Балканска Јалта на столу
Драган Милосављевић
О судбини Балкана поново се преговара, договара и тргује.Нобеловац Барак Обама звао је председника Абдулаха Гула, а не Тадића, да се распита „каква је ситуација у Босни“. Било је то на самом старту припремљене ревизије Дејтона, чији је Београд иначе потписник и гарант.
Ова огољена демонстрација америчке ароганције и неспремности да „ресетује“ односе искључиво са Србијом , пласирана је баш уочи доласка Медведева у „историјску посету“ српској престоници.
А само што су утихнуле славодобитне фанфаре „русофила“ и започеле калкулације „експерата“ око судбине руског кредита, стиже у Београд председник Турске. Гул је „политичар који је 1997, као члан профундаменталистичке владе, тихим војним ударом генерала отеран са власти, сазнајемо из штампе. Гулов тим ће, најављује се „подстицати улагања у Србији, ради стабилности Балкана“ (или опстанка владе, добро јутро чаршијо на све четири стране).
Он, пре него што буде представљен парламенту (као и Медведев), сматра да „признање независности Косова од стране Турске (и то медју првим земљама) не треба да представља препреку за развој односа“. Потврдјује да ће радити и на помирењу струја у исламској заједници Србије “ради њиховог јединства“.
Могло би се рећи да влада тражи помоћ са Босфора по овом врло осетљивом питању. Занимљиво, као прилог теорији о успешном гашењу ватре бензином.
Гул долази у Београд несумњиво и у склопу стратегије друге рунде завртања руке српске, предвидјене за л8. новембар, а о будућем положају РС где се о ултиматуму САД и ЕУ договарају партијски лидери ентитета. Све се одвија у НАТО бази а уз видну кооперативност „гаранта“, Београда.
И управо због тога што се очекују нови притисци на Србе, чија је РС наводно препрека уласка БИХ у ЕУ и НАТО, изјава министра Јеремића, који је позван у Сарајево после „неуспеха“ прве рунде Бутмира, буди недоумице и страх у правцима пројектоване улоге Тадића и Јеремића у кроћењу прекодринских Срба.
После састанка са министром ино послова Свеном Алкалајем и тапшања по рамену са Силајџићем, следи Јеремићева изјава да ће његова влада погурати БИХ у Европу. Такав излив кооперативности, праћен осмесима виђених Бошњака, изазива дилему о правој садржини ангажмана Београда. Пре свега, имајући у виду да је тај пут ка ЕУ поплочан намерама запада да одузме све кључне гаранције дате Србима у Дејтону.
На дневном реду новог покушаја минирања Дејтона је унитаризација Босне. Први зацртани корак плана Џемс Штајнберг- Карл Билт је укидање Дома народа парламента. Други, укидање ентитета.У истом пакету је улазак БИХ у НАТО.
Без обзира на крупне наслове новим законом ус(ш)тројене српске штампе, да је „Додик одбацио ултиматум“, забрињава да председник Русије, ни у интревјуу за Новости, пред долазак, ни током муњевите посете Београду, није помињао Српску. Мада је Русија члан контакт групе, потписник и гарант Дејтона.
Можда је одговор на ово питање у једној магловитој реченици Медведева, присутне у интревјуу, да Русија по питању Косова (а да ли само по том питању), подржава акције Београда. Путин је то уочи Тадићевог потписа на споразум о шест тачака фактичке легализације ЕУЛЕКС-а, а мимо уставних овлашћења председника и надлежности парламента и владе, формулисао као политику „Нећемо бити већи Срби од самих Срба“.
Руси су, сазнајемо, добили нишки аеродром за своју „ватрогасну“ базу, из које ће штитити главну и побочне артерије Јужног тока. Америка је, нешто пре тога , најавила премештање ракетног штита на Балкан и у Јадран .Пуштен је у међувремену у оптицај и предлог САД Русима да се заједно са НАТО боре у Авганистану против милитантног ислама.Истог оног који Америка спонзорише на Кавказу. И то је политика.
Некако у исто време овог новог концентрисања на балкански ринг, предложени статут Војводине, предвиђен за дневни ред Европске комисије (известилац Јелко Кацин), могао би да изгуби најиритатније клаузуле државности покрајине.
Њен ће статус одређивати вешто маскирани немачки експанзионизам и руска намера да тој истој Немачкој продаје што више свог гаса. Уз гаранције да је судбина гасовода и после преласка Дунава у рукама Москве.
Судећи према Ројтерсу, нова конфигурација интереса на балканској раскрсници нафтовода и гасовода разматрана је, ако не и решена до даљњег, у разговорима велесила још пре посете Медведева Београду. Дакле, могло би се говорити да је нека врста балканске Јалте на столу. У прилог томе помињу се недавни разговори Медведева, Клинтонове и представника Немачке.
У оквиру америчке стратегије, губернатор Босне Валентин Инцко, само што је Медведев отишао, поручује, наводно свима, али заправо Србима у Босни: „Ако се не договоре судиће им историја“. А заправо је обратно, јер РС треба да пристане без референдума на брисање свог имена и етничке посебности својих житеља.
Једна пословица из Африке каже.“Где се туку слонови страда трава“. Она је, што се српског историјског права тиче, већ полегла на Косову, а повија се у Босни. Дописнику Политике у САД Милану Мишићу, познати кројач судбине Балкана и члан албанско муслиманског лобија (Абрамовиц Олбрајт), Даниел Сервер, објаснио је шта најновије мешање САД у босанске послове знаци.“ Вашингтон ништа не предузима, а да притом није одлучан да то спроведе до краја“, рекао је у интревјуу.
На столу у Бутмиру остала је да чека реализација стратегије промене устава и лаганог утапања српске у унитарну државу, доминантно муслимана. Занимљиво је, притом подсетити на недавну изјаву Реис ул улема Церића, који је поручио суграђанима „Немојте се стидети и да кажете што јесте, ми смо Турци“...У Београду су, рекло би се, глуви на ово опасно халакање са витких минарета
Сведоци смо, шта више, да министар Јеремић напросто не може да се одмори од кружења на траси Београд-Анкара-РС. Путовао је у Турску Шутановац, а вратио се пун позитивних утисака о будућој сарадњи .
Та нагла бликост са Анкаром демонстрирана је још пролетос у Санџаку, како смо сазнали током посете министра ино послова Турске, Ахмета Даутоглуа, најавом да ће стартовати велики инвестициони подухват Турске у изградњи аутопута на овом простору. Американци су већ завршили аутопут Драч- Приштина.
Можда ће се опипавање пулса између Вашингтона и Москве, започето наговештајем премештања штита, у Медитеран и на Балкан, па понуда САД Русији о заједничком наступу у Авганистану и у надмудривању око судбине Ирана, одвијати баш у балканском рингу. Неће бити досадно, како је прижељкивао Коштуница.
Међу „аналитичарима“ владајуће коалиције, настале прошлог пролећа посредовањем Шредера ,нико се озбиљно не бави разматрањем шта „нова безбедоносна архитектура“ стварно значи. А притом је више него јасно да је на сцени нови однос снага који условљава нове поделе интересних сфера. Уз покушај Русије да Европи пунуди гаранције мира без НАТО. Пођимо, дакле, од Балкана, сугерирају у Москви.
На Балкану, наравно, није предвиђено сукобљаване оружја великих, ни у ком случају, већ ће се у серији надмудривања, застрашивања, обмана, ако треба и подстицања локалних „племенских“ и верских ратова, уситањавати територије. У неку врсту жетона најјачих играча.
Мора се рачунати и на амбиције Турске да се њен неоосмански утицај врати на Балкан, на шта је недавно упозрорио наш бивши амбасадор у тој земљи, Дарко Танасковић. Томе се неће противити Европа јер јој је свакако милије да се граничи са Турском преко Балкана, него да је прима у чланство.
Подсетићемо да је темељ започетог повратка Турске на Балкан зацртан у плану за безбедност у југоисточној Европи, СЕЦИ. Било је то давне 1996, када се већ увелико планирала агресија НАТО на Србију. Потом је Анкара била снабдевач сецесионистичких муслимана у Босни оружјем и логистички присутна у сецесији Косова.
Баш зато што је, упркос јасних упозорења и сазнања, Милошевић срљао у ову припремљену клопку, гласно претећи руским ракетама , које никада нису стигле, српска спољна политика на четри ноге, која одушевљено обзнањује да је на „Титовом путу“ несврстаности, могла би да ували народу нови пар магерћих ушију.
Дакле, токови и тајне подземне дипломатије, како Милошевића, тако и гарнитура после њега, тек треба да се осветле. Уствари, наше даље маневрисање у борби за опстанак везано је за сазнања јавности шта се све заправо догађало од Осме седнице до данас. И да ли је збир српских пораза и несрећа пројектована константа у заједничком деловању страног фактора и овдашњих кооперативних паравојски, параполиција и паравлада. При томе, никако не треба губити из вида да Србија, у пуном смислу, никада није била до краја суверена, па ни данас. Још Сан Стефанским миром договорено је међу великима да провоцирање мањина и њихова тобожња угроженост у Србији буду онај свилен гајтан који се, по потреби, може затезати око српског врата. Претпостављамо да он ипак није у дипломатском пртљагу нашег госта.
