После Патријарха

Драган Милосављевић

Коинциденцијом коју уме да приреди господин случај, поготову ако му околности иду на руку, наш Патријарх, господин Павле, својом дуго "одлаганом" смрћу, напустио је своје православно стадо. И то баш када су у Ватикану, у разговорима измедју председника Тадића и папе Бенедикта, разматрани далекосежни планови за будућност вере и државе у Срба..

Овај хроничар дозвољава себи овакав закључак, имајући виду да је годинама, као коментатор Танујга за НАТО и Ватикан, пратио антирспску кампању Свете Столице, која је кулминирала саопшетењем Ватикана 3. маја 1992. кроз поруку секретара Анђела Содана, а у име папе Војтиле, да "српску агресорску руку у Босни треба одсећи".

Затекао сам се у Риму током те својеврсне објаве рата Ватикана Србији , који је потом одрадио НАТО. Нисам био, с обзиром на одмакли процес распада државе СРЈ, затечен злослутном претњом Свете Столице. Моје извештавање са прага Ватикана после три месеца било је оокончано због мојих, по оцени редакције, нереалних процена, да ћемо изгубити не само српске просторе у Крајинама већ и Косово и Војводину.

У исто време, у мојој близини, у полуилегали , радили су на своју руку и стварали контакте са Ватиканом емисари председника и државе и републике . Све је то било толико раштимовано а у одсуству било какве активности Амбасаде, да је више личило на медјусобну утрку за папину наклониост, него на политику одбране интереса српства.

Ја сам, пак, у цитирању неформалних дипломатских процена о катастрофицном сценарију који ће на крају доспети у срце Србије, додао изјаву министра ино послова Винћенца Скотија дату дописнику Тањуга да ће " Југославија бити простор за експеримент изазивања, а потом контролисања малих прљавих ратова", да ће "Србија бити кажњена ако не буде кооперативна! .

Није вредело ни што сам свакодневно за агенцију слао пророчанске вести али и фоно извештаје о изразито непријатељским изјавама Ватикана али и италијанске штампе. Она је просто бујала од реваншизма због изгубљеног рата на Балкану посебно због од "Срба отете Истре". Злокобна предвидјања упорно ми је пласирао и будући врховни поглавар Црногроске отцепљене православне цркве Мираш Дедајић.

Тај рашчињени поп водио је свакодневну кампању у просторијама међународног удружењеа новинара у Виа Мерћеде 2 у Риму , пропагирајући независну Црну Гору и њену независну цркву. Притом, у званичном Риму, који нас, чујемо, види у Европи 2014, нико није питао шта тражи један антисрпски агент Ватикана у просторијама резевисаним за стране дописнике.

Деценија и по је сувише кратак период да би се архивирало ратнохушкачко понашање Ватикана, са Немачком као инструментом. То су, према садашњим непристрасним изворима, главни креатори распада Југославије и прави инспиратори страшног крвавог цеха који је пратио ту велику гермаско католичку авантуру разбијања антихабзбуршке версајске творевине. Која је привремено зауставила милионима жртвованих православаца не само немачки панцер већ и католички прозелитски криж. Зато је овом новинару једноставно немогуће да поверује у исктреност званичног саопштења о искреној подршци Ватикана уласку Србије у Европу, а још мање да се радује што Света столица још није званично признала Косово.

Разлог је врло једноставан. Управо по најави ампутације Срба у Босни Папа је боравио у Скадру и обећао Албанцима на Косову државу. Око 3000 католичких "волонетара" , шпијуна, послато је из Рима још 1992. у одорама хуманитарне помоћи Албанији да припрема прихватне логоре за будући планирани егзодус косовских Алабанаца. Сада знамо да ће то бити кулисе за НАТО интервенцију на Срибју.

У том периоду радио Ватикан свакодневно, као и ватикански "Осевраторе Романо", посвећивали су највећи могући простор антисрпској ратнохушкачкој кампањи , посебно антиправославној пропаганди и тврдњама да православна црква подстиче наводни геноцид Срба над осталим нацијама.

У марту 1993. агенција је емитовала је мој осврт, начињен на бази најава америцке и ватиканских извора, да се у америчком конгресу разматра под шифром "Вирџинија" план провокације на Косву (Рачак) који би легализовао НАТО агресију. Поседујем факсимил емитованог осврта. Шта су радиле службе ако су страни извори најављивали неминовност агресије на Србију то читавих седам година раније.

После Дејтона, где је несумњиво расправљана и судбина Косова, политички и дипломатски кадровици Слободана Милошевића, они данас активно учествују у владајућој коалилицији или аисистирају у НВО Србији, заједно са католичком организацијом Свети Едјидио 1997. уцествовали су у стварању "паралелног система школовањма на Косову ". Све то са пуним увидом и одговорношћу београдске владајуће елите.

Данас су ти људи распоредјени у у моћном сектору разних проамеричких невладиних организација, или су координатори и главни уредници у информативном систему, асистирајући и у раздеоби и контроли фреквенција, којима се прекао радио и ТВ слуђује памет Србије.

Са таквом лажно патриотском елитом, до јуче брозистичком и комунистишком, данас атлантистичком, која је својом политиком и на позицији власти и опозиције, попут громобрана убрзавала НАТО громове на Балкан , морли су Патријарх, сада нажалост покојни и црква да бране оправданост постојања РС и Србије.Да штите православље од покрштавања.

Неко, ко је природом посла сваког дана пролазио поред самостана Светог Јеронима у Риму, кроз чије азиле је хиљаде усташких крвника, на челу са Павелићем, нашло своје пацовске канале за бег од одговорности за јасеновачка и друга српска страришта, заиста није лако да без критичке скепсе анализира садашње изјаве Ватикана. Како о јужној покрајини, тако и о подршци уласку Србије у Европу.А у светлу чињенице да, уз расточену војску и државу, слична судбина намењена је и цркви. Оној коју је Патријарх оличавао.

Може се за почетак поставити апсолутно логично питање чиме је та подршка Ватикана, али и Италије, условљена. Шта ћемо њом изгубити. Имајући у виду планове Ватикана да померањем свог "муралис кристианити", "предзиђа кршћантсва" преко Дрине, Војводину претвори у простор наводно екуменски , а заправо унијатски .

Да у близини Новог Сада подигне "Богомољу помирења", пројектовану највећу цркву у Европи . Ради се о обнови идеје каточличко германске империје здружених региона под Немачком, а са подршком САД И Велике Британије , каква је некада постојала за време Хабзбурга. Није никаква тајна да је предводник војводјанског православног свештенства на једном сусрету две цркве већ признао примат папе у хришћанском свету. Текућа збрка око правих циљева усвајања статута Војводине за иоле сабране људе биће још једнан аларм да после смрти "свеца који хода" и истинског православног патријарха , следе велика тектонска догадјања у Цркви.

Она ће бити обележена напорима владајуће коалиције да оствари свој једини до сада више пута оспорени циљ. Заокружи црквену владу која ће променити календар, литургију и суштинско православно биће српске цркве .

На више верских скупова лансирана је теза да су темељи свих православних цркава на Косову католички.Ти кадрови су видјени да оснују будућу православну цркву албанског Косова, што је ватиканско амерички пројект који је у Београд донео потпредседник САД Бајден.

Дакле, Патријарх нам оде у најтежем тренутку. Да ли је то последње упозорење да се нација тргне и узме памет у главу . Или ће и српска држава и православна вера већ у првој половини овог века бити реликти прошлости, намењени да их полако прекрије паветина и шаш.