Једно размишљање о самољубљу
Ако је суштина човекољубља, строгост према себи, а снисходљивост према ближњима, самољубље је потпуна супротност човекољубљу. Самољубље је једна од најраспрострањенијих духовних болести данашњице. Извор самољубља може бити двојак. Један лежи у друштвеним нормама, а други потиче из породице из које је нека особа потекла.
Ова негативна људска особина је одувек постојала али је појавом безбожних идеологија комунизма и либералног капитализма је узела великог маха. Ова два друштвена система су у своје средиште поставиле обичног човека. Свака из својих разлога.
Комунизам је проповедао лажну једнакост, иако је сваки човек засебна, Божија творевина, јер свако има таленте, врлине и мане дате му од Бога које га чине непоновљивим. Због комунистичке „једнакости“, дошло је до корените промене друштвених вредности. Испод просечни и просечни људи су одједном осетили велику гордост и самољубље. Због овога али и пароле „ради колико можеш, узимај колико ти треба“ комунизам као друштвени систем је пропао.
У темељу и центру либералног капитализма стоји Калвинизам. Калвинизам је једна од грана протестантизма. Њен оснивач Жан Калвин је тврдио да је величина богатства доказ да сте у милости Божијој. Због тога се у либерализму, који је настао на калвинистичком темељу, ставља нагласак на материјално, а не на духовно. Либерална друштва су изразито комерцијална, и у њима се подстиче појединац да троши што је више могуће и да налази задовољства у материјалним стварима. Људи се подстичу искључиво да гледају свој интерес и да само раде на остваривању свога материјалистичког сна. Ово све има за последицу пораст самољубља код обичног човека као и занемаривање потреба ближњих. У овом систему људи постају неосетљиви за потребе других, јер их друштво преко система масовних информација уверава да су они сами себи најважнији.
Корени самољубља се најчешће налазе у породици. Узрок томе обично лежи у немогућности родитеља да својој деци покажу и искажу праву хришћанску љубав проистеклу из срца. Многи људи данас носе Христа у мозгу, а не у срцу, и зато им је срце хладно. Они обично знају да треба неком да помогну и то и ураде, али они немају развијен осећај сапатње у свом срцу са другим људима.
Самољубиве особе су такве због тога што у детињству нису спознале хришћанску љубав и родитељску топлину која је је последица родитељског безверја, неспознаје Христа, Бога нашега, у њиховим срцима. Врло често деца због тога што им фали родитељске љубави, на неки начин током свог одрастања бивају принуђена да постану самољубива, услед тога што родитељи нису знали да им покажу своја осећања и љубав.
Таква деца одрастају временом у самољубиве и саможиве људе. Многи од њих имају развијену машту, у којој развијају паралелан свет у односу на онај у коме живе, и имају потребу да идеализују стварност. Они неретко и лажу, не због тога што они то воле да раде већ зато што их на то тера њихово самољубље. Самољубље тера човека да увек представи себе као да је он/она увек у праву јер тада та особа добија лажан осећај савршености и непогрешивости. Такве особе имају и велику потребу за туђом пажњом и дивљењем. Због тога су спремне на све. Од површног флертовања до лажног фасцинирања своје околине. Такве особе тешко сагледавају реалност, и често имају нереалне планове, јер их самољубље тера да умисле да могу да остваре сваку своју замисао. Они су такође ретко заинтересовани за друге људе.
Света тајна исповести је јако важна у Православљу. Када се исповеда самољубива особо, може настати велики проблем. Зашто? Зато што се сваки проблем може представити из више углова, па самољубиви имају могућност и потребу да проблем представе тако да су увек управу. Оне то често чине да би им самољубље порасло због лажног осећаја безгрешности.
Како ми требамо да се опходимо према самољубивим особама? Ако их је Бог увео у наш живот, то је учињено са разлогом. Такве људе треба волети из све снаге, је онај ко пати од самољубља, не зна шта је то љубав. Пружајући му љубав какву он дотада никад није осетио, ми чинимо велико дело и велики подвиг, јер самољубиве људе није нимало лако волети.У овоме треба бити упоран јер само уз нашу помоћ самољубље може бити побеђено.
Да би сте спречили да вам деца постану самољубива научите их правој хришћанској, топлој љубави на животним примерима. То ће им бити највреднија заоставштина коју сте им могли даровати.
Бошко Јовановић
