Светосавска традиција српског народа у нашем времену

Ко сам, куда то ја, сиротан, данас идем?

Причао ми је један стари човјек о својим невољама у другом свјетском рату. Мокар, гладан и сам безброј пута је био. Далеко од породице, а неки од њених чланова су поклани и бачени у јаме. Касније се дуго о томе није смјело говорити. Толико боли зауставити у себи. Зашто?
Прошао је рат. Он сада мени прича о њему. Прича и о томе да га је могао избјећи, побјећи. Није. О усташама прича с пуно презира, као о звијери која је прогутала неке драге особе. Остале су само успомене на ту дјецу. Тада су били дјеца, да.

Знам да имам родбину која се презива као ја, живи на пар десетина километара од мене. Они су католичке вјере. Презиме нам је чудно, ријетко. Од истог смо претка, највјероватније. Кад им кажем да су поријеклом из Црне Горе, као и ја, љуте се, јако. Живе у дијелу који је ратовао против нас. Њихов отац је пуцао на мог, мој на њиховог. Апсурд. Најжалосније је што има безброј таквих примјера. Каин и Авељ.

Пилипенда је светац. Моји рођаци су поклекли. За грам брашна. Да су бар запамтили то... Не.

Данас је мој народ враћен у доба једног Пилипенде. Његова судбина се може заобићи, итекако лако. Теже је остати човјек. Одакле да црпим снагу да истрајем? Из љубави према истини. Јер је то једино праведно. Јер ће и моје дијете можда зависити сјутра од ње.

У доба свеопштег клањања Западу, површној култури и слободи која је измакла контроли и уродила са можда више штете него користи како да се један народ једва видљив на мапи свијета одупре? Како да не посустане кад и његова браћа хрле у загрљај? Продају се људи данас за ситно. Тога је било увјек, зар не? Имали смо и Јуду и Бранковића, и многе друге код свију нас. Лако је преживјети тако. Само, ко ће им бити крив ако буду некад сопствене жртве?! Како да се неко жали на неправду ако је и сам стварао? Истина је једна. Љубити само њу је најправедније. Бог је с нама и он нас не оставља саме ако вјерујемо.

О, погледај, Боже, ове моје што исмијавају моје претке. Од истих су потекли а ругају се и мојим и њиховим. Срам. Толико мудрости има у старом човјеку. Само се смјењује одијело човјека, животна мудрост је иста. До истог ће доћи закључка и сељак и учитељ. И у она времена и у ова. Само ће им одијело бити различито. Ништавни смо пред Богом. Иако је данас за многе Бог мртав одавно, пробудиће се једном и схватити своју немоћ.

Ко сам ја тако мали, тако мала да наступам с толико гордости и рушим оно што је одређено? Чијег дјетета ја то сузу пролијевам и слијеп сам за то? Зачућу и видјећу ускоро сузу од свог. Плакаће моје дијете. И ја са њим.

Човјек је далеко од оног што мисли. Данас је силан, али није. Далеко су његов мир и спокој. Ко похлепно хрли за славом и пуним трбухом, за сјајем и гордошћу, и гази своју браћу било које вјере и нације, зачуће ускоро вапај свог дјетета због неправде коју је сам створио. Скрушено моли, скрушено живи. Далеко си ти, човјече, од оног што си данас умислио да си. Изнад тебе је увјек неко. Неко увјек жив и будан. Истинољубац праведни није никад сам.