Веселин МАТОВИЋ

ЧИТАНКЕ КАО СТРАНАЧКИ ПРОГРАМ
(О заплитању, прећуткивању и «новом читању» у новим гимназијским читанкама)

1.
Пролегомена

Ђачке читанке нијесу, и не смију бити, произвољан «ход кроз књижевне епохе», нити простор за наметање било чијих политичких, идеолошких, па ни естетских, опредјељења, него су оне најстроже (и најутицајније) антологије у којима се, на основу општеприхваћених и историјски провјерених вриједносних критеријума, младим људима презентује и чини што ближим и разумљивијим, оно што је највредније како из општечовјечанског тако и из националног књижевног, тј. културног насљеђа, а на основу чега они слободно изграђују властите (најчешће трајне) вриједносне ставове. Оне су, дакле, не само селекција онога што младим људима треба да послужи као узор за развијање осјећања за љепоту писане ријечи, него и темељ књижевноисторијског образовања, али и путоказ за разумијевање културног насљеђа.
На жалост, аутори нових гимназијских читанки (за први разред - Божена Јелушић и Татјана Бечановић; за други, трећи и четврти разред – Миодраг Павловић и Божена Јелушић; издавач: Завода за уџбенике и наставна средства, Подгорица, 2006, 2007, 2008, 2009) су имали друкчије намјере (или задатке): да, више него очигледном маргинализацијом (обезимењавањем и прећуткивањем) књижевног насљеђа створеног на српском језику, а које чини духовне и културне темеље Црне Горе, и на друге, у педагогији недопустиве начине, подупру владајућу идеологију у њеном системском (и суицидном) разарању тих темеља.
Ради се, у ствари, о изразито идеолошко-политички каналисаним и научно и педагошки неутемељеним књигама, - неприхватљивим у једном здравом, просвећеном и еманципованом друштву и образовању. Заправо – о вјешто упакованом страначком програму, а не ђачким читанкама. А с обзиром на то да су књиге, како рече Михаило Лалић, «радиоактивне», говорници српског језика не би требало ни да их узимају у руке, а камоли да их носе у својим ђачким торбама.
Циљ овога рада је да, пред најширом јавношћу, то и покаже.


Средњовјековна књижевност

И раније су наше ђачке читанке пустошиле цензорске сатаре, али никада није учињена таква немилосрдна сјеча, такав затир и касапница најљепших изданака наше (српске) књижевности, такво пустошење наше (српске) културне баштине, и таква деградација естетских критеријума и ниподаштавање дидактичких принципа, као што је то учињено у Читанци за први разред опште гимназије, други дио – «посвећен историји књижевности», како пише у њеној уводној напомени.
Ево, у најкраћем, како изгледа та лазина.
У поглављу Средњовјековна књижевност, стр. 70 – 94 – (књига обухвата још три поглавља: Књижевност старог вијека, Наша усмена (народна) књижевност и Књижевност хуманизма и ренесансе) - издвојене су као посебне тематске цјелине Средњовјековна књижевност у Црној Гори и Средњовјековна књижевност у Србији. Прва обухвата шест наслова: Књижевне форме - хагиографије, апокрифи, биографије (Текст би по логици требало да се нађе у уводном дијелу поглавља, уколико аутори нијесу жељели да ученицима издалека потуре примисао – не усуђујући се да отворено кажу такву несувислост - како су ове књижевне врсте његоване специфично у границама данашње Црне Горе.), Memoreae Slavicae (што би требало да буде Житије Св. Јована Владимира), Јелена Балшић - Отписаније богољубно, Ђурађ Црнојевић - Тестамент, Средњовјековни статут Будве и Статути приморских општина. (Као што се види – три од пет текстова о којима је овдје ријеч, нијесу ни по ком основу књижевна дјела.) Друга – само два: Јефимија - Похвала кнезу Лазару и Стефан Лазаревић - Слово љубве. Нема, дакле, ни Св. Саве, ни Доментијана, ни Теодосија, ни Силуана са његовим Словом славе Сави, ни Исповедне молитве, ни Кантакузинове Молитве Богородици; нема ни помена о томе да су биографије као књижевна врста самородне творевине у српској средњовјековној књижевности и да је њихов зачетник Св. Сава; нема ни ријечи о томе да је Житије Св. Јована Владимира, осим у латинском преводу у оквиру Љетописа попа Дукљанина, сачувано још у два грчка превода са српског оригинала, и да је оно заједно са Требињским родословом и Дукљанском хроником, списима инкорпорираним у Љетопис попа Дукљанина, - доказ о постојању оригиналне, на жалост несачуване, српске књижевности преднемањићког доба. Не наводи се ни са ког предлошка је Војислав Д. Никчевић приредио Memorеae Slavicae, нити откуд такав наслов. Не наводи се ни ко је и са коjих предложака приредио и савременом српском језику прилагодио Тестамент Ђурђа Црнојевића и Средњовјековни статут Будве. Итд.
Али се, као нека врста уводника у Средњовјековну књижевност у Србији, без икаквог разлога, хоћу рећи веома тендециозно (и малициозно), издваја одломак из Историје српске књижевности Ј. Деретића, у којем се, тако издвојеном из контекста, и тако презентованом, омаловажава рад Св. Саве и Стефана Првовјенчаног, тј. наглашавају властољубље и саможивост Немањића, па се, као једина карактеристика њиховог дјела, истиче како су: «Њих двојица написали биографије свог оца, а ниједан се није потрудио ни толико да забележи имена његових родитеља нити браће с којим је у почетку делио власт» (стр. 90).


2.
Мирослављево јеванђеље, народна књижевност..


У истом поглављу (стр. 74), дају се, у табеларном приказу, најзначајнија дјела средњовјековне епике (епови и епске пјесме), па се набраја: Француска – Пјесма о Ролану, Шпанија – Пјесма о Сиду, Италија - Божанствена комедија, Исландија – Еда, итд., а на крају табеле: «Јужни Словени - циклуси пјесама о бојевима и јунацима (Косовски бој, Марко Краљевић...)». Е, баш би било занимљиво знати који су то Јужни Словени и на ком језику пјевали о Косовском боју и Марку Краљевићу. Можда - Словенци на словеначком, Хрвати на хрватском, Бугари на бугарском, или Срби-Црногорци на црногорском.
Слично нешто имамо и мало напријед (стр. 76), гдје се наводе први споменици словенске писмености. Ту, између осталог, стоји:
«Мирослављево јеванђеље је писано ћирилицом, црвеним и црним мастилом на веома танком пергаменту, изузетно богато илуминирано (живописано, украшено цртежима и вињетама). Писао га је 'грешни дијак Григорије' за кнеза Мирослава, брата Немањиног у другој половини 12. вијека.» И – ништа више. Нема ни на ком језику је писано, ни гдје, ни чијој књижевности припада, Али за Башчанску плочу има: (То) «је најстарији споменик хрватске писмености, писан глагољицом.» (...) Има и за Добромирово јеванђеље: «из 12. вијека, најстарији текст бугарске рецензије.» (...) Из чега произлази (а не произилази како се досљедно пише у овој читанци, стр. 107, 118, 128 ...) да се само за Мирослављево јеванђеље не зна ни којом је рецензијом писано ни чијој писмености припада. (То ће «открити» аутори Уџбеника матерњег језика за први разред опште гимназије, ауторке - Рајка Глушица и Дејана Шеваљевић, Подгорица 2006, рекавши да је оно «најстарији споменик зетске редакције»: „У Црној Гори развој језика текао је другачије него у другим јужнословенским крајевима управо због другачијих друштвено-историјских прилика. Као и други словенски народи, Црногорци, тада Дукљани, баштине старословнеки као први књижевни језик. У периоду настанка редакција старословенског у Зети, која је потпала крајем 12. вијека под власт Рашке, развија се зетска редација. Најпознатији споменик зетске редакције је Мирослављево јеванђеље, које спада у најљепше споменике нашег црквенословенског насљеђа“ (стр. 78). Тако се, без објашњења да се «апроксимативни називи, уведени у науци ради лакшег сналажења, зетско-хумска и рашка школа писмености...итд...односе, прије свега, на правописне тенденције и варијације, а не на језичке и граматичке» (Јелица Стојановић, интервју: Српски језик је највеће благо Црне Горе, Слово, бр.21, фебруар, 2009, стр.16) , појам правописне школе, изоколо, издиже до значења посебног, «зетског», «зетскословенског», различитог од српског - српскословенског језика, а што би требало да буде темељ некакве «новоисторије» тзв. црногорског језика.) А истина да је, «најстарији споменик српскословенског језика, Мирослављево јеванђеље, настало у цркви Светог Петра и Павла, задужбини Немањића, на Лиму, дакле подручју које је тада припадало Хуму, а не Зети, - Црној Гори је припало тек Берлинским конгресом» (Исто.)- за њихову науку и за њихову памет не значи ништа.
Истовјетан цензорски потез (одузимање српског имена ономе што представља српске темељне културне вриједности), срешћемо и на ст. 66: «Нови завјет је на наш језик превео Вук Стефановић Караџић 1847, а Стари завјет Ђура Даничић, 1869». Џаба што исти Ђура Даничић записа да је «преводом Новог завјета Вук Караџић подигао споменик српском језику». Е па, да видиш, није само српском него и нашем-црногорском! (Очекивати је да ће у сљедећем издању, након предстојећег усклађивања, тј. дублетизације, са новим Уставом и правописом тзв. црногорског језика, «правописом са 32 слова», како га назваше у медијима – писати баш тако: да је Вук превео Нови завјет на црногорски језик.) Елем, бива, по овој књизи, да пјесме о Марку Краљевићу и Косовском боју нијесу српске него пјесме Јужних Словена, да је Мирослављево јеванђеље, засад, ничије, а српски језик – наш, читај: црногорски, језик!
За разлику од средњовјековне, народна књижевност није у овој књизи дијељена (није им се дала) на ону у Црној Гори и ону у Србији, него је поглавље о њој насловљено са Наша усмена (народна) књижевност, али се из цјелокупне те «наше» народне епске поезије презентују само три пјесме: Болани Дојчин, Три сужња и Женидба Смаилагић Меха (то је заправо одломак из истоименог спјева који је од Авда Међедовића из Бијелог Поља, 1934. забиљежио Милман Пери, а објавио Алберт Лорд 1956). Из корпуса лирске народне поезије донесене су такође само двије пјесме: Наджњева се момак и дјевојка и Вила зида град. Ту је и једна приповијетка (Дјевојка цара надмудрила) и нешто пословица, загонетки и басама. Све остало је пожњела цензура! И Женидбу Максима Црнојевића, и Женидбу краља Вукашина, и Смрт мајке Југовића, и Косовку дјевојку, и Марко Краљевић укида свадбарину и Почетак буне против дахија и Смрт Никца од Ровина и...


3.
Ренесанса, Октоих, инкунабуле...

Није то за Европу, па Бог! Оно по чему нас је Европа препознавала! И дивила нам се, сада није за Европу!. А и многима би данас сметало понешто од онога што тамо пише. Посебно онима од чијех се гласова добро живи и тестир царује. А и што би то нашој дјеци – будућим Еуропљанима и глобалистима. Нако да се пред Европом руже. Али треба Петрарка (4 странице) и Декамерон (6 страница), и Дуборвачка ренесанса (четири аутора, 8 страница) и Которска ренесанса (2 странице), и Катул, Тибул и Сулпиција (староримска поетеса), посебно Николо Макијавели. Они су данас cul у Европи, па им се, у овој књизи, даје тачно двоструко више простора него цјелокупној «нашој» народној књижевности. Старцу Милији, рецимо, - само колико му се име могло уписати, а Сулпицији - више од пола странице; Филипу Вишњићу – колико и Милији, а Савку Бобаљевићу (дубровачки пјесник из 16. в.) - цијела страница, Тешану Подруговићу и Старцу Рашку – колико и Вишњићу, а Стијепу Ђурђевићу (дубровачки пјесник с карај 16. и почетка 17. в.) – колико и Бобаљевићу. (Ваљда, ко проучи ове друге, а не буде знао за оне прве, не требују му шенгенски пасоши, он већ може дрето у Европу.) Али не само што је посјечена скора сва (наша) српска народна и скоро сва (наша) стара српска књижевност - оно на чему је настала Црна Гора - него се у овој књизи не нађе мјеста, ни колико да им се име помене, - ни за велике пјеснике Византије (Романа Мелода на примјер, са његовим Акатистом Богородици, итд), чији стихови и дан данас, свакодневно и свуда: у храмовима, концертним дворанама и скитским колибама – једнако, на свим језицима свијета, пјевају милиони људи у свим крајевима земаљским, али нађе за Касију («свјетовну» пјесникињу из 9.в.), исто колико и за Јована Дамаскина и његов Октоих (2 ретка), и нађе, ево, изобилно, за староримске и посебно дубровачке. Разумије се, ја немам ништа против ни ваљане дубровачке ни ваљане хрватске књижевности – напротив: држим да би велика имена из тих књижевности: М. Држић, И. Гундулић, И. Војновић, А.Г. Матош, Т. Ујевић, М. Крлежа..., требало да се увијек нађу у читанкама и у Црној Гори и у Србији, исто као и она из македонске, бугарске или словеначке књижевности, али бих волио видјети тога средњошколца, данас, који ће показати интересовање за овдје промовисане дубровачке пјеснике, осим Држића, или икада упамтити иједан њихов стих.
И још нешто: Богу и људима досадисмо хвалећи се (с правом!) првом штампаном књигом «јужнословенском» – Октоихом - инкунабулом, како је једино, и с посебним истицањем, називају у овој читанци (стр. 76 и 133) – (као да је латинска, а не, недајбоже, и србуљом, како је исправно, јер је српска, ћирилична и православна, па ако је и инкунабула!), али, данас, а тако је више од 60 година, нема ђака ни студента у Црној Гори (из тзв. лаичких школа), који зна шта је Октоих нити иједну пјесму или стих из Октоиха. Па се, ево, ни овдје не нађе мјеста ни за један стих из ове књиге старославне, чак ни толико да се каже шта она садржи и чему служи, али се нађе цијела страница за отужне версе которског пустолова Људевита Пасквалића, писане на италијанском језику.
А шта се посебно хтјело убацивањем доста обимног штива о штампарији Ђурђа Црнојевића Инкунабуле је имала и Црна Гора (Ваљда их има још увијек! прим. В. М.), у тематску цјелину Италијанска ренесанса, и поновним објашњавањем појма инкунабуле, тешко је утврдити, ако није управо то да књиге штампане у тој штампарији нијесу србуље (мада се та ријеч у овој књизи нигдје не помиње); хтјело се ваљда спочекнути као да Срби, у том времену, нијесу имали штампаних књига! Ту је, несумњиво, наглашавање и латинске обојености црногорске културе, и њеног зачињања у «инкунабули» (колијевци) Римокатоличке цркве, по чему се она разликује од српске, а што је, по свему судећи, и крајњи циљ овако конципиране читанке. Описане су, у детаље (на 3 странице, узгред - за Мирослављево јеванђеље нађоше се само 4 непуна ретка ситног слога), и њене заставице, иницијали, и орнаменти, и изглед и величина слова, урађених «под утицајем латинске антике», што је лијепо, али не и шта је тим словима ословљено и ославословљено – што је лицемјерно.
Заиста, ако састављачи(це) ове читанке мисле да су мјерила на основу којих су оне извршиле овакву селекцију онога што младим људима треба да буде узор за развијање осјећања за љепоту поетске ријечи и темељ књижевноисторијског образовања, путоказ за расуђивање о духовним вриједностима и однос према ономе што су им њихови преци заувијек завјештали, поштено би било да су их сачувале за своју, а не да их на(под)мећу туђој дјеци.

4.
О «везивању лика за опуту»

Начин на који аутори ових читанки запетљавају питање именовања књижевности у Црној Гори, и шта све, при том, проглашавају књижевним дјелима, да би, «везујући лик за опуту», створили привид каквог таквог континуитета њеног историјског развоја, изван српске књижевности, је, најблаже речено, «ђетињаст».
У Читанци за први разред сретамо, наиме, ова поглавља (именовања): Средњовјековна књижевност у Црној Гори, и у њему - Тестамент Ђурђа Црнојевића, Средњовјековни статут Будве и Статути приморских општина –иако свако разуман зна да се приватна писма и текстови законика не сматрају књижевним дјелима, а не наводи се ни на ком језику је све то писано; затим - Наша народна (усмена) књижевност (маргинализована до непристојности – аутори су строго пазили да при избору из исте, не пређу новоустановљене граничне прелазе: Добраково, Кула, Божај, Илино брдо, Враћеновићи, Шћепан поље), и Которска ренесанса (Људевит Пасквалић – писао на италијанском језику). У Читанци за други разред имамо: Барок у Боки Которској (помињу се, уз краће информације о њима: Јероним Пима, Вицко Болица Кокољић, Андрија Змајевић, Трипо Скура и Живо Болица – писали «на матерњем», али ком? језику, а, прије тога, у оквиру поглавља Барок у јужнословенским књижевностима одломак из текста Крста Ивановића Позоришне успомене из Венеције, такође писан на италијанском језику), па затим - Просвјетитељство у Црној Гори (Петар Први Петровић - одломак из Законика опшчег црногорског и брдског и двије Посланице, и Стјепан Зановић – писао на италијанском и француском језику), и онда - Романтизам у црногорској књижевности (Петар Други Петровић Његош и С. М. Љубиша; помиње се, али само помиње, и краљ Никола). Дакле, до тог периода, црногорске књижевости нема, иако књижевности на простору данашње Црне Горе има, какве-такве (у средњем вијеку и у доба просвјетитељства, као и у Боки Которској – у доба ренесансе и барока), али, аутори не дају, одговор на питање: каква је (чија је) то књижевност, по језичком и националном одређењу? У питању је, разумије се, ситно лукавство: издвојивши ту књижевност, као уосталом и народну, из српске књижевности, што ниједан озбиљан научник досад није урадио, уз то прикупљајући и оно што је писано на туђим језицима, аутори су постигли задат им политички циљ (као, показали су како је у коријену самосвојне црногорске културе присутнији латински елеменат него византијско-српски), али су, наводно, тиме што је нијесу директно именовали ни као црногорску, сачували свој научнички интегритет.
А ја, ипак, мислим да се ту није сачувало ништа што треба чувати.

С друге стране, ако су ове читанке намијењене свим ученицима у Црној Гори који говоре истим језиком (без обзира на то како га ко, данас, именовао и какве му «правописе» подастирао), а јесу, и ако половина те популације Његоша и Љубишу, сматра писцима српске књижевности, «сапињање» ове двојице писаца само у «црногорску књижевност», није више питање ничијег научничког образа, већ чин увредљиве националне дискриминације? Јер, као што нико не може ускратити право једнима да их, по свом субјективном опредјељењу, називају црногорским, тако не може ни овим другима, да их, и по субјективном опредјељењу и на основу неспорних чињеница (између осталог и од самих ових писаца јасно посвједочено нациоинално и језичко утемељење), дакле – објективно, називају српским писцима.
А читанке су, ваљда, књиге у којима би, кад већ не могу да се измире, субјективно требало да устукне пред објективним, тј. научним, или макар да га не игнорише.
У супротном, требало би их држати подаље од школских учионица.
Овдје је, свакако, потребно напоменути да је Божена Јелушић, један од аутора све четири читанке, била и предсједник Комисије за израду програма Матерњи језик и књижевност за општу гимназију. Судећи по неким произвољним формулацијама ( рецимо, да су «Горски вијенац и Кањош Мацедоновић класични примјери отуђења у формалистичком смислу»), каo и правописним и граматичким грешкама (као што су: произилази умјесто произлази, помијера умјесто помјера, приповјеткама умјесто приповијеткама, ученицин умјесто ученичин, «С обзиром да су ученици...», умјесто: С обзиром на то, односно на нешто, да су ученици...), које сретамо и у том документу (издавачи: Министарство просвјете и науке и Завод за школство, Подгорица, 2005), и у овим читанкама, она је, несумњиво, имала пресудну улогу у њиховом крајњем обликовању. Што, наравно, не умањује одговорност њених сарадника.

5.
Српских пјесника у Црној Гори и нема!

Да су аутори, ипак, свјесни неутемељености термина црногорска књижевност (као реалитета изван српске књижевности и српског језика), говори нам чињеница да се та књижевност у њиховим читанкама, више нигдје не појављује као цјелина, осим што се у Читанци за први разред (теоријски дио) доноси Избор из савремене црногорске лирике (Ристо Ратковић, Мирко Бањевић, Радован Зоговић, Стефан Митровић, Душан Костић, Јеврем Брковић, Хусеин Башић, Младен Ломпар), за који се не може утврдити на основу којих критеријума је сачињен, а ни зашто се ту нашао. Судећи по неким именима са тог списка, и њиховим стиховима, по књижевно-умјетничким вриједностима и књижевно-историјском значају, свакако није. Али без обзира на то, ко може и на основу чега, тврдити да су, рецимо, Р. Ратковић, Р. Зоговић, и Д. Костић, себе видјели као пјеснике само црногорске, а не и српске лирике?
И даље, ако су ове читанке, опет, прављене за све ученике у Црној Гори који говоре истим језиком, зашто се на овом списку (или макар – неком паралелном) није нашао ниједан пјесник, који данас ствара у Црној Гори, или је рођен у Црној Гори, а који се, по језику на ком ствара и народу коме припада (а не држави у којој живи, или се у њој родио, или политици коју заступа), легитимише као српски пјесник? Да ли ови аутори сматрају како у Црној Гори и нема (нити их је икада било) српских пјесника (оних који стварају, и који су стварали, на српском језику), тешко је знати, али у овим њиховим читанкама нема ниједног ствараоца из Црне Горе који је именован као српски књижевник: све упокојене (изузимајући М. Булатовића и Б. Пекића које су оставили «нераспоређене»), означили су као црногорске, а оне који још стварају су прећутали! Тако, по њима, испаде да се у популацији (која чува свој српски језички и национални идентитет), у Црној Гори никада није родио ниједан књижевник! Нема ниједног, чак ни у табели Књижевност у покрету – Црна Гора (Читанка за четврти разред, стр.322), гдје се набрајају: Зувдија Хоџић, Драган Радуловић, Балша Брковић, Огњен Спахић, Андреј Николаидис, Д. Крешенковић Брковић (њих сретамо и учитанкама за основну школу). Али нема, рецимо: Жарка Команина, Мира Вуксановића, Миодрага Ћупића, Новице Тадића, Илије Лакушића, Момира Војводића, Будимира Дубака, Милутина Мићовића, Радомира Уљаревића, Николе Маловића, Бориса Јовановића, Гара Јовановића, Бећира Вуковића, Милице Краљ..., итд. итд. (Нека ми опросте непоменути.) Заобиђени су (јер су се, несумњиво, лоше политички позиционирали), између осталих, и Бранимир Шћепановић и Ранко Јововић, који су досад били заступљени у средњошколским програмима.
(У Читанци за девети разред основне школе отишло се још даље, и још ниже, и још грђе (други су аутори: Весна Вукићевић – Јанковић, Владимир Војиновић и Сања Мишковић, али је калуп исти), па се само писци рођени на простору уже Србије означавају као српски, али они из Босне и Херцеговине, односно Републике Српске и Војводине, не. Рецимо, за Јована Дучића, Пера Зупца, Алексу Шантића, Ива Андрића, затим Мирослава Антића итд., каже се само да су пјесници или писци, али не и чије (које) књижевности, иако се то обавезно констатује за све друге, тј. за све оне које ови аутори сматрају црногорским, хрватским, српским, итд. писцима. На примјер: «Јован Дучић (1847 - 1943) пјесник је...», Мирослав Антић (1932 - 1986) пјесник је...», Иво Андрић (1892 - 1975) романописац је...», Перо Зубац (1945) пјесник је...», Миодраг Павловић (1928) пјесник је...», Милош Црњански (1983 – 1977) романописац је...», Добриша Цесарић (1902 – 1980) хрватски је пјесник...», Блажо Шћепановић (1934 - 1966) црногорски је пјесник, Радован Зоговић (1907 – 1986) црногорски је пјесник...» итд.)
Отуда се намеће питање: да ли су ове читанке уопште и намијењене дјеци која говоре српским језиком, односно која се национално идентификују као Срби?
И једини логичан закључак: да су, пошто других, засад, у црногорским средњим школама нема, прављене управо с циљем да послуже као ефектно средство за спровођења језичке и националне дискриминације, а онда - и пресеминације, тог дијела омладинске популације у овој држави?!



6.
О «црногорској» наспрам српске књижевности

Послије епохе романтизма која је, дакле, по овим читанкама, припала наједном (ни из чега) изниклој (и ничим образложеној) «црногорској књижевности» (али,опет, аутори избјегавају да кажу на ком језику), што се тиче књижевности у Црној Гори, па и «црногорске», - наступа, као у мађионичарској игри «час га видиш - час га не видиш», празнина све до краја Читанке за трећи разред, која се завршава поглављем Јужнословенска књижевност 20 вијека, уз једно, у најмању руку чудно, објашњење, које личи на неку врсту извињења, односно вајкања, што је то тако: «Црна Гора је у другој половини 19. вијека национално слободна, али је у друштвеном смислу још увијек у снажној племенској традицији. Такве околности доприносе да након Његоша и Љубише (код кога се преплићу романтизам и фолклорни реализам) у црногорској књижевности изостаје реализам као правац. Међутим, снажан развој реалистичке оријентације, удружен са модерним литерарним стремљењима, обиљежиће црногорску књижевност 20. вијека» (Читанка за други разред, стр. 250)
Међутим, те књижевности, нити било какве њене карактеризације, у читанкама за трећи и четврити разред (у којима је заступљена «књижевност 20. вијека»), ипак, нема (бар формацијски, као неке посебности), осим што, уз имена тројице писаца (Лалић, Зоговић и Асановић), стоји атрибут црногорски и што се она, у Уводу за Читанку за четврти разре, помиње као један од три концентрична круга (свјетска, јужнословенска и црногорска књижевност) наводно обухваћена тим уџбеником.
А шта се уопште конкретизује том одредницом јужнословенска књижевност? Језичка блискост, културно-историјска повезаност, некадашње државно заједништво? И Источни Словени су су живјели у државном заједништву исто колико и Јужни и језички су ближи једни другима од ових, па, ипак, говори ли ко о источнословенској или сјеверословенској књижевности? Мислим да је то , у ствари, само балдахин, под којим се неометано обавља црногорска културно-језичка трансвестија. Прије неколико година разапет и над катедром за српски језик и књижевност у Никшићу, да би се испод њега, убрзо, излегла катедра за тзв. црногорски језик и јужнословенске књижевности. Користан изум, нема говора. Ето, на примјер, кад ти је «штета» и кад ти је «жао» Ива Андрића или Данила Киша, смјестити у « националистичку прљавштину» српске књижевности, ти само повучеш врпцу и над њима се спусти застор на коме пише: јужнословенски књижевници. Па ти онда буде у души мирније. С Крлежом, дапаче, то не мораш радити. Он се најљепше осјећа, ипак, под балдахином хрватске књижевности.
Индикативно је да се, сад - пошто, дакле, привремено «изостаје» црногорска, - српска књижевност епохе реализма ставља под балдахин Јужнословенске књижевности, а исто се чини и са том књижевношћу из епохе модерне и са оном из 20. вијека, иако су ту, на смотри, све редом, писци српске и тек понеки из хрватске књижевности. При томе се упорно инсистира на некаквом једнострано схваћеном «дисконтинуитету» јужнословенских књижевности, у смислу временске неподударности (диспаритета) развоја у њима одређених књижевних школа и праваца у односу на европске књижевности, што је, с обзиром на релативност подјеле књижевности по књижевним правцима и периодима и колебања науке код дефинисања тих појмова и смјештања појединих књижевних дјела у њихове калупе, напросто нонсенс. Не може се, дакле, одређена књижевност категорисати као књижевност континуитета или дисконтинуитета по томе да ли се у њој појавила нека књижевна школа у одређено вријеме или није, него по томе да ли та књижевност има непрекидност трајања или нема. Превиђа се, рецимо, да се појмови просветитељство и ренесанса друкчије разумијевају у визајтинском културном кругу у коме је настала српска књижевност (а који је из ових читанки искључен), нап. ренесанса Палеолога (почетак 14. в.), него у западноевропском. Биће, по овим ауторима, да је и руска књижевност, књижевност дисконтинуитета.
Тако да се тврдња о «дисконтинуитету јужнословенских књижевности» не може односити и на српску књижевност, која несумњиво има континуитет свог историјског развоја од Св. Саве до данас, што показују и њене бројне историје, и никада није књижила као своје ништа што је писано на туђем језику. А то што таквог (нити икаквог) континуитета немају «црногорска несрпска» и «црногорска антисрпска» књижевност што, ево, показују и ове читанке, није разлог да њихови аутори с њима у исти кош утрпавају и српску књижевност.
(Објективно гледано, књижевност у Црној Гори, дакле, у границама данашње Црне Горе, условно (само по имену државе) означена као црногорска књижевност, подразумијева: црногорску српску књижевност (писану на српском језику), црногорску несрпску књижевност (писану, углавном на латинском и италијанском, односно албанском, као и турском и ромском језику, уколико такве има) и црногорску антисрпску књижевност (то је дио данашње књижевности у Црној Гори, чији аутори, субјективно, сматрају да пишу тзв. црногорским језиком , али која и даље није несрпска будући да се, објективно, пише на српском језику, него је само политички и идеолошки усмјерена против српског идентитета на овом простору, и у коју они хоће, силом на срамоту, да стрпају и двије претходне).




7.
О Зановићу, Миљанову, Св. Петру Цетињском и краљу Николи

Но, у сваком случају, куд ће виша брука него што се у овим читанкама није нашло мјеста за Марка Миљанова и краља Николу, али јесте, са и те каквим уважењем (4 странице), за скаредне подметачине Стјепана Зановића, писане на италијанском и француском језику, и то у истој «фиоци» (Просвјетитељство у Црној Гори), са Посланицама Св. Петра Цетињског (коме се посвећује 7 страница, и одломак из романа Поруке Чеда Вуковића)! Не може се просветитељство Св. Петра Цетињског, и поред временске подударности, подвести под појам западноевропског просветитељства, како се то чини у овој читанци, и тиме он, безмало, доводи на праг атеизма, па се нигдје и не ословљава са Св. Петар Цетињски, него само Петар Први Петровић. Он јесте просветитељ (и учитељ народни), итекако, али у оном смислу како се тај појам схвата у источноправославној духовности. С друге стране, поставља се питање: с којим правом, у чије име и са чијим овлашћењем, се ови аутори, заобилажењем Примјера чојства и јунаштва, одричу најважнијег етичког кодекса Црне Горе?
Они, дакле, који су и дјелом и пером посвједочили «примјере чојства и јунаштва» нијесу заслужили ни име да им се помене, у овим читанкама, али се бјелосвјетска скитница, преварант и свашточиња, који је као посљедњи лупеж скапао у неком казамату холандском, а коме је писање, тј. крађа и опонашање туђих текстова, служило као средство за превару и «стицање познанстава», у овим читанкама, производи у просвјетитеља црногорског, у равни са Св. Петром Цетињским! Па се ђацима даје чак и задатак: «Припреми се да на њему (тексту С. Зановића, прим. В. М.) уочиш посебности просвјетитељства као духа епохе (злога ли духа и наопаког ли просвјетитељства који ће их одатле обасјати!, прим. В. М.) и да их прокоментаришеш» (Читанка за други разред, стр.44). Стјепан Зановић, дакле, јесте просвјетитељ и писац, а Марко Миљанов и краљ Никола, нијесу ни писци ни реалисти, а ни просвјетитељи, разумије се. Тачније симболике и потпунијег одраза етичке профилације данашње Црне Горе тешко се могло пронаћи. Овакво нешто, држим, ни сам Зановић, у тренуцима највеће концентрације цинизма, не би смислио. (Представљао се и као војвода, и као деспот српски, и као цар руски, али не вјерујем да би се усудио да, као писац и просветитељ, стане у исти ред са Св. Петром Цетињским.) Или су, можда, ови наши искусни дидактичари, мислили овако: Ако су Црногорци, просвећујући се, и посвећујући се, стотину година, а и неколико вјекова више, на «Примјерима чојства и јунаштва», постали овакви какви јесу, дај да пробамо неће ли, учећи се, убудуће, на «примјеру» Стјепана Зановића, који им је, очигледно, кудикамо ближи, (будући да је лажно представљање константа њиховог колективног идентитета), коликогод просвијетлити. Тим прије, што је Зановић нека врста њиховог претече «на путу европских интеграција», на ком су им, изгледа, холандски казамати, били и остали - из кога год времена и са којим год мотивом кренули, - крајње одредиште.
А за који им дјела Марка Миљанова нијесу баш нека попутбина.

Но, за изостављање Марка Миљанова криве су може бити и неке бриселске комисије које немају много разумијевања за наше «чојство и јунаштво», али зашто су аутори ових књига изоставили краља Николу, који своја најважнија дјела није писао у славу витешког оружја и јуначких подвига него у славу жене-Црногорке и њене жртвености, родољубља, постојаности и срчаности, створивши у драми Балканска царица један од најљепших женских ликова у свеколикој књижевности написаној на српском језику?
Због књижевноумјетничких и књижевноисторијских разлога свакако нијесу, јер се у овим њиховим кодексима нашло на десетине писаца чије је књижевно дјело у том погледу далеко испод онога што је краљ написао. Још мање то може бити његова недовољна укоријењеност, духовна и етичка, у историјско биће народа из кога је поникао, будући да, у том погледу, осим Његоша и евентуално М. Миљанова, он ни данас нема премца у српској књижевности. Није ни тематска непримјереност срдњошколском узрасту, пошто су све његове теме архетипског карактера (родољубље, издаја, властољубље, хероизам, љубав, морална постојаност итд.), а, наравно, ни стилскојезичка неприступност која би ометала успјешну рецепцију његовог дјела од стране ученика – аргуменат који се понекад крајње неоправдано потеже приликом елиминације неких књижевних дјела из школских програма. Дода ли се овоме чињеница да је Балканска царица једна од најбољих наших историјских драма (трагедија), којима, иначе, нијесмо нарочито богати, дјело овјенчано европском славом, и које и данас држи рекорд по играности на европским позорницама, онда тек видимо колико је неоправдано њено изостављање из ових читанки.
Краљу Николи је, изгледа суђено да остане јединствен примјер у нашој књижевности, -писац коме се, ево, скоро сто година, искључиво због идеолошко-политичке неподобности (критеријума за којим наши педагози, као што видимо, посежу чешће него у вријеме најтврђег комунистичког пуританизма), затварају врата школских учионица. До недавно, наиме, спорна је била његова државничко-историјска личност, па се он, као писац, ријетко и помињао у нашој уџбеничкој литератури. Али откако се, од прије десетек година, историјски препариран, «уподобио» владајућем идеолошко-политичком опредјељењу Црне Горе, неподобно је, постало његово књижевно дјело. Писано, до посљедњег ретка, са јасном свијешћу о припадности (по заједничком извору, традицији и имену) српској књижевности, оно се испоставило као најјачи доказ идеолошко- политичке неутемељености те и такве Црне Горе, која се тако нашла у парадоксалној ситуацији да је, својим књижевним дјелом, пориче управо онај кога она истиче као симбол свог постојања. Зато она и хоће да његове књиге остави затомљене у књижевним архивима, посебно оне (Балканску царицу, на примјер) које би је могле потказати долазећим генерацијама, или се у њима препознати и понеки од њених обретника.(Ако ти је лице ружно, разбиј огледало, зар не?) У питању је једна крајње упрошћена, осорљива, али ипак, савјешћу мучена памет која, вјероватно и без довољног увида у садржину Краљевог дјела, наслућује, по инстикту самоодржања, да су његови књижевни јунаци (Даница - наша Антигона, Деспа, Хајдана, Фатима и Станко, можда најдосљедније и најпродубљеније изграђен лик издајника у српској књижевности) постојана одбрана оне Црне Горе коју је он утврдио на темељима косовског завјета, а коју би та памет, данас, све китећи се њеном славом и под њеним барјацима, да разметне до посљедње подумијенте. И чија логика каже: ако морамо трпјети Његошево, не морамо још и Краљево србовање.

8.
О Његошу некад и сад

У свјетлу (а не свијетлу – како сретамо на страницама ових аламоде- књига, Читанка за други разред, стр.17) чињенице (изостављање Примјера чојства и јунаштва, односно Балканске царице, и промовисање «мистификације» зване Турска писма С. Зановића), као парадигме књижевно-естетских, научних, етичких и педагошких начела и мјерила, састављача ових читанки, најбоље ћемо разумјети и њихов књижевно-теоријски и дидактички приступ Његошевом дјелу и његово представљање (у Читанци за други разред), који по својој тенденцизности и идеолошком сапињању, али и површности, нимало не одудара од оних на које смо навикли у протеклих неколико деценија. Штавише – он је, у том погледу – још и убједљивији.
Ево и зашто.
Његош је, зна се, више од шездесет година, као највећа опасност за различите идеолошко-политичке концепције, под строгим надзором састављача наших школских програма и њихових налогодаваца. У комунистичком времену, био је превелик за прокрустовску постељу тзв. братства и јединства, па су му, ради братског поравнања, додјељивали исти простор (исти број часова) у настави као и „ одговарајућим“ књижевним величинама осталих народа и народности од Вардара па до Триглава. Ипак, у посљедњих петнаестак година Његош се обрађивао (и налазио у одговарајућим читанкама) у другом и у четвртом разреду. Сад га, ево, сретамо само у Читанци за други разред, у којој му се даје скоро десет страница мање 23: 31 него Мирославу Крлежи - у Читанци за трећи разред, и мање него Шекспиру, нека је и Шекспир - у читанкама за први, други и четврти разред, или Данилу Кишу, и тек нешто мање него Чеду Вуковићу, које такође сретамо гдје и Шекспира, и који тако Његоша глатко остављају у другом разреду. (Најприсутнија, што ће рећи и најважнија, књига из свјетске литературе у данашњим читанкама у Црној Гори, је Шекспирова трагедија Ромео и Јулија. Сретамо је у Читанци за девети разред, у Читанци за први разред гимназије (у првом и у другом дијелу) и у Читанци за други разред гимназије. Скоро истовјетан случај је и са Кишовим романом Рани јади.)
Онда је требало сакрити од ученика космичку, религијско-философску вертикалу његовог дјела, данас, ево, скривају – и национално-ослободилачку хоризонталу. Тада су га «прали» од религије, а данас још, како кажу, и од национализма, читај: српства. Онда су га скраћивали по висини, данас још и по ширини. Онда су му, заузврат, потурали паганство, политеизам, дарвинизам и, неизоставно – материјализам, наглашавали (као идеолошки безопасне), античке - старогрчке и римске – мотиве у њему, а библијске и јеванђељске проглашавали пјесничком наивношћу, данас хоће да га представе као «безазленог» пјесника првенствено љубавне поезије и «свеопштег хуманизма». Онда је у те њихове програмске преграде, и заграде, улазио само Горски вијенац, евентуално и пјесма Ноћ скупља вијека; остало, за њих, као да није ни постојало. Уз Лучу микрокозма, ако се и помињала, обавезно је ишла етикета филозофско-религиозни еп“, што је значило исто што и „не читати!“, а о Шћепану Малом и другим његовим дјелима, стварана је представа као о неким другоразредним остварењима, што се, ево, и данас чини. Горски вијенац им се дао како-тако угурати у њихове идеолошке калупе, чак је био и веома подесан за разне злоупотребе и кривотворења, понекад до бизарности, до голог стида. Сјетимо се само колико се у тадашњој настави, у читанкама и «прегледима» књижевности, инсистирало на социјално-класним коријенима народног отпора, алијас „народноослободилачке борбе“ Црногораца у том дјелу, затим – незнању и необразованости свештенства (поп Мићо), па игуман-Стефановом наводном нецрквеном понашању, безмало исмијавању црквених канона, - сад се инсистира на женским ликовима и «љубавној поезији», односно «снажним ријечима» и «лијепим мислима» у њему. Ноћ скупља вијека је, без увида у њену космичку и философску димензију, коришћена као доказ Његошеве етичке бивалентности и његовог паганско-хедонистичког живота; напросто се ликовало и махало том пјесмом као да је њен аутор, православни владика, „ухваћен на дјелу“, те, иако једна од најљепших те врсте у свјетској поезији, она је, рекло би се, уношена у школске програме само да би се њоме тобоже дезавуисао и Његош као владика и Црква у цјелини.
То се, премда у нешто финијем руху, чини и у овој читанци, у којој су, опет, заступљени само та пјесма, на првом мјесту, и Горски вијенац – из кога су пробрани, «за дофенову употребу»: монолог Владике Данила Ђе је зрно клицу заметнуло, одломак из Бадње вечери са монологом Игумана Стефана, епизода са Вуком Мандушићем и његовим сломљеним џефердаром, ода Мустај-кадије Стамболу, «љубавне пјесме», како се овдје насловљавају, о снахи Милоњића бана из сна Вука Мандушића и о лијепој Фатими Мустај-кадије и одломак из епизоде Драшко у Млецима. О Лучи се каже тек неколико уопштених реченица, а Шћепан Мали се, ни у био-библиографском одјељку, не помиње, нити иједно друго Његошево дјело.
Овакав избор говори нам да су се они који су га сачинили више трудили како од ученика да сакрију, него како да им открију Његоша. Заиста, чудан неки сој људи: на једној страни запели, силом на срамоту, за «црногорску књижевност», претурили су сваки књижевни буџак од Котора до Венеције и Хага, не би ли ишчепркали било какав њен трзољак, а на другој – ни да се осврну на четири од пет најважнијих књига написаних у Црнј Гори: Лучу микрокозма, Шћепана Малог, Балканску царицу и Примјере чојства и јунаштва.
Које би чиниле част и једној руској или француској, а камоли црногорској, да не кажем српској, књижевности. (Али не пропуштају прилику да промовишу код ученика Давинчијев код. «Мало људство куд си засл'јепило?»)
Просто је невјероватно да се у Читанци за четврти разред која је «посвећена репрезентативним примјерима лирике, епике и драме у свјетској, јужнословенској и црногорској књижевности» (Увод), није нашло мјеста за Лучу микрокозма или Шћепана Малог, али јесте за Сретена Асановића или Радована Зоговића (по други пут). И какав је то избор ако у њему нема ових остварења!?
(Право је чудо што нема ни првобораца “за црногорску ствар»: Јеврема Брковића, Сретена Перовића, Бранка Бањевића, Момира М. Марковића, те касније им придружених Мирка Ковача (недавног добитника «Његошеве награде») и Новака Килибарде, као и још неких црногорских и дукљанских академика.)


9.


Методичко «пражњење» Његоша

А крајњи циљ свега тога јесте да се Његошу одузме право просуђивања о нашим ововременим искушењима и дилемама. Јер забога,«за многе који су књижевној чаролији невјешти Горски вијенац постаје историјски аргуменат, доказ исправности сопственог опредељења (а зашто не: и исправности и неисправности, па не читамо, ваљда, Његоша само да бисмо брже заспали? прим. В. М.), формирања идентитета (а шта би то могло бити поузданије? прим. В. М.) и карактерисања других», како толкују састављачи ове читанке, стр. 147.
Зато су се и потрудили да, у својој књизи,«брижљивим» избором стихова и одломака из Горског вијенца, који, што би се рекло, јесу Његошеви, али који, овако ишчупани из контекста, нијесу Његош, «заштите» ђаке од таквих искушења, али и од сваке дубље запитаности на коју упућује Његошево дјело. И зато овдје нема помена ни о Косову, ни о Карађорђу, ни о Милошу (мјери свеколиког жудског живљења), ни о Мићуновићу (кога «Српкиња још рађала није»), ни о «искри бесамртној», нити о «страшном људском паденију». Ученик из ове читанке, неће сазнати ни коме је Горски вијенац посвећен, ни зашто, ни у каквој је смисаоној вези та посвета са идејном и тематском основом дјела; неће срести ни Његошеву етногенетску концепцију Црне Горе као «збјега» преосталих косовских витезова, а која је вјековима чинила њену духовну и етичку кичму («Истурчи се плахи и лакоми,/Млијеко их српско разгубало!/Што утече испод сабље турске,/Што се не хће у ланце везати,/То се збјежа у ове планине,/да гинемо и крв проливамо,/да јуначки аманет чувамо,/Дивно име и свету свободу!»), ни кола – глас народа, који осмишљава херојско жртвовање («просте наше жртве свеколике...»), ни «сучељавање» три духовно, етички и егзистенцијално различита свијета: Црногорца, Турака и Млечана (који су истовремено - три могућа одговора на дату нам слободу избора како ћемо живјети на земљи), нити иједан путоказ помоћу кога ће сигурно проћи кроз тематску, идејну и мисаону слојевитост овога дјела. Заправо, иако се декларативно залажу за «унутрашњи приступ» (језик, стил, тема, мотивација, радња), аутори су баш то заобишли, тачније - заобишли су све најважније што се тиче Горског вијенца: тематику – са историјском основом, идеје и ликове као носиоце идеја (осим женских, које истурају у први план), мотивацију – са косовским предањем као исходишном тачком, драмску тензију (радњу) – са колима као покретачком енергијом, смисао..., а тиме и његошевску трагику, епику, етику и есхатологију. И то се не може правдати правом на субјективност при избору, јер кад се ради о избору репрезентативних мјеста из неког књижевног дјела у читанци, онај ко врши тај избор дужан је да се придржава основних постулата науке о књижевности, и дидактике наравно, и да своју субјективност усагласи са тим постулатима. Јер тај избор је, сам по себи, већ тумачење, усмјеравање читаочеве/ученикове рецепције, управо – с обзиром на ауторитет читанке код ученика – то је пресудан моменат за њихово разумијевање књижевног дјела. И он мора бити нека врста заокруженог портрета, или конкретног књижевног дјела, или аутора у цјелини. А, посебно, он мора бити осмишљен и мотивисан. Аутори читанке би требало тачно да знају како ће, као педагози, између осталог, и тим избором, увести ученике у срж књижевног дјела. При томе, морају добро пазити да буду водичи, а не спроводници, они који нуде и показују, а не они који диктирају и намећу.
Међутим, аутори ове читанке су имали друкчије циљеве, па се, у кратком уводу у Горски вијенац, овако обраћају читаоцу/ученику: «Пред тобом се налази неколико одломака из Његошевог дјела. Увјери се у снагу Његошеве ријечи, љепоту мисли и свеопшти хуманизам у његовим стиховима» (стр.147), заборављајући основну ствар: да књижевно дјело, па и Његошево, није писано да би се неко «увјеравао» у снагу његових ријечи нити љепоту његових мисли, него се тим ријечима нешто о нечему казује (снажно, сликовито и увјерљиво), и те мисли некоме нешто «поручују» (важно, неку универзалну истину о животу и свијету, и баш зато понекад тешко докучиву), те да је циљ «упознавања», тј. проучавања књижевног дјела, и уопште, његовог укључивања у школске програме и читанке, да ученици проникну у значења и смисао тих порука и истина. Није довољно да ученик види, да се «увјери» у то како се нешто казује, него и да разумије шта се, и зашто се, то нешто баш тако, а не друкчије, казује.
(Сличан, и можда још изразитији, примјер тенденциозног избора имамо у овој читанци и у случају представљања Сима Матавуља, гдје је естетском, очигледно, претпостављен идеолошки - политичка подобност - критеријум, па је, умјесто његовог најбољег остварења и једне од неколико најбољих приповиједака написаних на српском језику, Пилипенде, дата, додуше добро и духовито написана, али у суштини површна и забавног карактера, епизода из романа Бакоња фра Брне, Како Пјевалица лијечи.)
Ја разумијем настојање да се у читанкама, у представљању књижевних дјела, у што већој мјери примјењује тзв. лапурлартистичко становиште, схваћено као супротност политичкој прагми и утилитаризму, али ако се то ради опет са идеолошких позиција, и ако се тиме дира у «носеће стубове» књижевног дјела, као што се чини у овом случају, заобилажењем Његошеве везаности за Косовско предање, Карађорђа и јунаке епске народне поезије, односно тематике, мотивације и смисаоности Горског вијенца, и представљањем Његоша као пјесника првенствено љубавне поезије, изван времена и простора, а све то да нови нарашатаји у његовом дјелу (понајприје у Горском вијенцу и Шћепану Малом) не би препознали управо оне вриједности и обавезујуће поруке, које се данас, од стране власти и њој послушног дијела интелигенције, систематски разарају и обесмишљавају у Црној Гори, онда је то утилитаризам најгоре врсте.
Или, прецизније – злоупотреба са далекосежним посљедицама.


10.

Психотерапеутска сеанса над «мртвим» Његошем

А кад се свему томе, умјесто стручне интерпретације бар тих «неколико одломака из Његошевог дјела», наметне, под окриљем «новог читања» и тзв.«унутрашњег приступа», још и једна права психотерапеутска сеанса, као методички манир ових аутора, у којој Његошеви стихови постају само подесан материјал за «илустрацију» ове или оне књижевно-теоријске методе, књижевне технике или стилске фигуре, и у којој су ученикова мисао и емоција, и цјелокупна ментална активност, стављени под строгу команду медијатора, и каналисани (то је, из странице у страницу, бескрајни низ психотерапеутских заповијести типа: сјети се, увјери се, присјети се, уочи, повежи, тумачи, размисли, процијени, примијети, размишљај, осјети ..., с намјером да се добије унапријед зацртан резултат тих активности, као да се ученик-медијум налази на «психијатријском каучу», а не у школској клупи, и како је уопште могуће некоме заповиједати да осјети, да уочи, да се увјери, тешко је разумијети), шта је то, онда, друго до једно обично школско «мантрање» и претурање „мртве тјелесине“, којој су извађени и срце, и мозак и очи, и закључани у музејске витрине? Ученика треба, добро осмишљеним питањем и на друге начине, навести, подстаћи, што ненаметљивије, да се присјети, да се увјери, да уочи, да размисли, да примијети, повеже и осјети, а не - присиљавати га на то!
Оптерећујући ове књиге обимном, али средњошколском узрасту непримјереном, често и неразумљивом и збуњујућом, књижевнотеоријском и схоластичком методичком апаратуром, испод које се само књижевно дјело понекад готово и не види, и која ученику не оставља простора за несметан доживљај, аутори су се, стиче се утисак, више трудили да покажу своју стручну обавијештеност (ради се о тзв. изложби знања) него да ученцима помогну у ваљаном разумијевању књижевноумјетничког стваралаштва, и прије да код њих изазову одбојност него љубав према том стваралаштву. (Превиђајући да крајњи смисао «проучавања» књижевног дјела у наставно-образовном процесу, није књижевно дјело само за себе, него живот који нам се, згуснут, кроз њега пројављује.)
Но, овдје је, изгледа, увелико завладао синдром Станка (Црнојевића) из Балканске царице, који, након што је увелико закорачио на пут издаје, два пута прекида гуслара, не желећи да слуша пјесме о издаји и проклетству издајника. Међутим, аутори ових читанки и не помишљају на то да, због «својих» пјесама, буду прекинути нити отјерани од трпезе, па се понашају «мудрије» од Станковог гуслара и војводе Баука из Смрти Смаил-аге Ченгића.
Тако је нова Црна Гора, напокон, у својим школама, ућуткала Његоша – главног свједока њеног отпадништва. И одрекла се Луче микрокозма, Лажног цара Шћепана Малог, Балканске царице и Примјера чојства и јунаштва. Што је, заједно са оним што је урађено у читанкама за први, трећи и четврти разред (избацивањем народне епске поезије, посебно пјесама из косовског, покосовског, хајдучког и устаничког циклуса, Св. Саве и највећег дијела старе српске књижевности, паушалним, одока, и без икаквог образложења, распоређивањем писаца у црногорску или у српску књижевност, прећуткивањем писаца српског језика из Црне Горе или њиховим ретроактивним књижењем у црногорске писце и црногорску књижевност, протежирањем минорних писаца из Боке и Приморја, који су писали на латинском или италијанском језику, и других, навођење дјеце на идеолошки једнострано, и површно, разумијевање књижевних дјела, итд.), више него довољан доказ да се ради о изразито идеолошко-политички каналисаним и научно и педагошки неутемељеним књигама, - неприхватљивим у једном здравом, просвећеном и еманципованом друштву и образовању.
Разумије се, посебно за оне који су овдје, читаву деценију и више, изложени од власти програмираној субверзији њиховог националног, културног и језичког идентитета. Па им се, ево, намећу и читанке у којима се разним култур-трегерским методама настоји «доказати» њихова стваралачка и језичка инфериорност и неутемељеност на њиховом вјековном етничком и државном простору, а тиме непостојање и било каквог њиховог насљеђа и права која им по том основу припадају; читанке којима их неко «убјеђује» да чак и не постоје у сопственој држави. Јер - ако су Његош, С. М. Љубиша, М. Лалић, Р. Ратковић итд., само црногорски а не и српски писци, и ако у овим читанкама нема ниједног писца рођеног у Црној Гори, који је и српски, онда, у Црној Гори, нема ни српског језика, па самим тим, ни српског народа, нити га је било икада.
А «наука», која леже оваква кривотворства, тамо гдје се то посебно не смије радити – у школским учионицама, није ништа друго до програмирано тровање будућности управо онима којима су ове читанке-смутљивице намијењене.

(Фељтон је рађен према обимнијем раду који ће бити у цјелини објављен у часопису Слово.)