ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ ТРАЈЕ И 70 ГОДИНА ПОСЛЕ ЊЕГОВОГ ПОЧЕТКА

Крајем августа ове године у Пољској окупили су се бројни европски и светски државници како би 1. септембра обележили 70. година од почетка Другог светског рата. Углавном влада неподељено мишљење око тога да је то била највећа ратна катастрофа у историји човечанства током које је око 60 милиона људи изгубило животе у периоду од 1939-1945. године. Постоји, макар и јавна, сагласност да је победом над нацизмом и фашизмом човечанству омогућена слобода. Али, одмах после ових уводних сагласности, наступа тумачење узрока, чиниоца и последица рата и ту постоје бројна размимоилажења између различитих земаља.

Пре одласка на скуп у Пољску руски премијер Владимир Путин упутио је преко пољске штампе изузетно коректно писмо пољској јавности. Историјски тачне, проверене чињенице које се тичу пакта Рибентроп-Молотов, Минхенског споразума, дешавања у Катинској шуми и историјат догађаја који су дуго оптерећивали пољско-руске односе, протумачени су од стране стручног дела пољске јавности као пружена рука пријатељства од стране Русије. Међутим, од стране пољског председника Леха Качињског и највећег броја пољских евроамеричких и атлантских политичара, како на власти тако и у опозицији, поновљена је тврдња да је СССР одговоран за рат колико и Хитлерова Немачка, јер је по основу пакта Рибентроп-Молотов после немачког напада и окупације Пољске и СССР ушао у источни део Пољске и припојио себи ове области.

Пољски званичници нису остали једини у овом произвољном и намерно искривљеном тумачењу разлога за избијање рата. Пре самог скупа западни медији су се просто утркивали у изливима мржње, лажима и историјским фалсификатима у вези Другог светског рата по којима испада да је Русија била главни непријатељ, а не Хитлеров Трећи рајх.

Све је почело, а и где би другде, у Савету Европе и ОЕБС-у, институцијама које представљају главну радионицу за американизацију Европе и преобликовање свести. Ове наднационалне институције, које могу само да усвајају необавезујуће резолуције, стављају се изнад демократских институција националних држава и наступају као жандари ''Великог брата'' који треба да усмеравају и коригују европске државе да случајно не одступе од ''политичке коректности'' и атлантске доктрине.

Управо у оваквим институцијама уочи 70. годишњице од почетка Другог светског рата, усваја се резолуција којом се изједначавају нацизам и комунизам као две тоталитарне идеологије. Није спорно да су ове две идеологије огромно зло 20. века, али циљ ове резолуције је осуда историјске улоге Русије, као и њене данашње улоге у свету.

КОРЕН ТОТАЛИТАРИЗМА _ ФРАНЦУСКА РЕВОЛУЦИЈА

А шта каже историја? Када се по историји загребе и уклони површност и идеолошка острашћеност у њеном тумачењу, она открива истину која делује ослобађајуће. Прво што се намеће као чињеница, која већ одавно није никаква тајна, јесте да су и комунизам и нацизам настали као наказни потомци либерализма. Либерализам је изникао из идеја Француске револуције и уз пароле о братству, једнакости и слободи са собом је носио изразито антропоцентрично гледање на човека, за разлику од традиционалног, хришћанског погледа који је био Христоцентричан. Стављајући човека на место Бога и човека као меру свих ствари, либерали су срушили поредак на коме је била саздана Европа. Уместо етичке једнакости међу људима и Богом дане слободе, пропагира се егалитет који је настао на рушењу, у либерализму на рушењу хијерархије вредности, у комунизму на увођењу принуде у материјалној сфери и уништењу вере, приватне својине, националних институција, а у нацизму на уништењу ''нижих раса'' и стварању животног простора за ''расу господара''. Пошто више нису веровали у Бога, морали су себи да створе лажне идоле. Тако је за либерализам обезличена индивидуа са својим себичним интересима у центру историје, у комунизму то је ''диктатура пролетеријата'' и радничка класа, а у нацизму држава ''очишћена'' од свих елемената који прљају ''расну чистоту''.

Пошто је идеолошко упориште за ове три тоталитарне идеологије исто, произилази и њихова међусобна сарадња у појединима периодима историје. Данас није никаква тајна да су бољшевици свесрдно били финансирани са Вол Стрита и из лондонског Ситија. Исти они који су финансирали Троцког и Лењина 1917 и 1918. године, финансираће и Хитлеров успон и долазак на власт у Немачкој 1933. године. Колико год ово звучало многима и данас чудно, па су спремни да употребе крилатицу ''теорија завере'', расположиве историјске чињенице су неумољиве. После преузимања власти, бољшевици су се показали врло кооперативни према америчким и британским нафтним компанијама.

ГЕОПОЛИТИКА ХАЗЈАЈИНА

То је трајало све до Стаљиновог доласка на власт. Англоамериканци никада не би Стаљина представљали као монструма да је убијао само Русе и третирао Русију као ''свежањ грана за потпалу светске револуције'', као што је то чинио Лењин. И дан данас од свих злочина стаљинизма запад највећу пажњу посвећује чисткама у партији 30-тих, када су многи прозападно и англофилски настројени функционери бољшевика стрељани и завршили у гулазима.

Запад је увек нарочиту наклоност гајио према Троцком и његовим присталицама, па ће многи млади бунтовници из 1968. године себе доживљавати као ''троцкисте''. Оног момента када је СССР почео да наступа као држава са својим интересима и пошто је запад био погођен разарајућом економском кризом, комунизам се као бумеранг почео враћати онима одакле је и стигао у Русију. Тог тренутка СССР се доживљава као наставак идеје о Великој Русији, овога пута црвеној, а Стаљинова тоталитарна власт се представља као континуитет ''источњачког деспотизма, византизма и варваризма'', који прети западној цивилизацији.

Тада се јавља потреба на западу да се та претња по њих заустави, а Хитлер се појављује као идеална личност за то. Овај аустријски провинцијалац никаквог талента низашта, препун мржње према Јеврејима и Словенима, а пун дивљења према британској империји, постаје монструм чијем настанку су пресудно допринеле англосаксонске политичке ''лабараторије'' и који ће се после отргнути контроли својим менторима.

Англоамеричка политика подршке Хитлеру постаје јасна када се она погледа из угла геополитике коју је конструисао Халифорд Макиндер. Суштина ове геополитичке доктрине је већ одавно свима позната и гласи да онај ко влада источном Европом контролише ''срце света'' тј. Русију, ко влада Русијом контролише ''светско острво'' тј. Евроазију, а ко влада Евроазијом контролише свет.

Читава политичка доктрина Велике Британије у последњих 200 година се своди на тзв. ''равнотежу снага'' на европском континенту и на њено господарење светским океанима, према којој се не сме никад дозволити савез две континенталне силе, у ствари Русије и Немачке.

Ову доктрину ће преузети и свесрдно спроводити САД. Зато је после Првог светског рата био створен ланац полузависних држава од Балтика до Јадрана, како би се поставио бедем према СССР-у са једне стране, а и да Немачка буде окружена са леђа државама које су британски и француски савезници. Велика Британија и Француска су имале са Хитлером план да избегну са њим конфликт и да његове освајачке апетите усмере на исток.

За то време, америчке корпорације су практично стварале немачку ратну машинерију, о чему најбоље говоре огромни послови и профити које су у Трећем рајху имале фирме попут IBM-a, IG Farben-a, General Motors-a, Coca-Cola-e, Ford-a и многих других, а биле су присутне и највеће америчке банке. Њима су ове инвестиције у Немачку добро дошле у време кризе, а и Хитлеру су биле неопходне. Том истом Адолфу Хитлеру дивио се цео тадашњи западни ''демократски'' свет, а потпун тријумф је доживео са организацијом Олимпијских игара у Берлину 1936. године.

Грађански рат у Шпанији је најавио шта ће ускоро задесити цео свет. Хитлер већ показује амбиције некога ко жели да влада над целом Европом и да је кроји по својој мери. Тада већ код Британаца и Француза долази до велике забринутости. Версајска Европа почиње да нестаје. После аншлуса Аустрије, Хитлер покреће питање Немаца у Судетској области у Чехословачкој.

И тада, 1938. године долази да срамног Минхенског споразума и до чувене сцене у којој британски премијер Чембрлен по изласку из авиона маше тим парчетом папира заваравајући и себе и друге да је мир победио. Већ у марту 1939. године немачка војска окупира и комада целу Чехословачку, тако што Чешку као Бохемију припаја Немачкој, делове Словачке добија Мађарска, а од остатка се формира марионетска словачка држава.

У овом комадању једне суверене земље учествује и Пољска, која у исто време када и немачка, уводи своју војску и окупира Тешинску и Фридштадску област. Толико о причи да је Пољска ''невина'' жртва два тоталитарна режима. Сама улога Пољске између два светска рата многима није до краја позната. После револуције и грађанског рата у Русији и капитулације Немачке у Првом светском рату, Пољска добија независност, али врло брзо се показује као агресивна и ратоборна према суседима. Одмах ће заратити са СССР-ом почетком 20-тих година, јер је Пољска имала амбицију да прошири границе на истоку до Кијева.

Ратна срећа била променљива, па је на крају потписан мир по којем је територија данашње западне Белорусије ушла у састав Пољске. У том рату је неколико десетина хиљада заробљених припадника Црвене армије убијено или помрло од болести и глади у пољским логорима за заробљенике. Катинска шума и ликвидација 15.000 пољских заробљеника од стране црвеноармејаца била је освета за овај рат.

По пакту Рибентроп-Молотов СССР је повратио западне делове Белорусије и прибалтичке републике и почео да враћа границе на којима је била царска Русија. Пољска је 20-тих година прошлог века ратовала и против Литваније, желећи да је целу припоји себи, или бар област Виљнуса, или Вилина како кажу Пољаци, али су 1928. године морали да одустану од тога.

Пред Други светски рат Пољска није била никаква демократска држава, већ је имала профашистичку владу која је распустила Сејм (пољску скупштину) и отворено тражила од Хитлера да приступи Антикоминтерна пакту и нудила је немачкој војсци територију Пољске за напад на СССР, а за узврат тражила да прошири границе на исток до Дњепра и Кијева.

У јеку Хитлеровог притиска око Чехословачке Стаљин нуди савез Француској и Британији, али бива одбијен, јер се Хитлер упорно гура на исток. Ту геополитику Пољска није схватала, па је ускоро и сама постала жртва због сопственог кукавичлука и покушаја да се лично окористи несрећом другог.

У таквој ситуацији настаје пакт Рибентроп-Молотов о ненападању између Немачке и СССР-а. У то доба су многе европске државе са Немачком имале потписан такав пакт, а настанак таквих споразума је био најбољи доказ да се ратна катастрофа ближи. И дан данас у англосаксонским круговима тај пакт представља отелотворење највећег зла, али само због тога што је срушио Макиндерову концепцију о источној Европи и то за наредних 50 година.

Уместо да се СССР и Немачка међусобно униште у разарајућем рату, Хитлер се окреће на запад, СССР добија још две потребне године предаха. Тежња да се Русија и Немачка међусобно униште неће напуштати Британце и Американце ни током рата када су били савезници са СССР-ом. У најтежим тренуцима битке за Стаљинград када је Стаљин тражио да се отвори други фронт у Европи, Черчил је одговорио да свако ратује колико може спрам своје снаге и против свог непријатеља из сила осовине, СССР се бори против Немачке, САД са Јапаном, а Велика Британија са Италијом. Поредити рат са Италијом са борбама на источном фронту, попут оне код Стаљинграда где је било по милион војника на обе стране, врхунац је дрскости и цинизма.

До искрцавања у Нормандији долази тек у јуну 1944. године и то због тога што је Англоамериканцима постало јасно да се Црвена армија неће зауставити до Атлантика. По споразуму у Јалти СССР-у се морала предати много већа интересна зона од оне коју су западни савезници намеравали да им дају.

Када је већ у рату погинуло 27 милиона Руса и када је од 10 погинулих немачких војника њих 9 погинуло на источном фронту, морали су да уследе и територијални уступци према СССР-у. Стаљин је тражио и добио да све земље које се граниче са СССР-ом уђу у његову орбиту и да има окупациону зону у Немачкој. САД и Великој Британији је било најбитније да спрече излазак СССР-а на источни Медитеран. Грчка и Турска улазе у западну орбиту, а Југославија тада добија Брозове комунисте на власти, свесрдно подржане управо од западних завезника. Зашто је тако било видеће се 1948. и каснијих година.

Чињенице неумољиво говоре да је велика одговорност за стварање Хитлера управо на западним државама. Многа питања и дан данас изазивају недоумице и имају различита тумачења. Постоје и чињенице које указују да се упоредо са ратом против фашизма водио и грађански рат на територији Европе између међусобно идеолошки супротстављених покрета отпора и то у Југославији, Грчкој, Француској, Италији и да су ти унутрашњи сукоби управо и били инспирисани од стране не само немачког окупатора, окупатору грађански рат увек одговара, већ и од стране савезника зарад себичних интереса.

Трауме тих сукоба у свим европским земљама осећају се и данас у виду културно, етички и идеолошки подељених друштава. Исто тако, у многим новоствореним државама крајем 20. века долази до глорификације и величања нацизма, фашизма и њихових сарадника, а многе од тих земаља славе злочинце и стављају их у ранг националних хероја, а своју државотворност повезују са њима.

Ове тенденције су нарочито присутне у земаљама попут Украјине, Литваније, Летоније, Естоније, Хрватске, Муслиманско-хрватске федерације у БиХ, Албаније. Оно што још карактерише ове земље је изразито проамеричка и евроатлантска политика. Очигледно је да Хитлерову политику Drang nach Osten према Русији данас предводе САД, НАТО и ЕУ са марионетским и поданичким режимима држава од Балтика до Јадрана.

Жарко Јанковић, Нови Сад