Александар Димитријевић 
 
 
 

ЧАРОБЊАЦИ  ИЗ  ВОЗА

 
 
 
 
 

По свему судећи познати филм King Vidor-а из 1939. године «Чаробњак из Оза», неочекивано је постао метафора политичкe стварности данашње Србије. Или је можда политичко наступање представника данашње власти у Србији метафора споменутом филму! Оно што за дечју машту значи чаробњак, у сету одраслих постаје мађионичар. Кад год је у питању један или други, за посматрача са стране остаје дилема коме да поклони више пажње и дивљења, да ли  вештини господара ситуације или преданости медија који му служи. 

У споменутом филму  мала Dorothy, ухваћена у ковитлац торнада, доспева у тајанствену земљу Оз, којом управља  велики чаробњак. Dorothy намерава да од чаробњака зaтражи помоћ да пронађе бољи свет од оног у којем живи и да пронађе нове пријатеље. На путу до чаробњака  друштво јој праве металко, који тражи изгубљено срце, пољско страшило, које би желело да има мозак и лав који је остао без храбрости. Њихову намеру настоји да омета зла вештица 3апад, док добра вила Север, успешно неутралише све враџбине 3апада. На самом крају филма, уз чаробњакову помоћ, весела дружина у балону лети у срећну будућност.

Данас код нас, имамо нову причу и нове јунаке. Наиме, после ковитлаца грађанског рата и спонтаних демократских промена, српско друштво и држава су осванули у тајанственом краљевству Глобализма. Обревши се у непознатом свету покушавају да поврате што су у међувремену изгубили и пронађу пут у срећнију будућност. Главним јунацима, од којих су четворица најистакнутијих, дошапнуто је како Велики Господар Глобализма, ако га довољно умилостиве, може да помогне да пронађу изгубљено, неизвесним путем Европске 3аједнице. 

Од тог тренутка наши јунаци крећу на дуги пут. Међу њима започиње право утркивање ко ће пре и ко ће ближе до Великог Господара. Истовремено, неуморно обасипају јавност о својим намерама и достигнућима. Како њихово путовање дуже траје, они се неприметно претварају у папагаје. Размећући се фразама, немају времена да примете да  је њихов садржај далеко од реалности. Тако, проналажењем нових, помажу забораву претходних. Довршење њиховог подухвата, поручују они домаћим верним слушаоцима и скептичном међународном мнењу, постаје проналажење Србије у Европској 3аједници, која није ништа друго до предсобље глобалног Претис лонца. 

Путујући, један  од њих истовремено трага за интегритетом, како сопственим тако и државним. Његов  пројект носи паролу: ``Косово и Метохија су неодвојиви део Србије``. Албанци  са Косова и Метохије, познати још  као Арнаути, су ипак, у инат њему, једнострано прогласили отцепљење Косова и Метохије од Србије, па тиме и независност. То није обесхрабрило нашег путника-трагача, он убрзо избацује нову паролу: ``Србија никада неће да призна нову државу Косова``. Сједињене Америчке Државе и још шездесет и једна држава су одмах признали нову државу. После тога остаје питање кога је уопште брига за његову паролу. Ипак, остаје нешто што збуњује, Сједињене Америчке Државе, које су покровитељ и нове српске власти и нове државе Косова, истичу да је тиме питање Косова једном заувек решено. Питамо се сада ми, да ли наш путник нема уши да то чује, или можда мисли да сви у држави, којој је постављен да је предводи, немају очи да виде о чему је заправо ту реч. Реч је заправо о наметању туже воље, али и о игнорисању целикупног межународног правног поретка, са чиме дотићни путник нема никаквих проблема. Он једноставно, већ годинама јавности сервира исту поруку, поруку без садржаја, и то је у ствари његова цела мисија. Ко зна, можда је баш у томе и тајна његове политичке дуговечности. А народ сужене Србије све то гледа и слуша, и ништа не верује, или још горе, више га није брига за Косово и Метохију.  

Други путник обилази  светске престонице у бесомучном трагању за суверенитетом. Самопроглашавањем  своје надлежности на територији над којом више нема надлежности, он по свему судећи трага за новим формама државног суверенитета. Није важно што је његовој, иначе сувереној, међународно признатој држави, одузет део територије, важно је постављање питања пред Међународним судом правде. И ако је надлежност тога суда под знаком питања, и ако до сада он никада није решавао слично питање, и ако је питање да ли евентуална одлука тога суда има обавезујућу снагу, овај путник намерник, у својој опседнутости изгубљеним суверенитетом, а у немоћи да стигне до њега, као најважније од свега види проналажење нове могућности за одлагање суочавања са сопственим неуспехом. У историји модерних држава и дипломатија није забележен ни један случај у којем је територија изгубљена у рату, била накнадно враћена на мировној конференцији држави од које је одузета. Са већинским становништво различитог етницитета од преовлађујућег у тој држави, прилика нашег путника да поврати изгубљено постаје још безнадежнија . Тако пратећи његова путовања  долазимо до открића да опет није важан смисао онога за чиме трага или о чему говори, него сама форма . То у крајњој линији обезбеђује да без обзира на расплет сви помало буду задовољни. Тако је откривена суштине успешне дипломатије. 3ато више не чуди што овај путник-чаробњак путује насумице. Зо му пружа могућност да слушаоце бира одреда, па је међу њима управо најмање оних којих се највише тиче сама суштина сврхе његовог путовања, односно трагања. Међу њима је најмање и оних који могу да директно утичу да његове жеље буду претворе у реалне политичке циљеве. Честим обраћањем споредним саговорницима, расте број оних чији политички глас и снага само доприносе да жеље путника и даље остану  чиста фантастика. 3а сво то време, показало се, народ има довољно стрпљења да чека.

.

Певачком друштву прве двојице одскора прикључен је још један члан. Кад год има прилику он пожури да понови што су прва двојица већ отпевала, и тако у ствари открива своју тајну о изгубљеном идентитету. У том послу омиљено понавља како је његов првенствени циљ али и циљ целе Србије улазак у Европску 3аједницу. При томе дотични превиђа постојање формалних услови за тај улазак. На крају, излази да за њега није битна ни цена коју Србија плаћа за евентуални улазак. 3а исто време своје пропаганде, превиђа постојања дилеме у оквиру чланица 3аједнице по питању да ли треба уопште још да буде њеног проширења. Уколико до проширења и дође, за њега као да није уопште битно какво ће место и функција последњих примљених чланова, па тиме и Србије, да буде у тој 3аједници. Он ваљда види Србију потпуно равноправну, рецимо са Шведском. И док са друге стране, из 3аједнице стижу поруке, да је за Србију још рано да размишља о придруживању, јер не испуњава формалне услове, и да Холандија неће, без њиховог пуног испуњења, о том питању ни да размишља, а камо ли да га подржи. Један од тих предуслова за Србију јесте и да отпреми у Хаг двојицу последњих Срба са педантно сачињене листе, који су се својевремено нашли упетљани у крваво клупко распада СФРЈ. Важно је само да он жели да прикључи Србију 3аједници. Реалност остаје за неку другу причу у којој ново обећање подједнако инспирише машту без обзира што је претходно у међувремену девалвирало.  
 

3анимљива је  улога и последњег од четворице  путника-мађионичара. Он настоји  да истовремено ухвати корак са претходном тројицом и са својим изгубљеним осећајем за реалност. Он ипак настоји да убеди свакога онога који га слуша о постојању солидне стопе продуктивности у земљи, замишља постојање мале незапослености, и ако реални показатељи говоре да је та стопа по неким изворима достигла 14%. Истовремено сања монетарну ифинансијску стабилност, подржану фискалном дисциплином. У ствари, он само игнорише тренутно стање државне економије, или што је још горе, приказује га онаквим какво оно није. Као неко ко је добио задатак да буде несумњиви предводник европске Србије, преузима на себе и задатак да обезбеди техничке услове за припајања Србије Европској 3аједници. 3а њега стварање техничких услова значи говор о фиктивној реалности. Код њега Србија је представљена  као просперитетно место за страна улагања. Домаћој јавности поручује како ће лично да погура на хиљаде нових закона и на десетине хиљада нових подзаконских аката, како би биле створене прилике идентичне онима у Европи. Европа, са друге стране поручује да нема никаквог значаја што ће Србија да примењује европске законе, јер то не значи обавезу Европе да се односи према Србији никако другачије него као земљи изван 3аједнице. У том смислу исти даље поручује да и поредтога што у земљи нема довољно чиновника да прате реализацију увођења нових закона у државну праксу,  тај процес мора да буде доведен до краја. Посебан проблем представља недостатак оних који треба да се старају о спровожењу донетих закона. Ова чињеница најбоље потврђује његову опредељеност за клуб чаробњака који мисле да тиме што једно говоре а док се друго догађа, могу јавности да понуде довољан аргумент за одржавање наде у оно чега нема.. Тако он, и поред тога што је привреда Србије посрнула у структуралним променама економије, са 3аједничким Друштвеним Производом по глави становника у текућој години мањим за 4% од планираног за 2008-му годину, покушава да наметне Србију као заслужног аспиранта на улазак у Европску 3аједницу. Он тако настоји да представи економију Србије способном да прати изазове светске економске кризе. При томе као да заборавља да ова криза жешће погађа неразвијене државе. Остала је занемарена и чињеница да Србија која више не припада земљама у развоју, има далеко мање средстава на располагању да амортизује разорне ударце економске кризе, који ће убудуће само још више да воде погоршању економске ситуације у земљи. 3а њега то ионако није важно пошто он стање у земљи види другачије. 

У филму јунаци откривају да је велики чаробњак из Оза, у ствари онемоћали старчић, ујка Henrry. У нашем случају катарза долази иза завесе од кредита. Најпре наступа ММФ. Међутим, како ММФ промишљено и опрезно својих 210 милиона еура прилаже да покрије трошкове операције државне администарције и да обезбеди опстанак постојеће гарнитуре на власти, прича није доведена до завршетка. Тек са појавом господина Медведева у Београду, откривен је цео трик. Тако обезбеђивање изласка из наредне зиме и покретања привредне делатности допада у задатак акт-ташне господина Медведева. Остаје за касније да интерес и камата буду обрачунати и да неко други буде тај који ће да отплаћује дуг.. 

 Тако је  и узбудљива домаћа прича добила  свој срећни завршетак. 3ахваљујући  новим кредитима, нашим путницима  обезбеђена су средства за  путне трошкове и они сада  могу да наставе са путовањима и трагањима. Овде је сада прилика  да се опет послужимо литературом. Како није баш згодно да 3мај, Матавуљ или  Вук овде буду споменути, а поготово не Његош, јер знамо где је један завршио који је Његоша цитирао у Сарајеву, подсећамо на једно друго дело западне класичне литературе за децу. Реч је о роману «Алиса у земљи чуда». На питање Алисе упућено доброј вили да ли она верује у чаролије, добија одговор: ``Да петком увече``! Управо ваљда зато  видимо домаћа гласачи који почињу да се мешкоље.