Из турске престонице све чешће и све гласније поручују да се Турска окреће Балкану. Штавише, да заједно са кавкаским регионом и Блиским истоком, Балкан постаје приоритет турске спољне политике. Но, све то није новост, већ само представља формалну потврду онога што турска већ неко време ради. С друге стране, освежење представљају тонови који се односе на Русију, и њену улогу у областима које Анкара сматра зоном свог већег или мањег утицаја. Недавно је турски министар спољних послова Ахмет Давутоглу изјавио да би у решавању кризе у Босни и Херцеговини већу улогу требало да, уз Анкару, има и Москва. И посебно је истакао: „Срби се осећају много угодније када виде да је Русија присутна. Бошњаци би се, такође, осећали сигурније уколико би Турска била укључена у тај процес”.¹ Такав став првог човека турске дипломатије по питању турско-руске сарадње у вези са превазилажењем нараслих противречности на Балкану, надовезује се на оно што је премијер Турске рекао у контексту сусрета са Владимиром Путином у Сочију, у мају 2009. године. Реџеп Ердоган је тада подвукао посебну одговорност Турске и Русије за развој догађаја у облати Кавказа, као и на Блиском, односно Средњем Истоку.²

Да оставимо сада друге регионе на страну, а да видимо како би се интензивнија руско-турска сарадња одразила на стање на тзв. Западном Балкану – конкретно на стање у БиХ? Та земља је, фактички, у духу деветнаестовековне политике, сада протекторат САД и ЕУ. Под изговором да је то нужно ради превазилажења ратних рана и очувања јединства земље, стављена је под својеврсну окупациону управу. Срби, у старту свесни да се ради о успостављању колонијалне администрације и одбојни према онима који су у рату подржавали другу страну, успели су да у оквиру свог (кон)федералног ентитета Босне и Херцеговине, одрже какву-такву аутономију. Што се тиче Бошњака, они су постали жртве илузије да је могуће створити унитарну Босну. На нивоу државне заједнице, као и Срби, налазе се под суверенитетом свемоћног високог представника. Но, за разлику од њих, немају свој ентитет, већ живе подељени у више кантона, у федерацији са Хрватима. Извесно задовољство налазе у доминацији коју су успоставили над њима, али ту се пре ради о психолошкој сатисфакцији „малих људи“ и личној политичкој и материјалној користи бошњачке политичке касте. Нефункционалан оквир у који су на ентитетско-кантоналном нивоу Бошњаци смештени, не омогућава им да заокруже и консолидују свој државни простор. Нити да окончају, што је за тај млади народ врло битно, процес етногенезе. Бошњаци и даље пре знају шта нису него шта јесу. Као што и даље робују ономе што желе, а неђе да се усредсреде на оно што стварно могу да постигну.

Превазилажење решења која су их осудила на лагано труњење, уз помоћ Турске и Русије, за Бошњаке представља спас. Ако они то још нису увидели, у Анкари очито јесу. Срби, који су не без болних губитака ипак успели да преброде најгоре, неће пристати на даље урушавање своје конститутивне државне јединице босанско-херцеговачке (кон)федерације. У томе ће им сигурно помоћи, и без турског позива већ успостављено знатно веће присуство Русије у Републици Српској, па и у БиХ у целини. Опет, не треба мислити да је за Републику Српску исплативо одржавање статуса кво. За Србе је такође корисно изналажење неког новог модела односа са Бошњацима и Хрватима, који ће државну заједницу учинити ефикаснијом а Републику Српску избавити из досадашњег (полу)окупационог статуса. Наравно, под условом да Анкара уразуми Бошњаке, па они одустану од јалових захтева да буде обесмишљен дејтонски статус Републике Српске. Такође, и да даљи раст руског утицаја буде пропорционалан турском.

Ако би Руска Федерација и Турска уистину деловале партнерски, само је питање времена када би се БиХ од евроатлантске колоније трансформисала у сложену државу заједницу са посебним везама са Москвом и Анкаром, односно, на другим основама, Београдом и Загребом. Међутим, питање је да ли је турска понуда Москви искрена, или се само ради о тактици у функцији геополитичког надигравања Вашингтона са Москвом и у том контексту јачања балканске позиције Турске? Убедљиво звуче аргументи, засновани на анализи америчког и турског деловања током деведесетих година, и релевантних америчких погледа на Балкан, Блиски Исток и постсовјетски простор, према којима је јачање турске улоге у тим регионима део империјалне политичке Вашингтона. Она је срачуната на стварање треће велике зоне хегемоније (за разлику од некадашње прве, на простору Латинске Америке и друге, хладноратовске, која је обухватала Западну Европу) на простору који се протеже од европског (југо)истока до Пакистана, са епицентром на подручју Персијског залива. Па у том контексту на Босну треба гледати као на западну границу америчке источне империје.³

То што је Турска од деведесетих до данас постала мање секуларна и нешто удаљенија од Вашингтона и Брисела, суштински не мора много да значи. Ствари у геополитичким комбинацијама не морају да буду онакве какве делују површно. Уосталом, и Анкара стално истиче да њене несугласице са евроатлантским партнерима у вези са политиком према Ирану, Сирији, и другим подручјима Блиског и Средњег Истока, односно да турско приближавање исламским земљама, не представља спољнополитички заокрет. Но, мени баш стална потреба турских званичника да демантују да се удаљавају од америчких и европских „савезника“ указује да се ипак нешто дешава. Не каже џабе народ: где има дима има и ватре. Америци је свакако и даље циљ да ако већ њена све слабија колена не допуштају да створи и одржи империју о каквој машта, бар подели утицај са неким ко јој је близак. Што значи да јој одговара већа регионална улога Турске, под условом да она следи амерички курс тј. да јој буде блиска на начин како то САД воле, а то је као покорна клијентска држава. Опет, ојачала Турска жели да има већи значај, али не као „потрчко“ Вашингтона већ самосвојни играч са вековном империјалном традицијом.

Током деведесетих година амерички и турски интереси су се поклапали. У нечему је то и данас случај. Ипак, дугорочно држава која се осети довољно снажном не остаје кротко у сенци силе која јој је омогућила – наравно из својих интереса – да заигра велику игру. Мале државе могу да буду лојални следбеници моћних покровитеља, али државе са великом визијом и реалном снагом, то не остају чим им се укаже прилика да се еманципују. Укратко, ни у Босни, а ни на простору Блиског и Средњег Истока, Анкара неће дуже бити амерички „савезник“ него што јој се исплати. С друге стране, Руска Федерација нема амбиције да се према Турској поставља као старији партнер. Москва сада доследно и енергично штити своје интересе, али уважава и право других да тако поступају. Не негира им га у име лицемерних прича о евроатлантским вредностима, глобалној демократији и економским слободама. Другим речима, не намеће став, као што то чини Вашингтон, да су њени интереси нешто свето и за све народе и земље само по себи добро, док су туђи оличење себичности па и зла, већ реалистично прихвата да је нормално да се свако бори за себе, и да успешнији оствари оно до чега му је стало. Отуда, суштински сада постоји много већи простор за сарадњу између Москве и Анкаре, него Анкаре и Вашингтона.

Наравно, с обзиром на повезаност турских војних структура са Пентагоном, али и економске и друге интересе Турске, она сигурно неће предузимати радикалне потезе који би могли да јој донесу штету. Но, сигурно је ради себе а не због туђих геополитичких интереса заинтересована за потпунију сарадњу са Руском Федерацијом. То не значи да се интереси и емоције Русије и Турске не сучељавају у Средњој Азији, на Кавказу и Балкану, али значи да те земље могу у много чему успешно да сарађују. У крајњој линији, да створе погодно тле да се саме надмећу за реализацију својих жеља, уместо да оставе Вашингтону да уређује свет по сопственом нахођењу. Боље је и играти оштро, уз сав ризик који то са собом носи, него гледати како други све удешава по свом укусу.

Узимајући све то у обзир, Срби не би требало да гледају емотивно на нове спољнополитичке иницијативе Турске, већ треба да им парирају што потпунијим повезивањем са Русијом и повлачењем промишљених потеза. За Србију и српски народ у целини била је опасна симбиоза америчких и турских интереса из деведесетих година, и целовито деловање те две силе. Сада је и на том пољу, као и генерално на плану међународних односа, наступила нова ера. Турска више сигурно није америчка марионета, а Вашингтон не уме да гради савезништва на иоле равноправним основама. Без обзира на сву наизглед доброћудну реторику нове америчке администрације, ту се ништа битно неће променити. Уосталом, стара је и више пута потврђена изрека: „Не треба веровати у добре намере онемоћалог насилника“. То у Анкари свакако добро знају, ма колико да су имали рачуна у томе што су били „пријатељи“ са глобалним насилником док је био у напону снаге. И зато ће Турска играти све самосталније и смелије пропорционално слабљењу Америке и даљем јачању сопствене моћи.

Турско присуство на Балкану, а поготово у муслиманском делу БиХ, из године у годину ће расти. И за Србе, и за Бошњаке, али и за Турке који су тога очито већ свесни, добро би било да се то деси у оквиру руско-турског стратешког партнерства. У противном, јачање турског утицаја и у Федерацији БиХ, а камоли на нивоу целе земље, наилазиће на опонирање Републике Српске. И умногоме ће остати јалово. Од преуређења БиХ по вољи Сарајева, а противно вољи Срба, и у случају још интензивнијег једностраног мешања Турске у босанске послове, сигурно неће бити ништа. Ако је Бања Лука издржала притисак Вашингтона и Брисела онда када је била у најгорем положају, и тим пре му се сада успешно опире, сигурно ће се, ослоњена на Москву, изборити и са Анкаром ако се она у духу политике из деведесетих буде ангажовала са позиција бошњачких екстремних захтева. А док се две стране буду свађале профитираће трећа, која се до сада показала као препрека за изналажење реалног и одрживог решења за разрешење босанског чвора – а то су САД.

Но, уз сарадњу Москве и Анкаре могуће је пронаћи модус вивенди између Срба и Бошњака, и удахнути живот БиХ, наравно без угрожавања дејтонских принципа. Поготово што је на Ердоганов предлог изнет у Сочима Владимир Путин одговорио да у кризним регионима решење треба да буде пронађено од стране тамошњих народа, а друге земље могу да буду само посредници и да тако подрже процес превазилажења проблема, односно да буду гаранти реализације договореног решења.⁴ Ако Турска и има империјалне амбиције на Балкану, Русија их очито нема. Па ако Анкара истински жели да у том региону изађе из сенке Вашингтона, и постане аутентичан фактор, мораће да уважава вољу тамошњих народа, односно да одустане од наивних геополитичких флоскула и сентименталних ставова о добробити османлијског поретка за Балкана.⁵ Иначе, све Турске приче о хармоничној улози те земље на Балкану, остаће пука прича, од које ни Анкара неће имати нарочиту корист. А камоли они којима, како каже, услед историјски условљене блискости, жели да помогне.