Зашто?

Зашто је Владимир Велмар-Јанковић, син вараждинског проте, романописац, драматург и суптилан књижевни критичар, постао „сарадник окупатора” у Другом светском рату? Зашто је тај озбиљан, од старинске грађе саздани човек, кога ће, лирски нежно, његова кћи Светлана описати као тајни ослонац и привиђење за којим се трага, пристати да свој образ заложи за будућност Србије, тамо где је знао да ће бити „ратни злочинац”? Какви су мотиви човека чисте савести и озбиљне стваралачке биографије да се баца у вртлог рата на подручју напаћене Србије? Зар није могло да се седи у радној соби, да се ћути на све савремено и да се пише историјски роман?

Ови редови су увод у један покушај.

Покушај да се утврди како је Владимир Велмар-Јанковић напустио сигурност ћутања („У ћутању је сигурност”, вели онај Андрићев alter ego из „Моста на Жепи”) и постао помоћник Недићевог министра просвете. Увод су, јер верујемо да о Велмар-Јанковићу тек треба писати. (Кћи му је, „Прозрацима” подигла трајан споменик од светлости, мада његово тело и даље почива у туђој земљи. Али србска култура се још није одужила овом човеку, а потребно је, и те како.)

Велмар-Јанковић је, по свом „душевном вектору”, био романтичар у најплеменитијем смислу те речи. Само идеалисти донкихотовског типа спремни су да жртвују себе и своју породицу у заносу борбе за ближње који су кадри да их презру или издају (као Зора, девојка која је добегла из Ендехазије, и коју је Велмар-Јанковић избавио, да би се дотична бавила јудинским послом клеветања његове супруге пред Озном, о чему је, са мешавином бола и гађења писала Светлана Велмар-Јанковић у „Прозрацима”). Такође, он је веровао да интелектуалац никад, чак и кад мора да уђе у Аугијеве штале свакодневице, не сме издати отаџбину, о чему је писао и за време Другог светског рата, 1944. године кад су нас „савезници” предавали Титу. Његов „ратни злочин” је у томе: био је идеалиста и интелектуалац који је волео свој народ. Народ је „јаук и гробље” (Црњански), али баш зато, и зато, и увек зато, достојан је љубави, сапатње и самилости…

Надамо се да ће читалац разумети да је ово заиста само увод у велику потрагу за острвом смисла, донедавно потопљеним у мору идеолошког несећања, острвом чије име је Владимир Велмар-Јанковић.

А да је крив, то се зна: волео је своју Дулсинеју од Тобоза, идеалну Србију (која се враћала да га опомене на свој прави лик преко разних Зора, ознашких достављачица); јахао је свога Росинанта (мрчио хартију доказујући да нам је писац потребан као савест, мада, очито, није); ратовао против ветрењача (борио се за велике ревизије у култури, на које се, статуса и стомака ради, ниједан модерни „интелектуалац” не усуђује). На крају, постао је самом себи Санчо Панса, поневши ново име, научивши да мисли на туђем језику и пишући студије из психологије, као да никада није био драмски писац и критичар на свом.

Романтичар

У листу „Воља” (1/1930), Владимир Велмар-Јанковић дао је кратку црту поводом „стогодишњице романтизма”, то јест поводом сто лета од првог извођења знаменитог Игоовог „Ернанија”. Тврдећи да је Игоово дело лишено психолошке убедљивости, али да ипак поседује елементарну песничку снагу, Велмар-Јанковић је истакао да се Иго није борио за извођење свог драмског дела, него за „проширење једне ВИЗИЈЕ живота, а против петрификације схема и правила коју су мали епигони великих класичара употребљавали за покретање својих лажних академских егзистенција”.

Истичући колико су Французи пажње посветили овој стогодишњици, и колико ми мало обраћамо пажње на своје јубилеје, Велмар-Јанковић се диви епохи романтизма као времену у коме је књижевност могла да изазове таква и толика узбуђења. Он истиче: „За дивљење је колико је то време било склоно литератури и духовном, чак и кроз опозицију романтичарима. За дивљење је да је једна драма уопште могла да изазове такве догађаје да је свет ишао у позориште да се такорећи бије за своје уверење, за свој занос, или своју илузију, свеједно.” Читајући ове редове, ми схватамо: Владимир Велмар-Јанковић жали што је та епоха, у којој је реч могла да изазове револуцију, неповратно прошла, и што живи у средини ћифтинској, ту где је све сведено на новчане односе, и у којој је литература само пропаганда одређених идеја. Видимо да је наш писац био романтичар у дубини свог бића… А то, између осталог, значи следеће:

1. Веровао је у снагу стваралачког генија, који мења законитости свакодневице, и у херојство стварања, које може да пробуди успавани (читав један) народ – тако је, на пример, истицао да је Карађорђе, пре но што је уопште дошао на мисао о устанку, већ морао да се осећа као слободан човек;

2. Веровао је у стање првобитне невиности свог народа, коју су искварили његови интелектуалци, неспособни да се самосвесно сретну са туђинским културама;

3. Попут Хердера, великог немачког романтичарског мислиоца, веровао је да у историји делује органско начело, и да историјски процес зависи од природних процеса рађања, раста и пропадања. Као и Хердер, одбацивао је вулгарну идеју линеарног прогреса, тако драгу просветитељима, као и став да све културе морају да се уобличавају према неком глобалном моделу који је универзалан;

4. Веровао је да је пут удубљивања у себе једини прави пут за уметност и уметника;

5. Био је против утилитарног рационализма, тако карактеристичног за идеологију „Српског књижевног гласника”;

6. Залагао се за ревизију свих културних вредности које су, у његово доба, силом друштвене моћи и надирућих идеологија постале неоспорне;

7. Веровао је у стваралачку моћ народа, коме треба да служе национално оријентисани интелектуалци, та нова, саможртвена елита.

У људима попут Владимира Велмар-Јанковића, Милутина Деврње, Здравка Јагодића, итд., има нечег донкихотовског, и то управо у романтичарском схватању Дон Кихота (док је Сервантес свој роман писао као пародију на витешке романе и коначно сведочење да је доба витезова прошло, романтичари су главног јунака тог дела доживљавали као племенитог борца на неоствариве идеале, који су, упркос свему, једино што је достојно да буде остварено). Чак је и Достојевски, тај „романтичарски реалиста”, на свом радном столу држао фигурице Пушкина и Дон Кихота, прву као символ сваког културног порекла, а другу као сведочанство о себи, православном монархисти у доба безбожних револуција. И наравно, страствена жеља за борбом, чак и ако је узалудна (можда баш тада и још страственија) подсећа нас и на Сирана де Бержерака, који, пред саму смрт, изговара: „Ја се борим, борим, борим!”

Зар је случајно што тело србског идеалисте још увек почива у земљи у којој је рођен писац Дон Кихота?

Отаџбина и интелигенција

У свом истоименом огледу („Просветни гласник”, јануар 1944) Владимир Велмар-Јанковић питање односа између отаџбине и интелигенције почиње да решава тврдњом да мали народи, од којих у великој историји не зависи превише, ипак имају важан задатак да реше питање смисла великих и тешких догађаја који сналазе човечанство и њих саме. То решење не може и не сме бити наметано „улицом, слепим жељама и берзом расположења”. Оно се мора укоренити у проналажењу суштинске животне оријентације; јер кад народ пострада онако како Срби у вихору Другог светског рата страдају, онда је он у нечему суштинском погрешио, и такве грешке више не сме да понавља, ако хоће да биолошки опстане.

Са Крфа је, негде у вихорима првог рата, у Србију стигло писмо једног војника: „Ко се врнуо из турског рата, није из бугарског. Ко је преживео Куманово, није Цер. Кога није докачио метак или шрапнел, тога је докусурио тифус, арбанашки куршум или сумарен на овој великој сланој води што је зову морем. Неки су умрли од рана што су се подљутиле, неки од глади и зиме. Једни су остали крај неког липсалог коња, а други су бачени у море. Лежимо у блату. Убише нас ледене кише. Једу нас вашке. Мучи нас дизентерија и тифус. Савезници нас хране и облаче на зајам, дају нам муницију, обнављају оружје, снабдевају оним што је неопходно за рат и јурише, а ми гинемо уместо њих. Леп и вечан распоред послова, нема шта!” („Политика”, 10. октобар 2004). Своју анализу полома који нас је снашао Владимир Велмар-Јанковић почиње управо питањем које као да израста из наведеног војничког писма. Питање је болно: „Да ли је увек потребно толико жртава да дођемо до пресудних сазнања о себи? Да ли је заиста крв оно најјевтиније што имамо?” Велмар-Јанковића не занимају други, и њихов однос према нама. То јест, занимају га, али тек другостепено, јер у историји је увек „пресудно сазнање о себи и враћање себи”. (Савремени наш историософ, др Жарко Видовић, рекао би да без свести о злу нема историјске свести, и да је наивни оптимизам кафанске самоуверености најнепосреднији пут у пропаст једног народа.)

Година 1941. по Србе је дошла нагло и изненада: народ не само да је доживео пораз, него је почео и да се расипа; и не само да је стао да гине, него је гинуо и крварио бесмислено. Начин на који су Срби побеђени 1941. указивао је на неки суштински промашај у њиховом историјском опредељењу. (Све то нам се десило „јер смо мислили да смо јаки, а били смо изнутра ослабели, баш ми победнички Срби из 1918.”.) Овом расапу кумовали су многи, а понајвише србска интелигенција.

Она је тражила од народа да је следи, а била је недостојна да води. Веровала је да је оката, а била је слепа. Интелигенција јесте дужна да даје израз народној вољи, али само ако од своје почве није отпала и отпадила се. Неспособна за предвиђање, она је, попут Домановићевог „Вође”, пошла ка понору и повела народ за собом, обећавајући му небеске висине.

Владимир Велмар-Јанковић уочава три типа такве, слепе и отпадничке, интелигенције: „анархо-комунисте”, који Србе хоће да укључе у светску револуцију чији је циљ „варварска смена гомила у свету и на власти”; политиканте и грамзивце, који се на речима не одричу нације, али се њоме служе само да би задовољили своје материјалне интересе; оне који су дигли руке од свега и гледају само „дан и комад”, јер су се препустили живљењу „без етичког напора и без националне одговорности”. Четврта група је група оних који још могу да се врате свом народу: то су идеалисти, али површни; наивни оптимисти, који лако могу да отпадну од нације ако се не учврсте у озбиљном, дакле жртвеном, служењу истој.

Само они људи који су спремни на жртву, који су „срасли са својим народом” и у срећи и у несрећи, који смеју да свакој невољи погледају право у очи – само су, дакле, они способни да, у тешким историјским околностима, свој народ воде ка добру.

Иако је рат, Србији је потребна обнова. Неки сматрају да треба сачекати крај ратних страхота и, кад све буде решено за зеленим столом, приступити неодложним пословима. Такав став је, међутим у највећем броју случајева, само бежање од одговорности. Зашто? Владимир Велмар-Јанковић јасно каже: „Пре свега, заблуда је да српски народ са ове своје геополитичке позиције уопште може да прави ону разлику између рата и мира која је дозвољена великим нацијама, нарочито оним на западу. Нека ми кажу историчари да ли је икада српски народ у целини својој био без рата или угрожавања сличног рату. Нека ми се каже који је то период старе или нове наше историје кад читави делови Српства нису били у устанку или у спремању на устанак, у револуцији или спремању за револуцију, у рату или спремању за рат. Нека ми се каже који су то периоди снаге и напретка неких покрајина српских који су прошли без мучења и агоније многих других Срба и да ли је уопште до 1918. године постојао и један тренутак модерне српске историје који би стварно значио такозвано сређење прилика. Нека ми неко оспори да је цео XIX век све до 1918. био размах једне револуције која није допуштала мисао мира пре уједињења и ослобођења свих Срба, Зар није наша историја у XIX веку сва у знаку непредаха? И зар није била обична појава у нас да, док су једни гинули у устанцима или ратовима, други Срби, уколико нису могли да непосредно притекну у помоћ, трудили су се да свој ред борбе сачекају у просветном и културном напору збијања редова и под најтежим приликама? Ми смо отварали штампарије, академије, позоришта, школе, министарства, културна друштва, ми смо орали и сејали на једној страни народне куће док се на другој страни те исте куће непрестано гинуло.” Зато ми немамо право да правимо разлику између рата и мира, јер у нас је непрестано рат, на овај или онај начин – све остало је уљуљкивање. По Велмар-Јанковићу, закон наше историје је „живљење у непредаху”. („Да починемо, ни уз најприсније, није нам дато”, говорио је о закону човековог постојања немачки песник Хелдерлин; а праведни Јов је знао да смо „у војсци на земљи.”) То, по Велмар-Јанковићу, значи: „Ми Срби морамо настављати живот духа и народа и у рушевинама”, не чекајући никакав трајни мир, јер и тај мир нас може затећи неспремне, као што нас је затекао рат. Кад смо мислили да је мир дошао, а то је било 1918, тек тада нас је снашла несрећа од које се нисмо опоравили: „Кад је дошла 1918. ми смо први пут у историји помислили да су сва уједињења извршена, да су све снаге скупљене, да су сва ослобођења задобивена, и да смо не само стекли право на одмор и слободни живот, него да смо дочекали мир од кога почиње нека нова епоха, сасвим другачија него што су биле ове досада у нашој историји”… Али није било тако. Срби су, уместо да снаже себе, почели да се баве покушајем политичког уједињења са Словенцима и Хрватима; како каже Велмар-Јанковић: „Заборавили смо да и даље уједињујемо, снажимо и опорављамо у тој држави Србе, ОД ЧИЈЕ СЛАБОСТИ ИЛИ ЈАЧИНЕ ЈЕ ЈЕДИНО И МОГЛА ДОЋИ ИЛИ НЕ ДОЋИ ЗРЕЛОСТ И СПОСОБНОСТ ТЕ ДРЖАВЕ. Тешка је заблуда била то осећање мира српског у Југославији.” Он је слутио да ће, кад наступи нови мир, исти значити „српску слабост или мртвачку успаваност” (Зар није било тако? Зар 1944. није била црна година Србства, а не година „ослобођења”?)

Срби без „тристагодишњих универзитета и петстогодишњих парламената” ипак имају нешто што их може одати у духовном животу: имају „скоро хиљадугодишње осећање народне заједнице” (оно што би свети Николај Жички назвао србским заветом). Са таквим осећањем могуће је, и без државе, увек живети у Отаџбини, тој мистичкој заједници мртвих, живих и нерођених којој припадамо својим опредељењем за Христа. Јер, по Велмар-Јанковићу, „ми за време Турака нисмо имали државу, али смо имали своју припадност хришћанству, светосављу и Српству, имали дакле своју припадност отаџбини. Постоји једна сваковремена српска отаџбина коју нам не може НИКО ОДУЗЕТИ СЕМ НАС САМИХ. Она може да умре само у нашим душама као што може да живи само у њима. (…) Ње нема онда кад зло наше изнутра закрчи све путеве толико да престане осећање дужности свих према свима из наше заједнице, кад престанемо да живимо животом који се обазире на захтеве општег добра и народне интересе и кад се претворимо у јединке које гамижу само са једним циљем благоутробија, хитају у своја задовољства само са једним циљем бежања од одговорности, од жртава, од потребе живљења за друге. Отаџбина је независна од државе, скоро бих рекао независна и од биолошког народа. С гомилама не може да се има отаџбина, са себичним појединцима она не постоји, кад је народ изнутра расут ње нема…” И још: „Сваковремена отаџбина – то је место незаказаног састајања на коме можемо да се нађемо у најсветлијим и најтежим тренуцима заједнице, ако смо само у себи сачували довољно достојанства човечијег, ако смо однеговали довољно заједничког осећања части из прошлости и ако смо се оспособили за заједничку верност према мртвима…”

Док се интернационалисти разних боја боре за то да људе претворе у играчке своје моћи, отаџбинољубац настоји „давати сваком своје, признавати другима живот и права, а из себе и свога човештва остваривати на свом тлу, на своме домаћинству, у своме духу оно највише што човек може од себе и за друге да створи”. Ако отаџбински људи не буду повели народ, расућемо се на „цариградском друму”. Отаџбина је оно што је свети Николај Жички дефинисао као начело будуће Србије: „ЧОВЕК ИЗНАД СВЕГА, А БОГ ИЗНАД ЧОВЕКА.” Све што хоће да је изнад отаџбине, све лишено завичајности и све што се против те завичајности бори, по Јанковићу, води у ропство: „Капитал изнад отаџбине – страховито наказно ропство људи; вера изнад отаџбине – бесна инквизиција над људским душама; социјална једнакост изнад отаџбине, – тупо унижење способности и стваралаштва. То је нељудски. Капитал подвргнут отаџбини, вера у Бога срасла с отаџбином, социјална једнакост с корективом отаџбине, то је људски и то може да се подигне до високог и светог.” Ко воли своју отаџбину, може волети и друге људе и народе, који такође имају своју отаџбину и животно право на њу.

Зато се свим силама морамо борити за себе, ослобађајући се илузије да Срби духовно могу јачати нагонским биолошким путем, а не свесним радом на себи, да држава може и мора све организовати, да су наши преци за нас све учинили, да ће нам неко, за зеленим столом, дати наша права, слободе, могућности. Морамо се ослободити узајамних мржњи, клеветања, зависти; морамо упознати једни друге и, што је најпрече, „УЖАСНУТИ СЕ НАЈПРЕ ОД РАЗДРОБЉЕНОСТИ СВОЈЕ, ОД РАСУТОСТИ”. Пут је, дакле: „Само једна страховита збијеност свих са свима, ни једна енергија да не пропадне, ништа да се не утроши улудо, свака неслога да се избегне, сви фронтови унутрашњи да падну – само то може да нас одржи у светском метежу.” Позивајући се на Начертаније Илије Гарашанина, Велмар-Јанковић указује на нужност једног свесрбског натпартијског плана и програма, којим би се живело за будућност. Таквом плану, ма колико појавом били опречни, служили су и кнез Милош и краљ Петар и Јован Ристић и Никола Пашић, и Вук Караџић и Јован Цвијић.

Свако има право да напусти своје отаџбинске дужности, али треба да зна да не сме спречавати оне који хоће да их врше. У непрестаном рату за отаџбину, морамо радити на себи и преображавати се: „Без обзира на то шта ће нам донети мир, треба наставити, и под најтежим околностима, живот српског подизања и српске духовности, и не чекати ни на шта, ни на кога, ни на какве поклоне ни дарове, никаква обећања, него с оним позитивним снагама које су остале на нашој историјској територији и које су једино меродавне за нашу решеност, организовати свој препород…”

Данас, кад се, пред нашим очима, Србија расипа у прах под туђим ногама, кад слепи вођи слепима привиђају некакву „Европу” какве нема и никад је неће бити (а биће Француске, Енглеске, Немачке, макар као болесника и сенки, утвара своје славне прошлости), речи Велмар-Јанковића звуче и као пророштво и као опомена: „Да останемо овде ма и на најмањој територији и под најтежим режимом, али нека се међу собом разумемо простим знацима распознавања које ће у нама осветлити жеља за сваковременом и бољом отаџбином. Са свега неколико речи српских, али таквих које пркосе столећима јер укључују у себе сва изванредна постигнућа човека – дају сва социјална решења и сва решења културе – ми даље можемо живети и васкрснути, као што смо васкрсли у освит XIX века кад нам се нико није надао.”

И то је заветна порука овог великог родољуба.

Ратни злочинци?

Владимир Велмар-Јанковић је својој кћери Светлани, после година и година растанка, а на њено питање о сарадњи с Недићем, рекао: „Прво, ви млади треба да знате да генерал Милан Ђ. Недић није ни радо ни лако образовао своју владу. Недељама је одбијао да то учини, свестан шта за једног српског генерала, патриоту, значи сарадња са окупатором. Али да није образовао своју, издајничку владу – како се код нас та влада назива – Србија би била смрвљена под немачком чизмом, а триста хиљада избеглица из Хрватске изгубљено, пропало. И много хиљада других Срба. При том је мало који од нас, не сећам се ни једнога, веровао да ће Трећи рајх победити. (…) Ни у јесен 1941. у години највеће Хитлерове моћи, нисам сумњао да ће Немци изгубити рат, али сам ипак пристао да уђем у владу која је са њима сарађивала. Пристао да и себе, а и своју породицу, свесно жртвујем јер је требало спасавати, у окупираној Србији, оно што се могло спасити. И данас, после 21 године живота у избеглиштву, кажем ти да бих исто учинио кад бих се нашао у ситуацији да бирам између два зла: мањег за моју земљу, Србију, већег за мене и моју породицу. Ми, сарадници окупатора, заувек смо изгубили своју част у очима савременика, али смо успели да спасемо многе животе и многа национална блага. Истина, многе и нисмо. Надам се да ће наши потомци једног дана моћи да праведније оцењују оно што смо учинили и оно што нисмо учинили. Сад је још рано. Отићи ћемо са овога света обележени у својој земљи као издајници, што није лако ни поднети ни понети у гроб. Али Божја промисао је недокучива.”

Да ли су ове речи изрази пуког самооправдања оца који жели да буде леп у очима свог детета, стављеног под жиг кћери „ратног злочинца”? Има ли у њима бар зрно истине? Чиме је Владимир Велмар-Јанковић заслужио да буде проглашен злочинцем и, да је остао у Србији под Титом, осуђен на смрт?

Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изасланик за Балкан (био је, од 1940. до 1944. у Румунији, Бугарској, Грчкој, Албанији и Србији), у својим успоменама на ратне дане проведене у Грчкој бележи и ово: „Грчка није убила ни једног од својих државника, 'квислинга', који су за време окупације покушали да за свој народ ураде толико колико је било могуће. Живот иде даље, чак и у време несреће. Човек мора да води рачуна о животу, па и у време окупације. Да ли треба да препусти страним војницима да у потпуности воде државне послове? Да ли је исправније да се заузме став јуначке 'несарадње' и да се тиме заговара колективно самоубиство целе нације? Верујем да задатак политике остаје то да по сваку цену води рачуна о животу једног народа, а не о његовом умирању. Изгледа да је интелигенција Грка, која је веома привржена животу, била пресудна и зато су одбили да убијају своје 'квислинге' на основу пропагандистичких фраза.”

Оно што је било јасно Грцима, србским измећарима у служби Јосипа Броза никад није пало на памет. Они су убијали редом: не само припаднике оружаних формација „у служби окупатора” него и све људе који су желели да помогну свом народу у доба кад су нацисти стрељали сто за једног. При чему је, наравно, један био Немац, пао у заплотњачкој акцији комуниста, а сто убијених су били Срби. О ђенералу Милану Недићу, у чијој служби се нашао и Владимир Велмар-Јанковић, Нојбахер сведочи: „У тренуцима велике несреће једне нације деси се да на хоризонту нема државника који ужива поверење највећег дела становништва. Тада се чују јауци и повици 'Спасавај нас!' Народ се тада обично обраћа заслужним, признатим и угледним војницима. И генерал Ајзенхауер је такође био позван – с обзиром на ужасну могућност атомског рата који би уништио свет – да стане на чело најјачег народа на кугли земаљској. Недића су наговорили његови пријатељи да стане на чело српске владе. То је било године 1941. када је избио комунистички устанак у Србији. Тај догађај је претио да изазове грађански рат. Ова опасност га је присилила, као убеђеног антикомунисту, да сарађује с окупатором. Он је свим срцем и свом душом био српски националиста. У његовом бироу на зиду је висила слика краља, чија избегличка влада је за Немачку представљала непријатељску силу. Немачка пропаганда, која је била досадна, непрестано се изругивала с њим као с 'краљем дечаком'. Симбол напаћеног народа представљала је друга слика, која је приказивала, са окрутном реалношћу, жену која је разапета на крсту. Све ово није никако могло да значи за Немце који су га посећивали, да Недић обожава окупаторе и да према њима гаји симпатије. Недић је од Немаца стално доживљавао разочарења и био је огорчен њиховим поступцима. Он је непрестано хтео да поднесе оставку на положај председника владе. Али није био јака личност и увек је дозволио да га одврате од те намере. (…) Прво, био је непријатељ комунизма. Друго, надао се да ће, ако пристане на сарадњу с окупатором, олакшати злу судбину Срба и побољшати њихов положај. (…) Био је неуморан у протестима и тужбама, и ја могу да потврдим и да му одам признање да је у тим интервенцијама много пута и успео: казнене мере нису извршене са таквом строгошћу с каквом је било планирано, или му је чак пошло за руком да исправи неправду. (…) Недић је био потпуно несебична особа и није поседовао никакво имање или богатство. У Београду је становао код свог брата Милутина Недића, који је, такође, био генерал. Политички су били истомишљеници. Познато ми је да је жена његовог брата, његова свастика, продала злато и накит како би могли да преживе тешке ратне године. Живели су веома скромно.” Недић је био „сарадник” окупатора чији је фирер јасно рекао Нојбахеру: „Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану један народ који поседује осећај политичке мисије и историјске улоге постане сувише моћан. Управо Срби су тај народ.” Дакле, Недић и његови сарадници нису били никакви германофили, нити је икоме од њих падало на памет да ће Хитлер победити. Они су морали да се боре за опстанак свог народа, осуђеног на истребљење (Нојбахер каже да, осим Срба и Грка, у Другом светском рату на Балкану нико није био под окупацијом: Румуни, Бугари, Хрвати, Албанци и Мађари били су нацистички савезници).

Свети Николај Жички је у својој оставштини о србским „сарадницима окупатора” направио белешку: „КОЛАБОРАЦИЈА. Јасан је смисао ове речи. Кад два човека извлаче потопљени чамац, један конопцем а други куком, онда су они колаборатери. Оба имају исти циљ пред очима. Исто тако и ловци, кад хоће да улове неку звер, па распореде улоге. И они су колаборатери један другом. Јер имају исти циљ пред очима. Нико од колаборатера српских није колаборирао са немачким окупаторима. Јер српски националисти с једне стране и Немци с друге стране имали су два потпуно супротна циља пред очима. Немци су смерали уништити српски народ, а српски патриоти сачувати га и ослободити га од Немаца. Српски националисти нису служили Немцима, него су се служили Немцима. И ово су они чинили с дубоким презрењем окупатора и с пригушеним револуционарним инстинктом у себи – до времена. Испод звера се извуци па онда туци. Прави колаборатери са Немцима били су Кнут Хамсун и Квислинг. Ови су желели Немцима победу с убеђењем да само Немци могу 'завести ред у свету' и спасти европску културу од словенског варваризма и француског мекуштва.”

Државна комисија ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, под бројем 757, утврдила је да је Владимир Велмар-Јанковић, Србин, крив за „издају народа, политичку сарадњу с окупатором, распиривање националне мржње и братоубилачког рата, учешће у организовању злочина: убиства, систематског терора” и да је „одговоран за учешће у Недићевој квислиншкој влади, на положају помоћника министра просвете и вера, са кога је организовао наставу у профашистичком духу. Поред тога, учествовао у доношењу разних законских прописа, уредаба и наредаба у корист окупатора, као и у пропаганди, којом се наш народ и омладина постицала на сарадњу окупатору и на активну борбу против народноослободилачке војске, те сноси општу одговорност за злочине почињене од стране квислиншких војних формација”.

За „Српски цивилни план”, чији је велики део (наравно, онај технички, не национално усмерен, него неопходан за функционисање модерне државе) остварио режим Тита и његових сарадника у Србији, комисија за утврђивање ратних злочина je устврдила да је био спровођење „окупаторске политике на пољу опште просветне политике на пољу пропаганде”. Јер овај план је требало да преваспита све грађане, а нарочито младе, „у фашистичком духу”. Помоћнику Велибора Јонића замерено је што је писао да су Срби живели и под Турцима сналазећи се, плаћајући харач, борећи се и у служби несрпских царева. Међутим, чланови комисије су намерно прећутали да је Велмар-Јанковић записао у целини ово: „Поред све тежине положаја снагу православних Срба у тим приликама чинило је баш то што су они пристајали на материјалне и политичке компромисе и попуштања, па чак и на поразе те врсте, али нису пристајали на духовне компромисе и поразе. Срби су пристајали да дају харач, пристајали да се против заједничких непријатеља боре на европским и азијским разбојиштима као прости и анонимни војници и у служби несрпских царева, али нису пристајали да напуштају своју веру, своју народност и свој језик, своја задружна и домаћинска схватања, што је у оно време било битна садржина нације, а ни данас није много у том погледу измењено” (подвукао В. Д.).

Кад се данас, после свега што су нам учинили србски комунисти и њихова ишчадија, осврнемо око себе, јасно нам је да тобожња „кривица” Велмар-Јанковића није ништа већа од кривице за рат у бившој СФРЈ коју извесне „невладине организације” у нас сваљују на појединце из Српске православне цркве. Владимир Велмар-Јанковић никад није, ни једном једином речју, величао Хитлера и његову генијалност. Он је, под окупацијом, хтео да спасе оно што се могло и дало спасавати. Они који су га оптуживали као таквог, на сав глас су величали човека који је, дугорочно, Србима нанео више штете од Хитлера и Вермахта.

У јесен 1944, у окупираном Београду, под Титовим и Стаљиновим скутом, одржава се антифашистичка скупштина ослобођења Србије (АСНОС), на којој се „антифашистички Срби” утркују у давању срамних изјава, које Велмар-Јанковићу и његовим сарадницима не би ни у сну пале на памет. Сви кличу Титу, називајући га: „понос Југославије”, „највећи син Југославије”, „наш предводник и неимар”, „ратни геније”, „наш узвишени друг”, „наш велики вођа”, „наш љубљени друг маршал”, „генијални војсковођа”, „наш омиљени друг”, „највећи син свих Јужних Словена”, „велики гигант” који је Србе спасио од „братоубилачког рата”. Инжењер из Лазаревца, Павле Алексић, назива Србију (коју су у стварности, основали свети Сава и Симеон!) новорођенчетом, тражећи од Тита и његових сарадника да „остану поред колевке новорођенчета док новорођенче не дорасте и постане силан грм народне слободе и народног јединства. Не треба нам никаква тетка, не треба нам никаква стрина, никаква маћеха, поред колевке овог новорођенчета… Потребни су јој родитељи који су то створили, а то је Народноослободилачка војска и њен славни вођа маршал Тито”. Благоје Нешковић, лекар из Аранђеловца, ускликује да је „друг Тито исто толико Хрват колико и Србин”, и прети да је „српским издајницима” дошла „ЦРНА НОЋ”. Председавајући АСНОС-а, Михаило Ђуровић, предлаже да Тито буде проглашен за народног хероја, што бива поздрављено акламацијама, док Ђуровић констатује да је скупштина „једнодушно и одушевљено усвојила овај предлог свог председништва” (подвукао В. Д.). Златиборац Милан Смиљанић, чувени титољубиви прота, није знао кога пре да поздрави – Стаљина, звезду петокраку или босоногог партизана. Он изјављује да србски свештеници желе да им на барјаку више не буде крст, него звезда, за коју вели: „Мој крст диже је са земље на небо, од српског светосавља диже је до јеванђељског свехришћанства.” Универзитетски професор, Синиша Станковић, у наступу самолустрације, узвикује: „Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи”, а комунистички студент из Ужица, Добривоје Видић, правда Павелићеве злочине: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца” (подвукао В. Д.). Распоп Владимир Зечевић, Титов министар полиције, каже да су представници бивших странака, који траже да у новој земљи буде опозиција, на страни окупатора и издајника. Мајор из Краљева, Душан Ристић, прети: „Морамо пречистити са свима онима који данас нам чангризају, те причају: 'Не знам докле ће границе бити, чије ће Косово бити, надвладаће нас Хрвати!' (…) Свесне народне масе прегазиће све те шпекулације…”

Наравно да за Владимира Велмар-Јанковића није било места у Србији у којој су такви лумени какав је Марко Ристић већ 1944. писали и овакве редове: „Да ли је икада историја, овако одсечно, овако јасно, овако потпуно, одвојила светлост од мрака, бацила све што је у једном народу црно и одвратно на једну страну, а на другу страну све што је светло и узвишено? (…) Начинити се морају два огромна инвентара: инвентар моралне лепоте – несебичности, хероизма и светлости – и инвентар страхоте и срамоте. Наша је света дужност да учинимо све што од нас зависи да би на кривце, издајнике и разбојнике, крвнике сопственог народа, пала, једна праведна – немилосрдна казна. (…) Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира и среће, без потпуног немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде, која, како су рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету… укључује освету.”

Зар Владимир Велмар-Јанковић није морао да постане ратни злочинац у доба у коме је бивши министар др Василије Протић из Београда изгубио „српску националну част” зато што је скупљао доказе о усташким злочинима у Јасеновцу и Влади у Лондону послао шездесет фотоса усташких зверстава? Или у доба у коме је песник Љубомир Марковић послат на принудни рад због песме у којој је писао како га „боли пролеће”? Др Бранислав Миловановић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, изгубио је посао због „пасивног држања према Титу”, иако је био главни организатор антинемачких саботажа у руднику антимона у Зајачи; др Боривоје Д. Милојевић избачен је с Филозофског факултета јер је за време окупације држао курс пчеларима Шумадије…

Да је Србија имала више „ратних злочинаца” какав је Велмар-Јанковић, и бар зеру мудрости коју су имали Грци после Другог светског рата, данас би све изгледало другачије. Било би мање пустоши и очаја свуда око нас. Било би мање хагољубаца и србофоба, правих Титових унука и праунука, Кочиних, Пекових и Ђиласових настављача… Али Божје допуштење је, очито, било другачије…

Уместо епилога

Почивај мирно, србски Дон Кихоте, у шпанској земљи, чекајући Други долазак Бога коме су служили твоји преци – од светог Симеона, крсне славе Велмар-Јанковића, до твог оца, Његовог свештеника…

А ми ћемо, твојим мислима и речима, да будимо успавану лепотицу Србију, која лежи на болесничком одру и личи на мртву бабу. Но, и ти си знао, и ми знамо: само истинска љубав ће успавану лепотицу пробудити…

Зато, јуриш!

Ено нових дивова који се претварају да су ветрењаче!

Јер витез је ту да служи – Богу и роду, па ма шта о томе мислили они којима витезови нису потребни.

2004.