Југославији не можемо. И ту је престала свака даља могућност споразумевања.

Дакле чак и у таквим тренутцима Русија није могла да се одрекне својих Балкану а то је нама ишло на корист а то очекујемо и и данас да ће Русија да разуме своје интересе у овом делу Европи и да ће то и нама помоћи да очувамо бар ону меру самосталности и идентитета која је могућа у овој ипак неизбежној глобализацији света и међусобног повезивања. Нема више затворених држава, средства комуникације су само довољна, а привреда да не говоримо да обједињују свет. Али да га обједињују на један демократски начин да то буде свет уједињених народа, уједињених држава а не покорених народа и држава под доминацијом једне групе сила.

Ето то нас везује за Русију и дан данас и зато ми држимо до те везе и зато не напуштамо наду, бар велики део Срба, највећи део чини ми се што се не види у јавним медијима и у тим тобожњим анкетама и испитивањима јавног мњења. Али у расположењу обичног света, од таксиста са којима ја свакодневно разговарам, до пиара са којима моја жена разговара до трговаца до мојих колега до обичног света са којим комуницирам до комшија већина сматра да је ипак наша веза са Русијом прворазредна.

на руском је интервју објављен на сајту