Кокошије слепило
Драган Милосављевић
Виђен као неизбежни коалициони партнер демократа, а можда чак лидер будуће владе, која ће се „самопрегорно" прихватити рашчишћавања згаришта транзицијом „спаљене земље" Србије, Тома Николић је болно искрен. Како и приличи.
По његовом мишљењу, које ће посебно занимати све оне који су једва преживели досадашње реформе, кравље и политичко лудило, птичији и свињски грип, дакле већину Срба, биће (непре)болних услова да доспемо на листу кандидата добродошлих у ЕУ.
То су, по њему, признање Косова, али и притисак на Београд да прихвати референдум у Војводини. Шта је ту је."Европа нема алтернативу".Српске границе, у том случају, морају је имати.
Баш ових дана, на аутобуској станици у Крчедину, мало испод винограда на вр' "планине" (тако кажу за брдо изнад села), на чијем, питомином заобљеном врху, газдује демократа, бивши премијер Живковић, на минус 10, а све упаковано у деебели снег, жали ми се „избеглица" из Београда:
„Рече ми газда, а радим код њега за хиљадарку дневно, ви, одаанде, да вадите „аусвајс" за Војводину. А могли би мало да живите и од извоза малина, а не од наших новаца".А чује се у кафанама салашима између Крчедина и Бешке, негодовања што ће тек искрчене плантаже у комшилуку краткотрајног Дјинћићевог принудног наследника, преузти, наводно, његова удова.
Мало је потиштен, али не и зачуђен мој саговорник јавним оглашавањем правог „статута" „дођоша". Досад се шапутало о томе, осим, наравно, оног галамџије са моторбицикла што пева Мy Wаy (на мој начин).
А што би мој комшија крио, како је кренуло. Ето и генерали бивше Титове војске и пуковници, дипломате, преносе личне исправе на викендице између Бешке и Сланкамена. Нове сеобе, господине Црњански. Нове. Ко каже да би пропао референдум? Није ни подно Ловћена. А нису ови номади каснили ни на један воз од 1945, па неће ни на европски. Ћуте и ослушкују.
Ето, заживео Статут, и о'ма војвођански Мађари ритнули се усред парламента на Тадићеву ведрицу пуну пенушавих уверавања, заосталих још из Титославије о чувеном „суживоту", о „прожимању". На просторима где су некада биле 64 жупаније Хабзбурга.
А да л" је тачно оно, да већ пребројавају „Србијанце" у војводђанским станицама милиције и да је седиште бригаде општенародне одбране за Банат у Панчеву? Да се у суседној Хрватској већ рађа њихова Павелићева „православна црква", под скутом Ватикана, а шта ће бити овдеее... паа видећемо.
Да је Тадић питао мене, ал' ко сам ја, тек Србин из равног Баната, а он је колико знам подно брда Требевића, објаснио бих му како у историји остаје записан онај ко са Хабзбурговцима тикве сади, на тлу панонском. Јер испод тананог дна тог бившег мора дремају опасни вулкани и врели гејзери. Не треба их, через потреба личних, или партијских., на силу будити.
Са свим тим „демократским" белајем (не)верни Тома, чистих руку и савести, боравећи у лагодној нирвани опозиције, нема ништа. Чак ни са оним што нам је овдашња коалиција на власти „упаковала" за нову 2010. годину.
Да подсетимо, то су тоталитарни закон о медијима, закон о саобраћају (кадија те тужи кадија ти суди), реизбор судиија, по демонкраторским критеријима. Ту је и прећутани извештај ревизора, проглашених за неуке и неписмене због њихових налаза, да је огромни део новца за јавне набавке нестао и то у живом песку корупције и буразерских приватизација.
Збир ових активности, заједно са усвајањем надуваног трошковника за наредну годину, могао би се назвати буџетом „под палмом". У циркусу од парламента добио је форму закона. Додуше килавог, на гласачким протезама интервентне групе посланика. За те законе и буџет, танко, натполовично, гласали су становници из хлада палме чудновате, која, иначе, не даје плодове на овим просторима.
Но, за разлику од патриотизма, буџет се сипа у трактор, али и у базене. Немилице. И није важно да ли трактор ради у леру. И није, уосталом, важно, када се иде у Европу, колико кошта да кошта, па макар известан број Срба, збуњен телевизијама, Великог брата скаче у понуђење базене на главу, чак и када су празни.
Све је то, дакле, салдо који ће бити уваљен Томи, спремном на „патњу" владања. Примиће он тај крст и ореол мученика за туђе, „демократске" грехе. Уз њега су сложно и све бројнији „покршетени" и освешћени радикали, а они пренеражени, остали су у мањини. Такорећи у ропотарници историје.
Ова, опет, узалуд подучава српске понављаче да је већина партија и опозиције и позиције уствари стварана као ванбарчна чеда белосветских спонзора. Чему онда толика бука око сваких избора?
Тако кажу они добро упућени у сва збивања од Осме седнице, преко 9. марта до 5. октобра. Они ће, тврде, једног дана и јавно проговорити. Коме? Србима? А шта ако они то знају или бар наслућују. Али ћуте. Гласају, као на телевизији, када се очекује добитак на погођен број.
Свакако, част да се поново „жртвују" за српство овог пута неће припасти ДСС-у, чији је лидер био заштитини знак добрих намера последње „револуције" у Срба. Јер ето, почевши од истинског зналца уставног права, професора Косте Чавошког, па до све гласнијих других експерата, творци војвођанског статута нису, тврде, у њега уградили ни зеру мимо онога што им уставом није понудио творац. Заиста интересантно запажање уваженог професора. Али касно...
Уз такво благовремено спознаније „пропуста" уставотворца, било би јасније и кризирање владе у невреме, претпрошлог пролећа, практично наметање избора, па неуспех уговаране коалиције Воја - Тома, на републици, па у граду Београду. Па онда изјава Тадића да не може да победи нико осим ДС и њега, лично.Ту поруку бирачи су баш разумели како ваља. И поступили по наређењу.
И зато је без буке и беса одгледано како амбасадори, тајкуни, али и туђа и домаћа безбедност, над хируршким столом састављају коалицију, која гле, живи и влада нашим судбинама. И та ће се, баш као у научнофантастичним филмовима, реинкарнирати као „траснсформер". У нову власт.
О природи светског окружења у коме ствари морају ићи баш тако, мој колега, уважени донедавниу главни уредник НИН-а, ових дана у бриљантно поткованом тексту реторички је упитао. Да ли ми диљем планете, за разлику од Хитлеровог времена, које назива „лављим фашизмом", устварин живимо у „лисичијем фашизму"?
Ако је тако онда је Србима, православцима, намењена улога ћоравих кока које подучавају како да се домогну кокошарника. А тамо будућност пилетине одређује легитимисан каранивор. На његовом менију вековима је перад, не баш великих мисаоних перформанси, а вазда полу празног стомака. Она која се, на исти штос, да намамити у кухињу са пар просутих зрна.
Тим несретним двоношцима је важно да имају гласне и кочоперне вође, а право „гажења", од Милоша још, подразумевало се као чин посебне благонаклоности и владарског умећа. Ревносно се користи.
Иначе, тамо где треба, добро је простудирана чувена српска доскочица: "Ћу да гласам за тебе, ал' кад дођеш на власт". Њени психолошки корени, реално је претпоставити због оног вековног гостовања Стамбола на Балкану, извиру из рајетинског кетмана (источњачке дволичности). И данас су на високој цени.
Јер ето, довољно је било освојитити парченце сласти владања на једној београдској општини, а већ је почела, као последица ове лакмус поруке, масовна сеоба Транзициони губитници опет траже себе, на путу који им трасирају транзициони добитници. Патетично, рекли би наши историјски злотвори од преко Ламанша. Они што тврде „Ми смо купили 27. март".
Дакле, поново хара Србијом синдром кокошијег слепила. Поново радна паника међу члановима разних партија, а исте бољшевичке провиниенције. Чак и гостионичар, Брозов унук би да се нешто очеше о оне које је деда пола века, маниром неприкосновеног мајстора, завлачио по својим масонским вукојебинама Основао партију.
Има ту, поред обичних вишепартијских прелетача, који зобају на ситно, испод стола, и познатих писаца, хумориста, аналитичара у већ раније успостављеним добрим односима са кључним амбасадама. Ускоро ће и глумци ...попуниће песници, књижевници. Ембахаде чекају.
Сви они снагом свог кокошијег инстинкта верују да ће нова странка магијом свог чудесног преображаја, из радикалног жапца у напредбог принца, толико збунити ЕУ, да ће она, нестрпљива успаљеница, похрлити право овамо. Са све „европским вредностима" које само треба покусати.
А уствари, ако је мој колега, бивши главни и одговорни уредник НИН-а Слободан Рељић у праву, биће управо обратно. Овако очерупани, спремни за шурење, одавно смо на јеловнику не само бриселских главешина, већ и њихове служинчади, кокошара из непосредног комшилука.
То су они са којима се упорно и стрпљиво договара наш предводник како да се прошлост поравна и то на Титовим принципима једнаке кривице. Непостојећег српски, за језиви масовни суседов геноцид, трн у пети католичке цркве и Ватикана.
А у српској авлији мук,. Кокошија памет, од које добро живе јајаре политичке, још није укапирала шта се иза плота ваља. Наставља да функционише первертирана веза самоизабране елите и јата бирачког, за коју, руку на срце, ипак је потребан, обострани пристанак. Макар изнуђен лажним обећањима, или претњама.
Зато памет у главу, а морал и кураж на образ...Јер усвојени амандман „листер револуционара", који прети робијом политичком окупљању и таласању против овакве власти, само је доказ масовног слепила. Оно води право у амбис ничим спутаног терора одбране власти по сваку цену.
Књига Драгана Милосављевића Дневник српског журналисте - Балканизација Африке - Африканизације Балкана се овде може цела скинути у е-формату
а књига може да се наручи на тел. 066 5131443
