Nedelji Telegraf, reč urednika:
BEOGRADSKI KAZAN ENERGIJE
Prošle nedelje, u petak, izvesni Set Servud (Seth Sherwood) napisao je u International Herald Tribune (dnevna novina za ceo svet koju izdaje
New York Times) sasvim dobronamerni tekst o Beogradu. Na poslednjoj strani, preko cele strane, u rubrici International life. Dakle, izuzetna paznja uredjivackog tima. Objavljeno je i pet fotografija: Narodno pozoriste nocu, pogled sa Kalemegdana na zalazak Sunca iznad Zemuna, a u prvom planu zaljubljeni par na klupi, dve fotke sa dve nasmejane devojke u noćnomklubu i topla scena vecere - dva mladica u nekom „agresivno-stilizovanom” restoranu. To je Beograd, hoće da se kaže, pet godina posle oktobarske revolucije, sest godina posle bombardovanja, deset posle Dejtona kojim je okoncan „krvavi etnicki rat u susednoj Bosni”.
Naslov teksta je „Beogradski kazan energije”, podnaslov je „Posle mracnih dana 90-tih, gradska nocna scena je eksplodirala”, a iz teksta je izvucena i glosa koja bi trebalo da bude viseznacna: „Pogledaj. Upalilo se svetlo, ljudi su tu. Spremni za zurku”. Skrece se paznja da smo posle svrgavanja Milosevica spremni za zurku sa Zapadom. Jeste da nacionalisticke, antizapadne stranke još imaju podrsku - primecuje se u tekstu - ali se i dodaje da - nacija ima progresivnog demokratskog predsednika Borisa Tadica, cvrsto hendlovanje inflacije koja je već jednom pustosila i sve veca strana ulaganja. Autor se prepustio osecanjima pa slikovito opisuje Beograd u svom prisustvu posle sest godina od bombardovanja, kada je nocna panorama bila ispunjena eksplozijama, vatrom i pepelom: „Ove noći sa Milosevicem na sudu u Hagu i sa Beogradom koji je otvorio svoja vrata Zapadu, jedino još svetla sa podijuma za igru na otvorenom, iz kluba Exiles, bljeskaju preko nocnog neba”.
^im padne noć,opisuje Servud, Beograd se ispuni muzikom, odasvud, a naročito sa splavova na Savi i Dunavu, koji se protezu kao „zmija u mastiljavoj balkanskoj noći€. Gomile nocnih sova, nastavlja autor, svrstale se da uzmu ucesce u toj noćiispunjenoj od ciganske muzike do elektronskih mikseva, rokenrola i turbo folka. Autor je uspeo da oseti „čistu ljudsku energiju”, ko bi ga znao šta je hteo ovim intelektualistickim terminom da kaže, valjda meso, i to i u Knez Mihailovoj kojom struje devojke obucene u Dolce i Gabana i na Kalenica pijaci, među prodavacicama kobasica, kikirikija, baterija, slatkisa, pirinca i dezodoransa. Grad je pun, nastavlja novinar, strastvenih, zestokih ljudi koji pricaju i smeju se i uglavnom jedu i piju. Ali zenit svoje energije Beograd dostize nocu kada ponosni avanturista sa Zapada otkriva iznenadjujuce prijateljsku i sigurnu terru incognitu.
Opis ovog novinara je tačan, ali je objašnjenje onoga sto je video netačno, pravi primer tzv. wishful thinking. Sve sto je opisao nije nastalo zbog i posle pada Milosevica, već se i razvilo u vreme njegove vlasti i bilo je manifestacija besciljnog zivota u zatvorenom drustvu i sankcijama zatvorenoj državi. Zapravo, posteni Servud nije video radost oslobodjenja, već nastavak ispraznog hedonizma duboke krize, koju Zapad produzava svojim ostrim viznim rezimom, a žrtve su - mladi. Oni se kuvaju u klaustrofobičnim nacionalistickim i maskulturalnim mitologijama i delirijumu slatkog zivota koji je, kako se oduvek zna, uvek bio najjeftinija zabava za siromasne - to je ta „čista ljudska energija”. Kada bi Zapad tim novim generacijama Srba, koji nisu spremni, kao sto nisu bile ni generacije pre njih, da ista loše učine Zapadnjacima, kada bi im otvorio svoje granice i omogućio da upoznaju njihovo civilizacijsko ubrzanje, onda bi i Beograd bio kazan rada i napretka, a ne grotlo „čiste ljudske energije”. Između ostalih cuda, mladi Beogradjani bi mogli da vide da nigde u razvijenom svetu nema tako svakonocnog i celonocnog zabavljackog delirijuma. Vrlo je prosto: nocu se spava, jer se danju radi. I to nije da bi se zadovoljilo popovsko moralisanje, već da bi se stvorile vise materijalne i duhovne vrednosti koje dizu kvalitet i kolektivnog i individualnog zivota. Zapadnjackim avanturistima jeste druzenje sa sovama iznenadjujuce prijatno, ali kao izlet, kao i seks turizam na Tajlandu, ali im ne pada na pamet da kod svoje kuce naprave bordel.
Opet tvrdimo da je Servud dobronameran - primetio je ono sto bi svaki covek sa Zapada uocio i sto stvarno postoji. I on bi voleo da ta hedonisticka besciljnost polupismene zemlje sa najnizim dohotkom per capita bude turisticka atrakcija, balkanski Diznilend i otud pomalo očajava sto Beograd još nije otkriven i sto ništa o njemu nema u Fodorovom najnovijem turistickom vodicu, pa čak ni u „Rick Steves Best of Eastern Europe 2005”, sto treba najviše da nas pogodi i zapanji, a bas bi ukrasili taj egzoticni turisticki zooloski vrt. Ne zna Servud da ovde ne bi imao ko da doceka te gomile turista, jedino ukoliko bi pristali da i oni budu sove.
Zapad nas ne drzi nisko, nego nas prihvata onakve kakvim se pokazujemo: nekada smo im ponosno nudili cevapcice i rakiju, a sada sami sebe, „čistu ljudsku energiju”. Ali to što smo u sopstvenoj zemlji postali vesele izbeglice iz dana u noć,vampiri koji se zezaju i smeju, pa čak i jedu i piju, jeste uz pomoć vrednog, poboznog i demokratiji odanog Zapada. Sankcije su nas izrucile, ali još uvek nas drže, u - kazanu noći
