Тероризам на вратима Србије



Премда  је Србија дуго времена била на периферији тероризма, нове безбедносне процене  указују да нашој земљи прети, поред етносепаратистичког тероризма Албанаца и верског тероризма исламистичких група, и идеолошки мотивисани тероризам


Пише  МАРКО ТАНАСКОВИЋ

 
 


Ако постоји  иједна ствар око које се слажу  готово сви еминентни светски  политиколози и друштвени теоретичари  – а та хетерогена групација се ретко када и око било чега тако једногласно слаже – да је тероризам феномен који ће дефинитивно обележити 21. век. Прва деценија 21. века свакако говори у прилог такве тврдње, јер су нам бомбашки напади, отмице авиона и политички мотивисана убиства постали суморни део свакодневице, којима нас светске телевизијске мреже немилосрдно бомбардују из дана у дан. Чињеница да вам интернет претраживач Гугл по укуцавању речи тероризам избацује скоро 40 милиона погодака, убедљив је доказ да је тероризам постао доминантан глобални феномен са мноштвом  локалних манифестација. 


РАТ ТЕРОРИЗМУ

Иако  је током већег дела прошлог столећа  међународни тероризам био углавном прогнан и изолован на Блиском  истоку и земљама Трећег света, пред сам крај миленијума почиње његово постепено приближавање границама тзв. развијеног света, приближавање које је као своје спектакуларни и симболични исход имало рушење њујоршких кула близнакиња и наводни напад на Пентагон 11. септембра 2001. После тога Америка и њени савезници објављују „рат тероризму“, а сам назив „тероризам“ постаје најфреквентнија политичка реч, замењујући прежвакане и излизане фразе попут демократије и људских права, као лајтмотив бројних међународних скупова и конференција.    

Премда  је Србија, на сву срећу, неко време  била на периферији овог светског феномена, постоје назнаке да се и у овој области Србија крупним корацима приближава Европи и Америци. Британска обавештајна служба, фамозни МИ6, познат по својој способности да врло тачно предвиђа догађаје (између осталог због тога што их врло често и сам изазива), недавно је у својим интерним документима Србију оценио као земљу средњег ризика по питању опасности од терористичких напада, али која у блиској будућности има тенденцију преласка у сферу високог ризика. У складу са тим, дата је препорука британским компанијама и грађанима да подигну опште и личне мере безбедности. Оно што је нарочито занимљиво у вези са поменутом безбедносном проценом јесте да, поред уобичајене пажње која се поклања етносепаратистичком тероризму Албанаца са југа Србије и верском тероризму исламистичких група попут вехабија, велики део извештаја говори о могућој појави и вероватном порасту идеолошки мотивисаног тероризма који до сада није био својствен земљама са ових простора, као и о опасности коју та врста тероризма може представљати за западне држављане. 


НА ТРАГУ  РАФ-а

Национално, али и социјално неодговорна  политика владе учинила је да држава има оправдане разлоге да се у  подједнакој мери прибојава напада и десних и левих екстремних групација. Док се све присутније десничарске групе, формиране на оданости принципима „крви и тла“, могу подићи на оружје због незадовољства у вези са државним односом према питањима територије (Косово), националног достојанства (Хаг) или идентитета (геј парада), о чему је већ и превише речено,  лево оријентисане и анархистичке организације, које су такође у порасту, мотивацију и циљеве лако могу пронаћи у масовним и незаконитим отпуштањима радника, пљачкашким приватизацијама и генералној суровости иностране капиталистичке експлоатације која се врши над грађанима ове земље.

Као могуће мете њихове фрустрације и беса могу се појавити имовина и животи домаћих  тајкуна, експозитуре и канцеларије  страних банака и фирми, трговински ланци, како страни тако и домаћи, али  и иностране амбасаде и државне  управне зграде које у очима потенцијалних терориста представљају симболе отуђеног државног ауторитета и моћи. Довољно је присетити се недавног напада молотовљевим коктелима на Грчку амбасаду, за коју је одговорност преузела мало позната грчка анархистичка организација Црни Илија, што је била потврда да наша земља полако постаје полигон за деловање међународног тероризма, али и доказ да су наши потенцијални анархотерористи у дослуху са иностраним колегама. Чини се да је само питање времена када ће наши екстремни левичари и анархисти кренути путем својих грчких сабораца, па ће за собом можда повући и измрцварене и безброј пута преварене раднике којима је доста корумпираних и јалових синдиката, узалудних штрајкова и самоповређивања. „Зашто себи сећи прсте када их можеш одсећи стечајном управнику?“, писало је на летку који је кружио Београдом током последње серије радничких протеста, али и на интернету по појединим анархистичким веб сајтовима.

Такве опасне, насилне идеје сигурно  црпу инспирацију и из недавне серије такозваних boss-napping-a, односно киднаповања и узимања за таоце руководилаца oд стране гневних радника, који су се појавили у Француској и Белгији, као реакција на масовна отпуштања услед светске економске кризе. Таква социјално запаљива атмосфера неодољиво подсећа на седамдесете године прошлог века, када су Европом харале левичарске терористичке организације попут Фракције црвене армије (РАФ), познатије као група Бадер-Мајнхоф, и Црвених бригада (РБ), које су биле посвећене антиимперијализму, класном ратовању и насилном исправљању неправди капитализма, те су углавном циљале државне функционере и бизнисмене. Отмица и убиство бившег италијанског премијера Алда Мора 1978. године од стране Црвених бригада, као и убиство директора Дојче банке 1989. које су починили чланови РАФ-а, остају упамћени као нарочито ефектне акције које су утерале страх у кости људи који су се до тада сматрали недодирљивим. 


УРБАНЕ  ГЕРИЛЕ

Уопште, овакве групе „урбане гериле“, али и исламистичке терористе попут Ал Каиде, карактерише схватање тероризма као својеврсног позоришта. Они теже што спектакуларнијим и театралнијим акцијама са циљем изазивања снажних емоције код  публике, односно у јавности, а које се могу кретати од паничног страха и застрашивања до чисте, осветничке радости. Поред тога, они на овај начин шаљу и јасну поруку о неспособности државе да их спречи, чиме се знатно смањује поверење у моћ државног апарата и изазива се његова последична дестабилизација.

Наравно, подразумева се да државе, па ни наша, не седе скрштених руку. Присутна су мишљења да су недавни талас навијачког насиља и његов дириговани медијски третман згодно послужили властима да крену у обрачун са разним радикалним групама и да у широј јавности придобију подршку за евентуална шира овлашћења полиције и правосуђа у тој борби. Треба рећи да су, у чисто техничком смислу, наше полицијске снаге више него способне да парирају потенцијалним терористима, како страним тако и домаћим. Елитне јединице, попут САЈ-а ПТЈ и Жандармерије, поседују обуку, опрему и искуство који су на нивоу најбољих одговарајућих јединица других, много већих и богатијих земаља. Међутим, проблеми настају у честим празнинама, променама и противречностима командне структуре и кадра, који могу имати за последицу закаснелу реакцију, али и у политички условљеним опструкцијама безбедносних служби које могу учинити да потребне информације о планираним терористичким операцијама не стигну на време. Слоган Специјалне антитерористичке јединице, „Без права на грешку“, довољно говори о озбиљности са којом ови људи схватају свој посао, али и о тежини задатка који се ставља пред њих.

Ваља  се у том контексту присетити  и саопштења ИРА, иначе једне  од најлукавијих и најсофистициранијих терористичких група икада делатних, која је, након што је Скотланд Јард осујетио њихов план да изведу атентат на тадашњег британског премијера Маргарет Тачер током конвенције Конзервативне партије 1984. у Брајтону, поручила британској влади и јавности: „Данас нисмо имали среће, али не заборавите да је нама довољно само једном да имамо среће, за разлику од вас, који ћете морати стално да будете срећни“. У тој реченици садржана је суштина опасности од тероризма и његове привидне неуништивости, јер само један успешно изведен терористички акт може избрисати и поништити све претходне напоре и резултате власти и полиције у одржавању реда, мира и безбедности. Уважени британски експерт за теоризам Пол Вилкинсон једном је приликом у Дејли Телеграфу такву сизифовску борбу против тероризма упоредио са незахвалном улогом голмана у тиму, јер он током утакмице може да изведе стотине бриљантних одбрана , али једини шут који ће људи заиста упамтити је онај који је прошао поред њега. Чак и под претпоставком да постоји нека идеално способна полиција која успева да сваки терористички чин и акт насиља спречи на време, опет остаје отворено питање узрока незадовољства и могућност његове поновне манифестације, јер, како је својевремено приметила Оријана Фалачи, тероризам је увек последица, а никада узрок проблема, те се не може у том смислу издвојено посматрати и решавати. Нажалост, ти се узроци и проблеми, барем у Србији, из дана у дан вртоглавом брзином  умножавају. А њихово решавање ипак није у надлежности министра Ивице Дачића и полицијских служби.

Pečat