Приказ књиге проф др Драгана Симеуновића «Тероризам», општи део
У издању Правног факултета у Београду, средином 2009. године изашла је из штампе научна монографија «Тероризам», општи део, аутора др Драгана Симеуновића, редовног професоре Факултета политичких наука и Правног факултета у Београду. Професор Симеуновић је иначе добро познат широј научној јавности као изузетан и међународно признат стручњак у области политичких наука, са посебним специјализирањем, поред више области којима се бави, управо темом ове књиге. Стога, излазак ове књиге из штампе представља могућност научној и стручној јавности која се бави феноменом тероризма, али и широј читалачкој публици, да се упозна са најновијим достигнућима у овој области. С друге стране, књига на посебан начин врши и класификацију и преглед посматраног феномена, паралелно са неким најновијим сазнањима у овој области, па се може посматрати комбиновано и као универзитетски уџбеник, а и као научна монографија.
Књига (250 стр. Б 5 формат) обухвата два дела. Први део «Дефинисање, класификовање и историјат тероризма» обухвата пет поглавља. Сходно методологији политичких наука која експлицитно захтева тачно дефинисање посматраног феномена, и професор Симеуновић је дефинисању појма тероризма посветио значајну пажњу, у чак три поглавља овог дела рада. После свеобухватног анализирања феномена из више праваца, даје се она дефиниција тероризма која би могла да одговори савременим изазовима, па ћемо је овде навести.
«Као вишедимензиални политички феномен савремени тероризам се може теоријски најопштије одредити као сложени облик организовања групног, и ређе индивидуалног или институционалног политичког насиља обележен не само застрашујућим брахијално физичким и психолошким, већ и софистицирано-технолошким методама политичке борбе којима се обично у време политичких и економских криза, а ретко и у условима остварене економске и политичке стабилности једног друштва, систематски покушавају остварити «велики циљеви» на морбидно спектакуларан начин, а непримерено датим условима, пре свега друштвеној ситуацији и историјским могућностима оних који га као политичку стратегију упражњавају. Друштвено-угрожавајући опус тероризма обухвата претњу силом у оквиру интензивне психолошко-пропагандне делатности, злоупотребу интернета у терористичке сврхе, отмице, уцене, психофизичко злостављање, атентате, саботаже, диверзије, самоубилачке нападе, појединачна и масовна политичка убиства, и интенцију испољавања ређе над стварним и потенцијалним политичким противницима, а чешће над представницима система и невиним жртвама. Као вид индивидуалног, нелегитимног, нелегалног и неинституционалног насиља тероризам је увек окренут против одређених институција неког друштва, односно in concretum против неке државе.» (стр. 80)
Класификација тероризма обухвата четврто поглавље. Према својим циљевима тероризам се може класификовати на 1. Идеолошки мотивисан (у оквиру тога на левичарски и десничарски), затим 2. Етно-сепаратистички тероризам и на 3. Верски фундиран тероризам (он се дели на тероризам секти и на тероризам фундиран на интерпретацијама великих религија). Класификација тероризма према средствима је на 1. Класични, 2. Биохемијски и 3. Нуклеарни тероризам. Према методима тероризам се класификује на 1. Класични, 2. Самоубилачки, 3. Сајбер, 4. Нарко-тероризам. Класификација тероризма према типу актера – субјеката тероризма је на 1. Индивидуални тероризам, 2. Тероризам организација и илегалних група, 3. Институционални тероризам (државни и сл.).
Пето поглавље првог дела обухвата Историјат тероризма. Професор Симеуновић указује да упркос томе што је реч терор из латинског ушла у француски језик у 14 веку, а у енглеском у 16, да се термин тероризам први пут јавља у периоду око француске буржоаске револуције крајем 18 века, али не да би означила оно што ми данас подразумевамо под овим појмом, већ насиље револуционарне власти, дакле терора. Тако између осталог, у листу француских револуционара «Гласник једнакости» (Courier de l'Egalite) је 30. августа 1793. објављено да је «неопходно да се терор који врши гиљотина прошири на целу Француску и приведе правди све издајнике. Нема другог средства које може да инспирише неопходни терор који ће консолидовати револуцију». (стр. 87) Претече тероризма су по професору Симеуновићу асасини, али не и зилоти и тати које неки теоретичари у ову групу убрајају. (стр. 97-108) Анархизам је важно идеолошко залеђе тероризма у 19 веку, јер оно у себи између осталог носи антипарламентаризам. Тако је Прудон, иако се лично није изјашњавао за насиље, својом крилатицом, «да је опште право гласа контрареволуција», у знатној мери утицао на неке позније теоретичаре анархизма да се потпуно дистанцирају од парламентарног пута револуције, остварујући тако његов захтев да пролетаријат мора потпуно раскрстити са свим облицима буржоаске демократије». (стр. 110) Бакуњин позива на свету револуцију до истребљења буржоазије као владајуће, и уништење њене државе. (стр. 113) Сличне ставове имају и други истакнути представници анархизма (Јохан Мост, Карло Пизакане, Нечајев, Карл Хајнцен и др.) Професор Симеуновић истиче да се на састанку у Цириху са Бакуњином 1869, од присутних српских социјалиста једино Светозар Марковић супротставио његовом општем опредељењу за насиље као искључиво средство остварења револуције. «Колико је мало имало смисла тадашње Бакуњиново залагање да се отпочне револуција у једној тако заосталој средини као што је тадашња Србија, види се и из Марковићевог јетког коментара да Србија има још увек шест округа под Турцима». (стр. 114) Бакуњин се следећих година, делом из тактичких разлога одриче искључиво насиља као начина политичке борбе против буржоазије, нарочито од тренутка његовог укључења у Прву интернационалу. Крајем 19 века у Русији је основано више тајних терористичких друштва, које су између осталог убиле и цара Александра II 1881. године.
Tоком 20 века дошло је до снажног развоја револуционарног и почетака настајања националистичког тероризма у свету. Поред различитих облика терористичких организација у свету, овде бележимо и неке који су деловали на балканским и југослвоенским просторима, попут ВМРО, усташког покрета. Интересантно је да током друге половине 20 века, све више долази до изражаја дупли стандард приликом идентификовања терористичких организација у свету, у зависности од сопствених интереса великих сила.
Крај двадесетог века је и време оснажења старих и појаве нових врста тероризма. Исламистички тероризам је постао светска опасност број један, а самоубилачки и «сајбер тероризам» су постали нове али важне појаве у свету тероризма. (стр. 120)
Други део књиге «Савремени тероризам», има три засебна поглавља. Прво поглавље се бави Идеолошки мотивисаним тероризмом (стр. 123-168), друго Етно-сепаратистичким тероризмом (169-195) и треће Верски фундираним тероризмом (стр. 196-235).
Идеолошки мотивисани тероризам је подељен на Савремени левичарски и на десничарски тероризам. Левичарски тероризам је често мотивисан уверењем у бесперспективност парламентарне политичке борбе. Тако се из тих екстремистичких левичарских кругова пребацује левим политичким партијама етаблираним у политички систем западне деморатије компромисерство и одсуство
оствареног ефекта по реалне интересе доњих слојева становништва, за чије се интересе ове странке декларативно залажу. (стр. 124) У анализи савремених левичарских терористичких организација, видимо да оне делују у великом броју земаља света, што се делом може тумачити и кризом левице у свету. Наиме после рушења Берлинског зида и урушавања источноевропских социјалистичких режима почетком деведесетих година, претежни представници парламентарне левице су углавном представници различитих облика социјалдемократије. Крајња левица остаје све малобројнија и лоше парламентарно организована, па део фрустрације преузимају екстремне политичке организације левице, од којих неке имају додира и са насилним облицима политчке борбе (којих је истина веома мали број, али оне још постоје). Левичарски тероризам су посебно у идеолобгији развили Че Гевара и Режис Дебре. (стр. 131)
Када је у питању десничарски тероризам, професор Симеуновић се посебно задржава на ектремизму као родном тлу десничарског тероризма. Непријатељ се посматра као нешто што треба «учинити безопасним, а то се може постићи или његовим потчињавањем или уништењем или претврањем Њих у Нас.» (стр. 150)
Дакле екстремисти се не задовољавају неговањем своје културе, традиције, идеологије. Они желе да потпуно потчине, униште, елиминишу другог. «Чињеница да је више екстремиста међу припадницима мушког пола се базира добрим делом на чуварској као биолошкој и традиционално више мушкој позицији, али и на чињеници да је нарцизам јачи код мушкараца него код жена. Самим тим спремност да се одбаци нешто Друго што нисам ја или Ми је далеко израженија код мушкараца. Нарочито страх да би неко други могао бити доминантнији, уваженији, узорнији за друге и тиме хијерархијски боље позициониран у односу на нас доводи до нетрпељивости не само према појединцу, већ и према целој његовој раси, нацији, верској или некој другој групацији. Он није Ми, он припада Њима, а како они нису бољи од нас пошто смо Ми у свему најбољи онда и његова вредност не може бити већа од моје. Тако се групни нарцизам јавља као терапеутско средство за лечеље окрњеног индивидуалног.» (стр. 151) Међу екстремистима нема мешаног идентитета зато што је он отежавајући одговор на питање «Ко сам ја?» (стр. 153) Као кулминација екстремистичког понашања јавља се дизање овог идентитета на колективно, односно може доћи до масовног политичког убиства, па и геноцида. Ту се као један од егземпларних примера узима усташки геноцид у Другом светском рату, колективни логори – Јасеновац, Јадовно и други, масовна убиства бацања жртви у јаме и др. Аутор са правом констатује да је опасна тенденција изједначавати хрватски народ са усташама, јер један екстремизам може родити и развијати други. Професор Симеуновић указује и да десничарски тероризам, своју условно посматрано индивидуалну слабост надокнађује потребом за ослањањем на државу или институцију. (стр. 161)
Етно сепаратистички тероризам обухвата низ савремених облика тероризма, где му је главна одлика удруживање по националној матрици, најчешће у правцу добијања територијалних и статусних уступака. Ту се наводе као актуелни примери Северна Ирска, Баскија, Корзика, Курди, Чеченија, Шри Ланка, албански тероризам на Косову, југу (уже) Србије и у Црној Гори.
Најзад верски фундиран тероризам, је највише као савремени феномен повезан са исламским тероризмом. Он добија на значају од 11 септембра 2001, и нарочито је идентификован са Ал Каидом. Међутим, његови облици су испољени и раније у свету, где захватају и балканске просторе, попут Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, западне Македоније и др. Посебан вид верски фундираног тероризма обухватају верске секте. (стр. 235-237)
Књигу «Тероризам» Општи део, сматрамо изузетно значајним научно-стручним радом који захваљујући свом садржају, затим томе што је писан на приступачан начин, може бити едукативно користан и занимљив и широј читалачкој публици и јавном мњењу. Овај се рад у мноштву издавачких подухвата на ову тему, свакако издваја по објашњењу тероризма као друштвеног и политичког феномена, проблемима његовог дефинисања и тешкоћама установљавања његовог историјата, као и напорима међународних институција, пре свега ОУН да се усвоји једна заједничка дефиниција тероризма, а мање ономе што углавном садржи већина књига о тероризму – опису терористичких организација и терористичких чинова са гомилом загушујућих чињеница...
Београд, 2. септембар 2009. др Драган Петровић
Виши научни сарадник
Института за међународну политику и привреду у Београду
